Onda – sreća! U koricama.

Autor: Lorelaj

FOTO: LinkedIn

Jesen.
Kiše.
Gumene čizme. Šarene. Na tufne!
Kabanice.
Skakanje po baricama, poput Pepa prasića.
Lišće. Puno lišća. Tepih čak!

Mislim da je već jasno u koju od dve, gorenavedene kategorije, spadam. No, više od svega, kod oktobra volim jedan poseban događaj, koji on brižno i pomalo sebično čuva već 58 godina! Onaj, zbog koga se cele godine, svakog meseca, od džeparca odvaja. Naše bake bi rekle: za crne dane. Gde ćete crnje od onih bez knjiga?! – mislim se. Pogađate, u pitanju je još jedan Sajam knjiga.

Uprkos mnogobrojnim komentarima, da to više nije To, da se u velikoj meri i ova manifestacija iskomercijalizovala, nekako, ne ide da je ne posetim i ove godine, mislim se. I to više puta.
Prvi dan volim sama otići. Ne mareći da li se nekome zastaje na jednom, atraktivnom, meni apsolutno neprimamljivom štandu. Ali, ipak čekajući, jer nije lepo ne ispoštovati tuđ ukus. Zatim gledajući nečije nestrpljivo stajanje iznad moje glave, dok satima tražim baš Onu knjigu. Dakle, ipak ispuniti svoje želje. Solo. Proći užurbano štandovima, do ulaska u antikvarni deo. Sreća! Miris stare hartije. Prava stvar. Nova izdanja danas u svakoj bolje opremljenoj knjižari mogu naći. Ovo je prilika za ugrabiti nešto posebno. I, već na ulazu, moja tvrdnja se obistinjuje.

Smeši mi se neki Dilan Dog, iz daleka. Staro izdanje, iz sedamdesetih, rekla bih. Kad su se stripovi masovno čitali. U svakoj kući, u svakom parku, prevozu. Kad je to svako sebi mogao da priušti i zabavi se, ne razmišljajući o tome šta je ko rekao u nekom od rijalitija. Ili ko je koga ubio ili silovao. Ili koja pevačica je kakvu haljinu obukla. Ne. To je bilo vreme kad su se kolekcije stripova sa generacije na generaciju prenosile. Čitale unutar školskih knjiga, za slučaj da mama uđe u sobu, dok se 'uči'. Vreme kad je normalno bilo ući u prodavnicu i pitati za Politikin zabavnik, a da te neko sa čuđenjem ne osmotri. Jer ne tražiš žutu štampu. Ili te sa nekom setom u očima stariji prodavac, ne potapše po ramenu i maltene čestita, jer si žensko, a čitaš Dilana. A ne zanima te haljina te i te. Dive. Jer drugačije ti vidiš nešto što se divom zove. Jer veruješ u neki drugačiji, bolji svet. I, najbitnije, živiš isti, okružen novcima zamađijanim umovima. Usamljen u gomili. I, iznad svega – srećan!

– Izvolite?

Glas prodavca prenu me na tren. Naravno, kupila sam Dilan Doga iz sedamdeset i neke. Ipak je to ljubav na prvi pogled bila. A, onda sam se setila da sam ovde ipak zbog nečeg malo drugačijeg došla. Nečega što tražim već dugi niz godina. Što sam videla odavno baš. Što me je oduševilo i za šta sam sebi obećala da ću ga naći, kad tad! Sećate se knjige 'Sanja' iliti 'Onda', kako je u prvom izdanju naslovljena? O devojci Sanji, koja se iz dana u dan smanjivala, kad god bi njena večna ljubav, Vanja, pogledao drugu devojku. 'Jer, kada smo zaljubljeni, onda oni koje volimo rastu u našim očima. Kada poželimo nekog drugog, onda se oni smanjuju.' Znate? Ilustrovano izdanje koje sam jednom prilikom držala u rukama, koje sam poželela da u svojoj kolekciji imam, ali koje se više ne proizvodi. Godinama obilazim ulične prodavce starih knjiga, sajmove – ništa. Uvek je 'baš pre neki dan prodata'. Idući od štanda do štanda i kao navijena postavljajući isto pitanje svakom od prodavaca, koji su mi ljubazno objašnjavali kako ću je jako teško naći, u šta sam se i uveravala poslednjih par godina, skoro da sam se pomirila sa tom tužnom činjenicom da je nema, zaista, sem u kolekcijama velikih Kaporovih obožavalaca, koji su čak i ova retka izdanja propratili. Međutim, kad sam već počela da gubim nadu, ... Na poslednjem štandu, ljubazni gospodin, pruži mi simpatično četvrtasto izdanje, plavobelih korica, sa devojčicom na muškom dlanu, na njima, i naslovom: Onda, Momo Kapor. Osmeh. Iskra neka čudna u očima. Sreća najveća! Imam je. Dragocenost. Konačno.

FOTO: Pinterest

Ovaj dan ima smisla, baŠ!

Onako srećna i ispunjena, nastavljam svoje krstarenje, savremenijim, atraktivnijim, meni, manje zanimljivim delom sajma. Naslovi, reklame, potpisivanja, fotografisanja. Možda su oni s početka, što su s komercijalom ovaj događaj poistovećivali, ipak bili u pravu? No, ne mareći na tu stranu medalje, idem dalje...

Par štandova kasnije, ...
Par sati kasnije, ...
Toliko kasnije da se pitam kako ću preživeti ovaj mesec, ...

Veče. Ne izlazi mi se. Zapravo, ne kvari mi se utisak današnjega dana. Ništa ga premašiti ne može. Odlučujem se za upoznavanje sa novim knjigama, uz čaj. Sreća. Osmeh najveći. Onaj koji može razumeti samo čitalačka publika. Osmeh deteta koje je konačno pronašlo davnu izgubljenu igračku. Koju mu ništa ne može zameniti. A imalo je i bolje i lepše i skuplje i zanimljivije. Ali, ono je htelo baš Tu! Igra može da počne.

***
Volite da pišete u slobodno vreme? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst pošaljite na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 - 35 godina Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.

Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE

Odricanje od odgovornosti