Прича о томе како је матурант Шесте београдске гимназије на Фејсбуку покренуо страницу Београђани, коју је три месеца и више од стотину фотографија Београђана и њихових прича касније лајковало преко 26000 људи који су сада су део ове сјајне приче која нам редовно улепшава дане, и представља Београд и његове људе на најлепши начин.
Autor: Милош Белчевић
ФОТО: Facebook
Како и због чега си почео са фотографисањем суграђана и страницом?
То је било пре једно три месеца, да се прво оријентишемо у времену.
Почео сам када сам први пут видео страницу Humans of New York, зато што је то страница која ме је доста инспирисала што се фотографисања тиче, али и раније сам доста размишљао о људима и људским судбинама, за које и не знамо. Ти разни људи пролазе сваки дан поред нас и много тога носе у себи, а нико осим њихових ближих то не зна... Мислио сам да би било лепо да такве приче поделим са другим људима, да и други људи то чују, и виде какви све људи живе у овом граду.
У једном тренутку си „обични“ гимназијалац, млад човек, са фото апаратом у рукама. У следећем тренутку – реакције су сјајне, преко 26000 људи прати твоју страницу, портали те интервјуишу, Политикин забавник пише о теби, људи су одушевљени...
Има ли и друге стране медаље? Да ли је све то некада стресно? Како успеваш да све обавезе ускладиш?
Е, па овако – ти си рекао „обичан гимназијалац са фото апаратом“. Ја када сам отворио страницу нисам ни имао фото апарат. Покренуо сам страницу, па тек онда узео фото апарат. Прво сам фотографисао посебним апаратима, сналазио се, и знао сам да је то једноставно моја ствар и да то морам да радим – е, сад... то што немам фото апарат, то је био успутан проблем који сам решавао на различите начине.
Уопште нисам могао ни да сањам да ће све бити у овој размери, мислио сам да ће то бити за моју душу, и да ће пратити ко буде пратио... Није ми било баш претерано битно, али онда када је то кренуло да расте и сама озбиљност, сама посвећеност са којом сам морао да радим је расла.
Доста ми, стварно, времена одузима, али – не одузима ми нешто што не волим време, него једноставно то волим, и сматрам да је то лепо утрошено време.
И не мислим да има неких негативних утицаја на мене, све то. Чак шта више, само позитивно колико видим. Сваког човека кога, под знацима навода, интервјуишем, мене то на неки начин, не могу да кажем промени, али ме подстакне на размишљање... сагледам живот из другог угла, и то је јако битно.
И дивно је да после и ми све те приче пратимо и добијамо кроз твоју страницу!
Колико тога се још у међувремену променило? Ако упоредиш себе, пре три месеца, када си направио прву фотографију, и себе данас.
Главна промена је да, колико год сам раније волео да размишљам о људима, сада ми је то буквално као професионална деформација. Идем улицама и загледам се у људе, чак и када нисам са фото апаратом. Међутим, најбитније је – а мислим да када би мало више људи размишљало на тај начин, да би ово био много лепши град за живети – да, иако много људи има око нас, то је пуно индивидуа, није то нека гужва скроз ”random” људи... ако ме разумеш.
<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/ут8б23гсx/београдјани_01м.јпг" />
"Како вам се зове пас?"
"Има пуно имена, неки пут је зовем Девојчица, неки пут Тина, али од данас ћу је звати Модел. Ово јој је први пут да је фото модел"
Са странице Beograđani
Како изгледа један твој дан? Да ли имаш неки дан који издвојиш – е, данас ћу да фотографишем, или?
Не планирам нешто претерано. Једноставно када ми дође да фотографишем, посветим једно два-три сата, или неки пут и цео дан томе. Ујутру изађем и вратим се кад падне мрак, пошто ми је битно да је светло, јер тад најбоље фотографије могу да направим. Такође, пошто имам доста људи у бази података, јер нису све фотографије које имам објављене, кад осетим потребу да ту базу ”тањим”, кад видим да ми се то сређује, ја онда то радим...
Пошто се спремам за факултет и то ми је врло битно, доста времена посвећујем учењу, а ово је још увек само хоби за мене, и не могу баш толико да се посветим само томе и да занемарим остале ствари.
Како бираш људе које ћеш фотографисати? Како баш неку особу издвојиш да фотографишеш?
Можда звучи чудно, али некако у мени нешто пукне. Кад видим тог некога на улици, једноставно кажем себи ок, ти овог мораш да фотографишеш.
Немам неких критеријума, али се пре свега трудим да што више обухватим све групе грађана – и старе, и младе, и мушке, и женске, и ниске, високе, овакве, онакве... Трудим се да то буде што разноврсније. Деси ми се неки пут да две недеље не постујем ни једног мушкарца, а знам да немам више фотографија мушкараца, и онда циљам, рецимо, на човека средњих година, онда гледам такве људе, али само када ми неко баш западне за око, приђем да фотографишем.
<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/ууму9980х/беодрадјани_02с.јпг" />
"Је л' би ти сметало да те фотографишем?"
"Не би ми сметало, само пожури, пуно касним."
"Ако није тајна, где журиш?"
"Радим на сајму књига, ту у Дому Сидиката."
"Која ти је омиљена књига?"
“Немам омиљену књигу, али пошто је мој тата власник издавачке куће Лом, волим књиге које он издаје, пре свега Буковског."
Са странице <�а хреф="хттпс://ввв.фацебоок.цом/београдјани011" таргет="_нев">Београђани</а>
Да ли је некада тешко прићи људима?
Ја сам у почетку имао мало проблем са тиме, као и сваки почетник у свему што се ради, имао сам неки страх да ћу погрешити, да ће ми неко рећи да не могу да фотографишем. Ја сам се бојао тога... Али како сам радио страницу, с временом сам се више опуштао. Доста сам се ослободио, можда и навежбао са тим прилажењем. Имам мало и уиграно то како да што лакше и лепше објасним људима да нећу ништа да им продам, што на пример многи раде када их тако стартују...
То се може видети и по фотографијама – сада ми никакав проблем није да некога зауставим насред улице, док су неких првих десетак, или двадесетак фотографија све углавном људи који седе, рецимо на клупи, или улични свирачи.
Да ли ти се некада десило да неко не дозволи да га фотографишеш?
У принципу, то уопште није тако ретка појава. Сваки пут када изађем, деси се да ме макар неко одбије – или зато што жури, или зато што не воли да се фотографише, или шта год. Али ја то поштујем – ако неко жели да се фотографише, пристаће... ако не, ја га пустим и то једноставно врло поштујем.
Ако би сада морао да изабереш једну фотографију, једну причу, која те је највише обележила, која је оставила најјачи утисак на тебе, коју би изабрао?
Не бих могао једну, али могу да споменем две фотографије.
Прва фотографија коју сам објавио је, не знам да ли се сећаш, фотографија оног господина што је са осамнаест година био у рату. Та прича је читав почетак тог мог пројекта обележила на један леп начин... Да сам ја, лупам, ишао улицама и да нисам толико занимљиве приче налазио, можда бих у неком тренутку и одустао, и не бих са толиким жаром кренуо у све то. Али када сам тог човека упознао и када смо причали, он ме је фактички мотивисао да истрајем у овоме.
<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/xпзxг4ц0х/беодрадјани_03м.јпг" />
"Колико ти је година младићу?"
"Осамнаест."
"Е видиш, ја сам 1944. у априлу напунио осамнаест година, већ у новембру сам био на фронту. Када сам то преживео, све радим са осмехом!"
Са странице <�а хреф="хттпс://ввв.фацебоок.цом/београдјани011" таргет="_нев">Београђани</а>
Друга фотографија ми је јако драга – то су она три господина на Калемегдану. Испоставило се да је једном од њих то била последња фотографија. Два дана након што сам га фотографисао, установљен му је тумор на мозгу, и он је преминуо пре око месец дана... И та фотографија има неко посебно место у мом срцу, јер знам да сам усрећио ту породицу која се задесила у таквој ситуацији...
<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/плртбдплд/београдјани_сцреенсхот.јпг" />
ПРИНТСКРИН:Facebook/Beograđani
Када би у овом тренутку наишао неко ко жели тебе да услика, која би била твоја прича или порука?
Ја свакоме поставим питање, и мало га прочачкам...
У принципу имам једно такво питање: видим некога, питам колико има година, па онда питам шта би препоручио себи од пре десет година.
Ја бих себи поручио да је ОК бити различит и да то није ништа страшно. Када сам био клинац, због утицаја средине, доста сам се обазирао на то, више него што би требало.
То би можда била моја порука.
Какви су ти даљи планови у вези са страницом, школовањем...?
Што се тиче школовања, желим да упишем ЕТФ. То сам скоро открио, баш захваљујући овој страници. Причао сам са неком девојком која ми је рекла да на ЕТФ-у постоји аудио-видео смер, а то је нешто што мене занима, и то бих волео да упишем...
А страница сада иде неким својим током, развија се како се развија и расте како расте.
У претходних, можда, недељу дана у Нишу су остворили страницу Нишлије, а у Новом Саду – Новосађани, инспирисани мојом страницом, и инспирисани страницом Хуманс оф Нев Yорк, они су то покренули у својим градовима. Размишљао сам о томе да би било би јако интересантно да постоји неки сајт који ће се звати, рецимо, Становници Србије, и да тај сајт има своју мапу, на којој постоји сваки град који има страницу, па да може да се кликне и да изађу сви ти људи и све те животне приче... То би можда било нешто интересантно о чему ја размишљам, и размишљам о начину на који бих то остварио.
Хвала ти много на издвојеном времену и одговорима, а пре свега хвала на дивним фотографијама и причама иза њих. Срећно са свим плановима!
***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
