Da li sebe smatrate dobrim poznavaocem srpskog jezika? Možete li za sebe reći da ste pismeni u onom pravom smislu te reči? Iskreno? U Srbiji, u kojoj procenat visokoobrazovanih ljudi nije na zavidnom nivou, teško da bismo mogli da tvrdimo da procenat poznavalaca gramatike jeste.
Sva ta pravila, padeži, tačke, zarezi, i čemu, zaboga, služi onaj znak tačka-zarez ?! Ukoliko vam se dešava da naiđete na različite dileme vezane za pravila srpskog jezika, onda je portal opismenise.com pravo mesto za vas. Pokrenut sa ciljem očuvanja srpskog jezika i otklanjanja neukih konstrukcija u njemu, ovaj portal vam svakako može biti odličan saveznik ukoliko ste voljni da radite na sebi. Mi smo porazgovarali sa njegovim autorom Tanjom Stojanović, master profesorom srpskog jezika i književnosti, i dobili interesantne odgovore na temu važnosti pismenosti i njenog stanja u Srbiji danas. Ukoliko ste se ikad zapitali - čemu sve to, možda ovde pronađete odgovor.
Da li i koliko internet, s obzirom da ga svi koriste i s obzirom na pismenu komunikaciju koja se masovno odvija na društvenim mrežama, forumima..., negativno (ili pozitivno) utiče na pismenost kod ljudi?
Pisana reč je nešto što nas odaje. Odmah se zna koliko poznajemo svoj jezik. Otkad je internet zadominirao ovim prostorima i otkad su društvene mreže postale jedan od glavnih vidova komunikacije, čini se da su ljudi postali svesni svih propusta u svom znanju. Kada su se društvene mreže pojavile, jezički stručnjaci su postali razočarani. Ranije su se Pravopisi pisali i nikada se (pouzdano) nije znalo koliko se oni koriste, tj. nesumnjivo se znalo da su osnovni priručnik (samo) studenata i lingvista. Danas u sferi interneta postalo se svesno da ljudi imaju odbojnost prema pravilima jer misle „da se pravopis stalno menja“. A to nije istina. Mnogi svoje, grubo rečeno, nepismene rečenice na internetu pravdaju time da žure, da je bitan smisao, da ih sagovnornik razume i slično. Ne slažem se. Za pet godina, ukoliko se nastavi ovako, pored standardnog i razgovornog jezika, preti opasnost da nastane „internet jezik“ koji će se promeniti do neprepoznavanja. Tako čovek koji nikada pre nije koristio internet i čovek koji internet koristi svakodnevno neće biti u mogućnosti da se sporazumeju iako pišu istim jezikom. I zato „Opismeni se“ postoji. Zato smo oštri, zanimljivi i pristupačni. Zato nećemo da dopustimo „internet sleng“.
Za neke (pa i visokoobrazovane) ljude, gramatika predstavlja samo dosadan skup pravila koja nemaju neku posebnu, konkretnu svrhu. Objasnite nam, zašto je pismenost važna i za one koji se ne bave profesijama koje to direktno zahtevaju?
Podržavam one koji misle da je svaka gramatika skup dosadnih pravila. Međutim, šta se dešava onda kada taj skup dosadnih pravila postaneskup neophodnih pravila? Šta se događa onda kada ta pravila treba da upotrebimo? Tu nastaje problem. U redu je imati stav da nas ne zanimaju tamo neke definicije, tamo neki prednjonepčani suglasnici, da nas ne zanimaju vrste imenica, glagolski oblici, padeži – samo ako postoji razuman argument za to. Ali on, nažalost, ne postoji. U životu postoje pravila koja treba kršiti, dok je s jezikom drugačije.
Pojedini književnici tvrde da nisu pristalice preteranog pridržavanja za gramatička pravila, te da bi umetnik trebao da ima umetničku slobodu i u tom smislu. Šta mislite o takvom stavu?
Pesnička i umetnička sloboda uvek su u prednosti nad krutim pravilima gramatike i pravopisa. Tako imate savremenog pisca Radovana Belog Markovića, koji svoja dela stvara na nekom svom „izmišljenom“ jeziku. To bi pomislio neki laik. No to nije baš tako. Njegov jezik više je pitanje stila nego gramatike. Gramatika mora u potpunosti da prati formu jednog jezika, pa makar on bio i izmišljen. Danas među savremenim piscima ima mnogo više onih koji bi se rado tako zvali, a nisu to. Književnost nisu vulgarnost i buntovništvo. Književnost je mnogo više od toga. I zato ja podržavam umetničku slobodu koja ima smisla. A njen smisao, svakako, nije „umetnička sloboda onog ko piše o čemu hoće, a ne zna način na koji treba da piše“. Jezik i sva ta „dosadna pravila“ služe da bismo svet svojih misli obogatili, upotpunili i služili se njima na različite načine. Eto, to je umetnička sloboda.
Da li su, po Vašem mišljenju, Srbi pismeni?
Razni statističari će nemilosrdno utvrđivati kako je mnogo Srba u 21. veku i dalje nepismeno. Ne verujem u to. Slažem se da je mnogo onih koji ne znaju da se piše „ne znam“, koji ne znaju da se piše „doći ću“, „koji”, „avion”, koji ne znaju mnoge stvari što se uče u osnovnoj školi. Krivca treba tražiti pomalo i u njihovim profesorima. Pravo pitanje je: da li je to nepismenost? Ja bih to pre nazvala neobaveštenošću. Kada vam je jezik maternji, vi nemate prava da budete neobavešteni. Stručna literature nije dostupna svima, ali zato mi jesmo!
Da li i koliko Srbi čitaju?
Čim izdavačke kuće u Srbiji postoje, znači da Srbi čitaju. Međutim, pravo je pitanje šta se u Srbiji štampa. Dobri naslovi imaju svoje čitaoce. Stalne. U kolumni Jecaj moralnih normi i ukus neukusa pokušala sam da predstavim svoje viđenje književnosti 21. veka. odnosno, onoga što nije književnost, a prodaje se s tom maskom. Tuga je to što dobar marketing imaju naslovi koji zabadaju nokte u sitne i niske porive u čovekovoj svesti. Na sve to bi se slavni Crnjanski postideo, Kiš nasmejao, a Andrić zaćutao.
Književnost nije ono što se prodaje, književnost se čita. I to nije problem samo u Srbiji, to je problem ere u kojoj se svaka pisana reč smatra umetničkim delom. Ne kažem da su svi dobri pisci ostali u prošlom veku, naprotiv. Mnogo je pisaca, pa i u Srbiji, koje javnost nije imala priliku da upozna. A ja mislim da to vreme uskoro dolazi.
