.jpg)
FOTO: Thephenomenonofluciddreaming
Prevela: Aleksandra Vukelić
Kao što se to u noćnim morama često dešava, Meri Arnold-Forster je neko jurio. Činilo se da se nalazi u Londonu u doba Prvog svetskog rata i nekako se uplela u opasan slučaj špijunaže.
„Uspela sam da uđem u trag složene i opasne zavere protiv naše zemlje“, zapisala je u dnevniku. „Kada su shvatili koliko znam, zaverenici su se okrenuli protiv mene“. Na kraju je uspela da pronađe utočište, ali su joj se oni približavali. „Glavni među zaverenicima, čovek belog lica sa polucilindrom, pratio me je do zgrade u kojoj sam se krila i koja je u tom trenutku već bila opkoljena“.
Mnogi od nas bi se tada probudili obliveni hladnim znojem, ali Arnold-Fosterova je ipak bila jača. Ona je otkrila metodu kontrole snova, što znači da je bila sasvim svesna da spava i da je sve oko nje – čovek koji je goni, njegov polucilindar, pa čak i samo tlo na kome stoji – samo proizvod njenog uma.
Stoga je, umesto da beži, odlučila da se prepusti uzbudljivoj poteri. „Sav strah me je napustio i u meni je postojalo samo ugodno osećanje velikog junaštva, u kome u potpunosti mogu da uživaju samo oni koji se osećaju bezbedno“. Noćni užas se pretvorio u „očaravajući avanturistički san“, omogućavajući joj da proživi maštarije o intrigama i špijunaži iz udobnosti svog kreveta.
Lucidni snovi su danas dobro poznati, ali je na početku prošlog veka bilo malo onih koji su istražili njihov potencijal. Inspirisana svojim uspehom, Arnold-Forsterova je uskoro upotrebila svoje noćne pustolovine kako bi se dotakla nekih od najvećih misterija sna. Šta se događa sa umom u čudnoj „zoni sumraka“ između sna i jave? Odakle dolaze slike iz naših snova? Zašto sećanje na snove ispari poput jutarnje magle?
Rezultat ovoga je detaljni „turistički vodič“ kroz svet snova, koji iscrtava granice svesti onako kako nikada pre nisu bile istražene. Njena otkrića se nisu slagala gotovo ni sa čim što je u to vreme napisano, ali je, ipak, istorija pokazala da su mnoge njene teorije bile sasvim tačne. Čak i nakon stotinu godina, ova nepoznata pionirka i dalje inspiriše naučnike. I vi možete pronaći neke korisne savete o tome kako da začinite sopstvene snove.
FOTO: Thevoiceofnation
Meri Arnold-Forster je rođena 1861. u engleskoj aristokratskoj porodici. Njen muž je bio političar Hju Oukli Arnold-Forster, rođak slavnog pisca E. M. Forstera, poznatog po romanima „Soba sa pogledom“ i „Put za Indiju“. Mogla je ostati samo fusnota o priči o životima ovih moćnih muškaraca da sa 60 godina nije objavila malo poznatu knjigu pod naslovom „Studije u snovima“.
Ona ne otkriva tačno kada je započela istraživanje, ali čini se da je počela ozbiljnije da se zanima za ovu oblast tokom Prvog svetskog rata, kada su je proganjali snovi o smrti njenih sinova na frontu.
Otkrila je da je rešenje da tokom dana i pred spavanje ponavlja neku vrstu mantre: „Ovo je samo san. Ako se probudiš, završiće se i sve će opet biti dobro“. Kao što se i nadala, te čarobne reči našle su put do njenih snova, tako da je mogla da shvati da se nalazi usred fantazije. Uskoro su noćne vizije telegrama od kojih je strepela prestale da je proganjaju. „Bilo bi teško iskazati koliko je bilo moje olakšanje što znam da mogu da legnem i spavam oslobođena takvog užasa“, napisala je.
Stičući ovu svest tokom spavanja, otkrila je tehniku lucidnih snova. Zapravo, mantra koja se ponavlja pre spavanja, poznata i kao „auto-sugestija“, i dan-danas se smatra jednim od najboljih načina da se postignu lucidni snovi. Baš kao mnogi lucidni sanjari pre nje, Arnold-Forsterova je ubrzo shvatila da ne mora da se probudi iz ružnog sna kako bi izbegla užase – umesto toga je mogla, kada jednom uvidi da sanja, da se prepusti maštarenju i uživa u smelim avanturama.
Posebno je zanimalo da testira granice tela u svetu snova, kao i svoju sposobnost letenja. „Blago se odgunuvši nogama ili poskočivši, napuštam tlo“, napisala je. „Blagim veslajućim pokretom rukama ubrzavam letenje i to koristim kako bih ili dostigla veću visinu ili kontrolisala pravac, posebno kada prolazim kroz uzak prostor, kao što su vrata ili prozori“. U snovima bi čak oblačila i „suknju za letenje“ koja joj je smerno pokrivala stopala dok lebdi nad zemljom.
Na njeno iznenađenje, ova veština je zahtevala posvećeno vežbanje – očigledno, čak ni u snovima ne možemo da ostvarimo velike podvige bez malo napora. „Prošlo je dosta vremena pre nego što sam mogla da uzletim više od par metara od zemlje, a tek nakon što sam posmatrala i razmišljala o letu ptica, o uzletanju ševa, lebdenju kliktavca, pokretima snažnih krila vrana i letu lasta, počela sam da u snovima letim poput nekih od tih ptica. Nakon dugog i čestog razmišljanja o letenju iznad visokog drveća i zgrada, otkrila sam da stičem moć da se uzdignem do tih visina uz sve manje teškoća i napora“. Konačno je testirala svoje veštine upuštajući se u snu na dugi let preko Atlantika.
Decenijama kasnije, te živopisne priče privukle su pažnju Alana Hobsona, sada profesora Medicinskog fakulteta u Harvardu, koji je čuo za knjigu na jednoj zabavi. Zajedno sa Ursulom Vos sa univerziteta Gete u Frankfurtu, Hobson je skenirao mozgove lucidnih sanjara kako bi razumeo kako se usnuli um, obično pasivan, budi sa izoštrenom svešću i sposobnošću karakterističnom za lucidnost. Taj fenomen je, kažu, srodan onom trenutku u istoriji čovečanstva kada smo se uzdigli od osnovnih životinjskih percepcija do misaonih, osećajnih, samosvesnih bića kakva smo danas.
Za sada, smatraju da ovo možemo pripisati nekolicini uzajamno povezanih faktora – visokoj aktivnosti frontalnog režnja i određenoj vrsti „gama“ moždanih talasa. Ako je tako, ovo bi mogao biti potpis našeg višeg stanja svesti. Drugi naučnici ponovo istražuju lucidne snove kao lek za noćne more – baš kao što je Arnold-Forsterova predložila – posebno kod dece.
Pažljivim proučavanjem izveštaja Meri Arnold-Forster lako se uočava da je u mnogo čemu bila ispred modernih teorija o snu. Uzmimo za primer simboliku snova. „Tumačenje snova“ Sigmunda Frojda objavljeno je dve decenije pre „Studija iz snova“ Arnold-Forsterove, a njegova teorija psihoanalize je u to vreme već šokirala i oduševljavljala moderne evropske obrazovane ljude. Međutim, Arnold-Forsterova je većim delom odbacila njegove teorije o tome da su snovi alegorijski prikazi najnižih impulsa. „Iskustvo mi govori da nije tačno da su svi snovi simbolični“, rekla je. „Na sreću, nema potrebe da verujemo da je priroda naših snova, koji su za mnoge od nas važan izvor životnog zadovoljstva, u bilo kakvoj vezi sa morbidnim opsesijama i bolestima“.
Umesto toga, isticala je da su snovi izgrađeni od daleko običnijeg materijala – od uspomena. „Često se desi da neka ideja koja nam jednog dana opseda misli odredi tok naših snova sledeće noći ili nakon određenog vremena, nekoliko noći kasnije“.
Danas se sve ovo može objasniti pomoću znanja koje imamo o procesu zapamćivanja. Dok spavamo, mozak pretura po našim iskustvima kako bi ih popisao i prosledio dugoročnoj memoriji. Tokom tog procesa, mogu se ponovo aktivirati putevi povezani sa sećanjima, tako da ona ulaze u naše snove na iznenađujuće i ponekad nadrealne načine. Ono što je ključno je da su vremenske procene koje je iznela Arnold-Forsterova bile zapanjujuće precizne – sećanja dospevaju u snove nakon što od događaja prođe jedan do dva dana, a potom nedelju dana kasnije, što izaziva takozvani „efekat zakasnelih snova“. Ovo bi moglo da bude odraz činjenice da se sećanja u mozgu pohranjuju u dve različite faze.
FOTO: Dreamatico
Za razliku od svojih savremenika, Arnoldova je uviđala i paralele sa slobodnim asocijacijama do kojih dolazi kada nam um odluta u toku dana. „Složeni procen građenja snova umnogome je sličan procesu koji se u umu odvija tokom dana, kada se u njemu brzo smenjuju slike, a jedna asocijacija izaziva drugu“, napisala je. „Samo što noću mašta nije sputana disciplinom koja sprečava naše misli koje lutaju da spremno prate svaku nasumičnu misao i predlog“.
Naučnici sada veruju da je ovo odraz „standardne mreže“ mozga – međusobno povezane mreže moždanih regiona kroz koju prolaze različite uspomene i ideje. Veruje se da ovo stanje slobodnih asocijacija podstiče kreativnost. Razlika je u tome što je aktivnost frontalnog korteksa, zaduženog za logiku i pažnju, slabija dok spavamo, što je dovelo do zaključka jednog istraživanja da „snove možemo shvatiti kao intenzivniji oblik lutanja misli na javi“. Ovo savršeno objašnjava kako mozak postaje „nesputan disciplinom“ logike koju imamo na javi, kako je to Arnold-Forsterova elegantno opisala.
Sporo aktiviranje te standardne mreže bi, takođe, moglo biti uzrok neobičnih „hipnagogičkih slika“ koje nam sevaju pred očima u trenucima između jave i sna. To iskustvo je Arnold-Forsterova poetski opisala u poglavljima koja se bave „zemljom na granici“. Obrnuto, kada se budimo, difuzna moždana aktivnost bi mogla biti objašnjenje za to što se snovi nakon buđenja retko zadržavaju u sećanju, što „nestaju kada se probudimo kao što magla nestaje na suncu“, kako je to Arnold-Forsterova sročila. Njeno rešenje bilo je da dopustimo da se san „sam tiho odmota unazad kroz seriju slika koje se polako kreću“ – sve dok polako ne sklopimo čitavu priču.
Sada kada sve više naučnika nastavlja rad koji je otpočela ova ekscentrična pionirka, moglo bi se pokazati da su njene ideje samo početak mnogo dubljeg razumevanja usnulog uma. Arnold-Forsterova je priznavala da je ostalo da se istraži još mnogo misterija, ali nema sumnje da bi bila iznenađena novim zanimanjem za svoju „knjižicu“, kako je skromno zvala. Njen osnovni cilj, govorila je, bio je jednostavno da nam pomogne da malo više cenimo usnuli um – „da nas podseti na to koliko snovi doprinose našoj sreći, što prečesto zanemarujemo“.
Na kraju krajeva, trećinu života provodimo spavajući, a ipak većina ne obrati previše pažnje na te noćne pustolovine. „Tek kada snovi ispunjeni užasom, žalošću i zlom ne budu više imali moć nad nama, moći ćemo u potpunosti da uživamo u onome što sanjamo“, zapisala je Arnold-Forsterova. „Jer, tek ćemo tada moći da se sasvim samouvereno upustimo u avanture iz snova i da istražimo nepoznatu i očaravajuću zemlju za koju nam oni pružaju ključ“. Ako pratimo njena uputstva, ta zadivljujuća zemlja sada može biti otvorena za sve nas.
IZVOR: BBC
Aleksandra je student engleskog jezika i uživa u čitanju, pisanju i prevođenju.
***
Pročitajte i:
Izborite se sa svojim strahovima
Kako fizičko iskustvo djeluje na učenje?
Jezik koji govoriš menja tvoj pogled na svet
***
Ovaj tekst nastao je našom željom da mladi koji žele da se oprobaju u prevođenju tekstova to iskustvo steknu i unaprede kod nas. Ukoliko želiš da budeš prevodilac u našem mladom timu CV uz jedan prevedeni tekst, sa izvornim, pošalji na [email protected] sa naznakom Prijava/Prevodilac. Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih članova vršimo do svakog prvog dana u mesecu.
***
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE
