FOTO: This Dark Matter
Prevela: Vanja Čokorilo
Polazna tačke ove zablude sastoji se u tome što izgleda da mala deca usvajaju govor bez mnogo truda. Na osnovu toga, teoretičari obrazovanja bili su skloni da veruju da će se sa istom lakoćom kao i govor usvajati i druge složene veštine, kao što su čitanje, pravopis, gramatika i manje-više bilo šta drugo. Prema tome, nema potrebe trošiti vreme na podučavanje ovih veština.
Osnovno načelo „Whole World“ kampanje (uvedenog 30-ih godina prošlog veka) glasilo je da deca mogu lako naučiti da čitaju samo posmatrajući oblike ispisanih reči. Nastavnici obezbeđuju izgovor. Ovako grupisane informacije večno su utisnute u mozgu deteta. (Deca vide, deca govore!) Zvanična propaganda u to vreme tvrdila je da deca mogu da usavrše do 600 reči godišnje na ovaj način. (Ukoliko izračunate, to znači da učenici ne bi bili pismeni ni do kraja srednjeg obrazovanja. Ali to nije važno. Glavni problem je u tome što neka deca ovom metodom ne mogu da nauče ni 200, pa ni 100 reči godišnje. Drugim rečima, u praksi se pokazalo da je „Whole World“ teorija potpuna besmislica.)
FOTO: Pinterest
Ovu tužnu istinu obelodanio je Rudolf Fleš u svom čuvenom bestseleru „Zašto Džoni ne ume da čita“ (1955). Jednostavan metod nije bio čak ni izvodljiv metod. U SAD-u se značajno povećao broj funkcionalno nepismenih.
Ali obrazovni sistem je ignorisao poraz i signale upozorenja. Nisu želeli da se odreknu svojih lepih teorija, pa su oformili Internacionalnu čitalačku asocijaciju kako bi napali Fleša i metod učenja reči zasnovan na fonetici, a promovisale „Whole World“ (pod različitim nazivima). Predstavili su dvojicu od najvećih svetskih sofista, Frenka Smita i Kena Gudmena, da umotaju „Whole World“ novim obeležjima i kreiraju tzv. „Whole Language“. Oni su potpunije artikulisali ideju koja je i dalje među nama, a odnosi se na važnost okruženja bogatog pismenošću.
Pedeset godina teoretisanja preobrazilo se u ideju da ukoliko deca dodiruju knjige, gledaju u njih, listaju ih, posmatraju slike u njima i leškare na tim knjigama – onda će naučiti i da ih čitaju.
Postala je svakodnevica da srećemo učionice u osnovnim školama sa po 500 ili čak 1000 knjiga u njima. Zidovi su bili oblepljeni posterima, nalepnicama i takozvanim „zidovima od reči“ (rečima koje je trebalo zapamtiti). Međutim, učenici nisu sistematski podučavani čitanju, a metode učenja čitanja zasnovane na zvučanju reči i fonetici bile su potpuno odbačene. Od dece se očekivalo da zapamte ogroman broj reči putem samog gledanja u njih, nekom manje-više natprirodnom sposobnošću. Kao što je Zigfirid Engleman rekao: „Naši učitelji u suštini traže magiju“.
Zamislite da je dete smešteno u kuću sa 5000 knjiga na francuskom. Da li će to dete naučiti da čita francuski jezik? Za godinu dana? Ikada?
FOTO: Kidspot
Čuvena je anegdota prema kojoj je jedan od učitelja iz „Whole Language“ pokreta izjavio: „Sva moja deca obožavaju knjige. Naravno, ne umeju da ih čitaju, ali ih prosto obožavaju!“
Tokom ’90-ih godina, pojavio se veći broj organizacija koje su imale misiju da obogate što veći broj domova knjigama, posebno porodica koje žive u nepovoljnim uslovima. Ideja je bila da su siromašna deca nedovoljno okružena knjigama, iako su škole u koje su išla bile pretrpane njima. Cilj je bio od svakog doma napraviti okruženje bogato pismenošću (ili drugačije, okruženje bogato štampanim papirom).
Organizacije kao što je „Reading is Fundamental“ neumorno su isticale važnost čitanja deci, pričanja o knjigama i toga da deca treba da vide roditelje kako uživaju u literaturi. Akcenat je uvek na tome šta dete vidi, a ne na onome što može naučiti. „Whole Language“ se uvek pravi kao da postoji neki lak, prirodan način da se radi, pri kome ni deca ni učitelji ne moraju da se potrude.
Međutim, činjenica je da je za većinu dece čitanje naučena veština. Neki trud je neophodan. Deca moraju upamtiti azbuku, moraju biti sposobna da identifikuju svako slovo koje vide i moraju naučiti da slova predstavljaju zvuke.
Zašto onda ne ubrzati taj proces i ne biti u njemu aktivan? Deluje logično da „Reading is Fundamental“ i slične organizacije treba da pripreme materijale koji bi pomogli roditeljima da usmere svoju decu putem fonetike.
Cilj je da deca postanu svesna jezika, izgovorenih zvukova, rime, aliteracije i bilo koje vrste igre rečima. Decu treba ohrabriti da uče napamet rime, stihove, edukativne viceve i šale, poklike, slogane i sve što će aktivirati njihovu svesnost o zvučanju reči.
Držanjem knjige u rukama neće naučiti dete mnogo čemu. Novopečeni čitači moraju naučiti pravila koja obezbeđuju doslednost i predvidljivost jezika. Okruženje koje podstiče pismenost, ili okruženje bogato pismenošću, ako se pravilno razume, jeste okruženje bogato fonetikom, odnosno bogato zvukom.
Kada deca shvate da se isti, mali, broj slova ponavlja iznova i iznova na svakoj stranici knjige, i da ta slova predstavljaju iste zvukove svaki put, odjednom će sve početi da ima smisla za njih. Ovo je ključni trenutak u učenju čitanja – momenat zvuka. Nije vam potrebno mnogo knjiga. Ono što je potrebno jeste dobro podučavanje i samo nekoliko knjiga.
Ne zaboravite da su milioni Amerikanaca naučili da čitaju uz pomoć jedne jedine knjige – Biblije. U knjizi „Kako ubiti pticu rugalicu“ Atikus Finč koristi mnogo komplikovanije „Tumačenje Blekovog zakona“ da bi naučio nepismenog Afro-amerikanca da čita. Zastupnici „Whole Language“ pokreta bi rekli da je to najgori način, ali on je postao najpismenija osoba u gradu. Pouka nije slučajna.
Svi znamo da bi ljudi mogli da slušaju ploče godinama ili decenijama i da i dalje ne bi morali da umeju da pevaju, pišu muziku, sviraju ili bilo šta drugo. Ako želite da dete svira klavir, morate naučiti dete da to radi.
Osnovno načelo u propagandi okruženja koje podstiče pismenost jeste da će gomile knjiga nekako ući pravo u vaš mozak. Očigledno, Internacionalna asocijacija za čitanje i dalje ovo propoveda. Ali čak su i dvojica poznatih „Whole Language“ teoretičara, Rasinski i Frederiks, zaključili: „Pismeno kućno okruženje ne uči decu kako da čitaju; ono pre omogućava deci da uživaju u čitanju i otkrivaju razne načine na koje ga mogu koristiti da obogate iskustva u svom životu“. To je baš jadno.
Otežavajući faktor je to što su mnogi roditelji sami polu-pismeni. Oni ne mogu čitati svojoj deci, što je ograničenje koje bi hteli da prikriju. Oni neće u potpunosti iskoristi knjige koje im se obezbede. Ako organizacija želi da pomogne, mora obezbediti materijale koji se lako koriste, čak i za slabo obrazovane roditelje.
Dugo sam bio fasciniran pitanjem šta bi to „Reading is Fundamental“ trebalo da poklanja siromašnim roditeljima. Najmanje, njima je potrebno jednostavno uputstvo kako da podučavaju čitanju, nešto slično “54: Preemptive Reading" na sajtu Improve-Education.org (http://www.improve-education.org/id81.html). Pored toga, potrebni su im snimci (ili linkovi ka snimcima) gde mogu da čuju recitovanje poezije, ispevane pesmice, odigrane dijaloge i slično. Na internetu ima tako puno odličnog materijala, ali roditeljima treba pomoći da ga ih pronađu. Roditeljima koji žive u nepovoljnim uslovima potrebno je ono što ja zovem Ranim paketom pismenosti – jeftine, lako upotrebljive stvari koje će im pomoći da vode svoju decu ka opismenjavanju (pogledajte prototip ovde: http://www.improve-education.org/id89.html).
Lično sam razvio „Bouncing Ball Videos“ snimke koji ukazuju na važnost slogova i kretanja s leva na desno u engleskom jeziku. Ovi snimci su vrsta materijala koji bi mogao biti uključen u Rani paket pismenosti (http://bouncingball.weebly.com).
Zaključak: Koncept okruženja bogatog pismenošću je usporeni snimak. Skoro kao da su teoretičari želeli da predstave da je malo ili nimalo napredovanja sasvim normalna i prihvatljiva stvar. Eksperti u fonetici su uvek govorili da deca treba da nauče da čitaju u prvom razredu i da sami biraju knjige koje će da čitaju do kraja drugog razreda. To se dešava kada se odrasli uhvate u koštac sa podučavanjem čitanju. Nasuprot tome, obasipanje deteta gomilom knjiga je lep gest, ali nije automatski i način da se deca nauče da čitaju. Škole i dobrotvorne organizacije treba da se fokusiraju na to da se deci obezbedi da usavrše ključne veštine koje vode do čitanja.
IZVOR: Education Articles
Vanja je večiti optimista, istinski zainteresovana za psihički život čoveka i životinja, koji proučava sa zadovoljstvom.
***
Ovaj tekst nastao je našom željom da mladi koji žele da se oprobaju u prevođenju tekstova to iskustvo steknu i unaprede kod nas. Ukoliko želiš da budeš prevodilac u našem mladom timu CV uz jedan prevedeni tekst, sa izvornim, pošalji na [email protected] sa naznakom Prijava/Prevodilac. Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih članova vršimo do svakog prvog dana u mesecu.
***
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE