Autor: Sara Milanović
FOTO: Objektivno
Rođen je 1943. godine u Beogradu. Posle završene Ekonomske škole, u koju je bio prebačen iz Četrnaeste beogradske gimnazije, upisao je Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju, gde je sa sedamnaest godina bio najmlađi student. Nakon izvesnog vremena diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
Svoju prvu ulogu imao je u filmu „Pravo stanje stvari“. Međutim, uloga koja je otpočela njegovu karijeru bila je u filmu režisera Živojina Pavlovića „Kad budem mrtav i beo“ 1967. godine. U ovom filmu, Dragan je dobio glavnu ulogu zavodnika i pevača u pokušaju, koji na kraju filma biva ubijen, Džimija Barka. Zbog ovog filma bio je izbačen iz pozorišta „Boško Buha“ jer se nije pojavio na predstavi u kojoj je trebao da glumi, pogotovo jer je tada bilo neprihvatljivo dati prednost filmu pre nego pozorištu.
Posle ove uloge, Dragan dobija uloge u raznim filmovima, između ostalog, „Horoskop“. „Bube u glavi“, „Nacionalna klasa“, „Banović Strahinja“, „Poslenji krug u Monci“, „Ko to tamo peva“ i mnogi drugi, u kojima je imao, kako glavne, tako i sporedne uloge.
Sa svojom ženom, poznatom glumicom Milenom Dravić, koja je uz njega bila do poslednjeg dana, otpočeo je vezu, a ubrzo i brak, dok su zajedno bili voditelji emisije „Obraz uz obraz“. Njihov brak, u kome su bili 45 godina, bio je za uzor celoj našoj naciji, istovremeno javan, ali ipak privatan, što je u sadašnjici retko videti. Kao ključ svog braka, Milena je u ranijim intervjuima pominjala međusobno razumevanje, toleranciju i pre svega - ljubav.
FOTO: RTS
Dragan je ulagao sebe u svaki film i uloge koje je imao, pa ga tako, mnogi pamte i nazivaju po imenima njegovih najslavnijih uloga, kao što su Prle iz filma „Otpisani“, sanjar i mutivoda Branimir Mitrović Flojd u filmu „Nacionalna klasa“, Popaj u filmu „Balkan Ekspres“ i mnoge druge.
Pored filmova, glumio je u pozorištu kao i u domaćim serijama, poput serije „Porodično blago“, a poslednji film u kome je glumio bio je „Montevideo, vidimo se!“ u ulozi Žileta Rime.
Tokom života, dobijao je mnoge nagrade, poput nagrade Zlatni pečat 2013. godine, koje mu je dodelila Jugoslovenska kinoteka za doprinos filmskoj umetnosti. Primivši tu nagradu, izjavio je: „U životu sam dobio mnogo značajnih nagrada, ali mislim da tek treba da uradim nešto veliko, nešto pravo, kako bih mogao da stavim pečat na svoju karijeru. Ali, pečat je tu, a što se tiče onog nečeg velikog, ima vremena“.
FOTO: Blic
Dobio je nagradu za životno delo Pavle Vuisić na filmskim susretima u Nišu, 2007. godine, plaketu „Ljubiša Jovanović“ za glumu u Šapcu 1996. godine, Oktobarsku nagradu grada Beograda za ulogu Gare u filmu „Život je lep“, 1985. godine i mnoge, mnoge druge.
Iza sebe ostavio je ispunjenu i uspešnu karijeru i ožalošćen narod širom bivše Jugoslavije. Njegove uloge, filmovi, glas i lice zapečatili su celo jedno razdoblje naše filmske scene.
Komemoracija će biti održana u ponedeljak, 14. marta u 12.00 na Velikoj sceni pozorišta „Mira Trailović“, Ateljea 212. Istog dana u 14.30 otpočeće opelo na Novom Groblju, u Aleji zaslužnih građana.
A i to može da bude opasno - ako ti se ispune svi snovi, postane dosadno. Meni još nije dosadno. Ja sam kroz čitavu karijeru nastojao da, na neki način, u sebe utkam ono što je pisalo na špici prvog filma u kome sam igrao. A pisalo je: „I kad budem mrtav i beo, ja bih ipak hteo da kakva-takva svetiljka budem.
