Огги Томић: од сиротишта до светског успеха

Autor: Милош Белчевић

ФОТО: Chris Leslie; Finding Family | Aggie Ostrowska"

Огги Томић је рођен са водом на мозгу, а мајка га је напустила већ у породилишту. Лекари су му у то време предвиђали само неколико месеци живота. Када је имао седам година, избио је ужасни рат. Огги се у једном сиротишту суочио са опсадом Сарајева, најдужом опсадом неког главног града у савременој историји, а свакодневно се борио са недостатком хране и основних животних потрепштина, гранатама и патњом коју је тешко и замислити.

Многи из сиротишта су умрли од предозирања, многи су завршили у затвору и многи су убијени у рату. Огги је, ипак, преживео – и као петнаестогодишњак одлази у Кембриџ захваљујући организацији Hope and Homes for Children и породици Джорџ.

Данас је срећно ожењен и живи у Кембриџу као независни режисер и директор фотографије који је радио за, између осталих, ББЦ и МТВ, а чије су награђиване фотографије објављивали Телеграф, Тајмс, Дејли Мејл...

2012, после позива своје породице, која га је пронашла после 27 година, Огги креће на путовање свог живота. Тако је настао награђивани филм У потрази за породицом (Finding family): проткан архивским фотографијама и снимцима који обухватају више од 15 година, вешто надовезаним на интревјуе и материјал настао током лета 2012. године, када је Огги пошао на пут потраге и упознавања са својом породицом. Филм У потрази за породицом биће премијерно приказан у Србији у оквиру Белдоцс фестивала, у суботу, 10. маја у 20 часова, у Југословенској кинотеци.

Имао сам част и радост да причам са Оггијем о филму, његовом животу, снази и будућим плановима.

Огги, хвала ти још једном што си желео да поделиш своју причу са нама! Морам одмах да кажем да ми је ово на један начин врло тешко, јер читава ствар делује изузетно велико и битно, толико да ми се чини да је немогуће испоштовати је и покрити једним интервјуом, али даћу све од себе.

Да ли би могао да нам кажеш мало више о свом детињству и сећањима на одрастање у Сарајеву у оном периоду?

Било нам је, Крису и мени, заиста тешко да направимо овај филм, али мени и посебно тешко због тога што сам морао да се са свиме носим на свом матерњем језику. Крис не разуме босански осим неких израза попут „пиво“, „ћевапи“ итд.

Што се тиче сећања на Сарајево, поред ужасног рата, ја сам увек знао да желим да нешто велико урадим са својим животом, и нисам дозволио лошим стварима да утичу на мој одгој и одрастање. Добро се сећам бежања из једног сиротишта у Зеници усред рата, било где, само да је што даље од институционализације.

Друга сећања су вероватно долазак у Сарајево у жижу рата, као осмогодишњак, и тога да не знам тачно шта се дешава, осим што се чују јака бука, пуцњеви, врисци и што људи беже у заклон. За мене, као дете и некога ко је, рецимо тако, побегао из безбедног окружења, све је то био шок, али није било времена за страх, него сам морао да буквално настојим да преживим и не западнем у невољу.

Сећам се када сам пробао прву порцију „граха“ који су војници спремили – био је невероватан и тај тренутак никада нећу заборавити. Дане када сам стигао у Сарајево исто никада нећу заборавити, као ни то да је то сиротиште било четврто у периоду од десет година мог живота (Дрин, Зеница, Хум и онда Бјелаве).

Моја сећања, иако је био рат, су заправо врло позитивна. Деведесетих сам први пут научио да пливам, у Миљацки, деведесетих сам први пут упецао рибу из реке, упознао неке сјајне људе из других култура који су са мном живели под истим кровом – сви смо живели као велика, сложна породица иако се радило о мешавини националности итд. То нас није спречило да будемо браћа и сестре, а, шта више, тако је и дан данас!

Режисер који је са тобом радио на филму, Крис Лесли, те је заправо упознао као дечака у Сарајеву, и то је још једна паралела која спаја прошлост и садашњост, и читав филм и причу иза њега, твоју причу, чини још јединственијом.

Да ли би нам рекао нешто о томе како сте се упознали?

Крис и ја смо се упознали тачно у лето 1997, када је он из Шкотске кроз једно удружење грађана и донацију локалних новина које су му помогле допутовао да би нас децу учио фотографији, како да развијамо негативе и, генерално, покушао да нас заинтересује за нешто што не укљулује крађу, упадање у невољу или чак играње фудбала и кошарке. Срели смо се једно јутро када је чистио гранатирани подрум који је желео да искористи као мрачну комору за свој пројекат – налетео сам на њега и питао се шта уопште ради тамо, ко је и одакле је, јер је имао врло неуобичајен акценат у односу на онај на који смо навикли слушајући посетиоце из САД и Канаде...

Одлучио сам да искористим прилику и помогао сам му да почисти неред и направи замрачену просторију коју је касније користио да нас, децу, научи неким сјајним техникама и фотографији. Наше пријатељство је из дана у дан расло, и на крају сам му показивао Сарајево и помагао да се клони минских поља, а за узврат ми је куповао нешто да попијем и ћевапе.

Како је било радити са Крисом на овом пројекту? Пошто сте се упознали још онда у Сарајеву, 1997, а сада сте снимали филм о твом животу данас, твом животу деведесетих, као и о Сарајеву и самом том периоду.

Сарађивати са Крисом на овом пројекту није могло бити стресније управо јер се знамо скоро 17 година, што је поприлично много времена, али са друге стране не постоји нико други кога бих заправо питао да крене на пут са мном и бележи све – он је знао моју причу, знао је и сам много о бившој Југославији, разумео нашу културу и, уопште, више пута је био на Балкану, па је познавао начин на који живимо и функционишемо. За њега је ово било изазовно јер не говори језик, али је ипак успео да ухвати одличне тренутке и разговоре које смо водили са мојом породицом и људима који се појављују у филму – у кључним тренуцима је снимао и добро усмеравао камеру, што је У потрази за породицом учинило таквим филмом какав је данас.

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/5цyлуцзм9/Крисл_Лесли_и_Огги_Томиц.јпг"/>

ФОТО: <�а титле="Финдинг Фамилy" хреф="хттп://ввв.финдинг-фамилy.цо.ук/" таргет="_нев">Финдинг Фамилy</а>

Ваш филм, У потрази за породицом, је добио две престижне БАФТА (Британска академија филмске и телевизијске уметности) награде, Телеграф и још многи магазини и новине су писали о њему, и приказиван је на многим интернационалним фестивалима. Да ли би још нешто исричао о самом филму?

Заиста смо импресионирани тиме што је филм добио две БАФТА награде, као и сјајно покриће од стране локалних и онлајн магазина Балкана, па до издавача попут Телеграфа у Великој Британији.

Филм прича о неуобичајеном путовању једног сирочета, које почиње тако што ја крећем натраг у Босну, 20 година после снајпера и граната, у потрази за одговорима своје давно изгубљене породице...

Једном си рекао: „Кембриџ је мој дом, али срце ми је у Босни“. Овај филм је, на један начин, филм за људе Босне, али исто тако и за људе читавог света. Светска премијера филма је одржана у Сарајеву, а могу и да видим да си везан за Босну и Сарајево. Како превазилазиш разлике и растојање између свог дома, Кембриџа, и Босне? Живимо у „глобалном свету“, и то би могло ствари да олакша, или?

Босна је заиста тамо где се осећам као код куће, а тренутно је несрећна држава која се још увек опоравља од распада Југославије и ужасног рата који никоме није требао, а бори се и са високом стопом незапослености.

Крис и ја смо направили овај филм тако да је он поклон за људе не само из Босне, него са читавог Балкана, и за сву ону децу која нажалост одрастају без једног или оба родитеља – надам се да ће охрабрити друге генерације да никада не одустану од потраге за својим ближњима, јер осуђивање својих родитеља и тога што су те оставили није фер док не сазнаш више о томе од њих, а не од социјалних служби којима, на крају дана, није ни у интересу да сва деца буду са својим породицама.

Када би државни социјални систем родитељима дао довољно да могу да подрже и пазе своју децу ни једно дете не би завршило у сиротиштима, што је дефинитивно последње што заслужују и што им треба.

Са растојањем између Сарајева и Кебриџа се носим тако што одржавам контакте са пријатељима, колегама режисерима и, уопште, људима са Балкана, а када и колико год је то могуће, трудим се и да посетим свој родни град, барем једном годишње – можда би се ово чешће дешавало када би било директних летова из Лондона, али ко зна, можда једног дана :)

Можда, када не посећујемо неку државу, то чини да се осећамо више везанима за њу и њене људе – Босна и Балкан, уопштено, су јединствени и волео бих када бисмо били уједињени као некада.

Мора да је било заиста ужасно и изузетно тешко проћи кроз све кроз шта сти ти прошао, али уз све дужно поштовање и искрено саосећање за то што си ти, као и друге жртве овог и других ратова, прошао, настојим да тебе, и људе сличних прича, посматрам не као жртве, већ као оне који су преживели.

Зато ми реци – одакле црпиш снагу? Шта је твоја инспирација да преживиш огромне, а и оне мање изазове које нам живот доноси?

Ја дефинитивно нисам жртва несрећног рата, жртве су они који су морали да убијају и учествују у непотребној патњи, мућењу и борби – за шта? Ни за шта! Рат је зло, и надам се да смо бар ми са Балкана, ако не и друге нације, научили лекцију из деведесетих и да нећемо дозволити да се изнова понавља, јер никакав комад земље није вредан губљења људског живота. Наравно, неће се сви сложити са мном.

Инспирација за превазилажење малих и великих изазова у животу долази када се просто трудимо да пронађемо решење, уместо да бринемо о самим проблемима, иако то некада није толико једноставно колико звучи. Одрастање без родитеља те научи једној ствари: да бринеш о себи и размишљаш о својој будућности више, као и, нажалост, да се не ослањаш на социјалне услуге колико би желео, посебно када си тинејџер.

Моја инспирација долази од људи који ме окружују, људи који су ми помогли и показали ми да могу и да заслужујем да имам бољи живот – што је управо оно што намеравам да имам – и да превазиђем чињеницу да сам одрастао по државним институцијама и да живим свој живот као свако људско биће. И без сумње, инспирација ми је моја дивна супруга Еги која ми помаже и подржава ме у овоме, као и моја породица у Великој Британији.

Имаш ли поруку за младе Србије и региона коју би желео да поделиш?

Порука српској и генерално балканској омладини јесте да стварају инспиришуће ствари, остварују нове резултате и генерално да раде на промоцији нашег региона широкој светској јавности, јер имамо невероватан таленат из Србије, Босне, Хрватске... и мој сан је да видим што је више могуће успешних људи из региона у медијима – морамо сви да сарађујемо на сјајним пројектима, да радимо заједно и генерално помогнемо свом региону да се развије и буде оно што заслужује: успешан и миран!

Имаш ли неких планова за будуће пројекте које би желео да поделиш?

Тренутно енергију и фокус усмеравамо на то да промовишемо и приказујемо филм како би га видело што више људи, и како би можда инспирисао будуће генерације. Радимо такође и на неколико нових идеја за које се радујем да их поделим са вашим читаоцима у скоријој будућности!

Хвала ти још једном и срећно са свим плановима и будућим пројектима!

---

Филм У потрази за породицом биће премијерно приказан у Србији у оквиру Белдоцс фестивала, у суботу, 10. маја у 20 часова, у Југословенској кинотеци.

Трејлер филма можете погледати испод, а не заборавите да погледате Oggijev sajt, као и zvanični sajt filma Finding Family. Autori filma su Chris Leslie i Oggi Tomić, režija Chris Leslie, producent Garret Tankosic Kelly.

Finding Family Official Trailer (2013) фром Oggi Tomic он Vimeo.

Film by Chris Leslie and Oggi Tomic, directed by Chris Leslie, produced by Garret Tankosic Kelly

Милош чита, посматра, пише, покреће, учи, ствара... Земљанин и пацифиста, мултикултуралан и мултипрактичан.

***

Овај текст настао је нашом жељом да створимо алтернативни веб простор за младе где могу да пишу о оним темама које сматрају важним, искрено и без ограничења! Уколико желиш да и ти будеш члан нашег младог тима твоје идеје су добродошле! ЦВ и један текст пошаљи на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti