Tweet
Nikad nisam bila obožavatelj sportskih takmičenja. Čak ni u osnovnoj školi. Mislila sam- ceo čas se trči, skače i umara, i na kraju nema nagrade. To je po meni bilo besmisleno. Kada smo na času fizičkog igrali neke takmičarske igre, ja sam se obično u svlačionicu vraćala najodmornija, a uglavnom nisam znala ni koji je rezultat, ni koji je tim pobedio, pa čak ni u kom sam ja timu nazovi igrala. Ipak, sećam se da sam jednom i ja otišla u svlačionicu posle časa umorna i puna adrenalina. Taj čas sam trčala i trudila se toliko da se i sam nastavnik iznenadio. Zašto? Taj čas, nastavnik nam je rekao da igraju dečaci protiv devojčica.

Autor: Ivana Daničić

FOTO: Forbes

Dobra zamisao?

Kada je Ema Votson, krajem prošle godine, održala, sada već poznati govor o feminizmu i jednakosti polova, pomislila sam kako je to dobra zamisao. Ali, setivši se tog mog čuvenog časa fizičkog, znala sam da to ne može da prođe tako glatko. Setila sam se koliko sam bila takmičarski nastrojena, samo jer su nas podelili po polu. Iako sam se inače držala po strani, i uprkos činjenici da ni ovog puta nema nikakve posebne nagrade, toliko mnogo sam želela da pobedim.
Govor gospođice Votson nije izgledao kao poziv na takmičenje, na prvo slušanje. Zvučalo je kao poziv za saradnju, zajedničke napore. Ipak, kada se odsluša nekoliko puta, ovaj govor na nekoliko mesta itekako deli ljude u „timove“. Ovo je osnovna stvar zbog koje je gospođica Ema primila mnoge kritike u člancima, blogovima, čak i u video klipovima.

Danak neiskustvu

Čuvši govor gospođice Votson prvi put, bila sam oduševljena. Kao i većina sveta, ustvari. Vannity fair navodi u članku da je Ema Votson napravila govor koji će „promeniti igru“. Časopis Time nije zaostajao sa pohvalama. Na prvo slušanje, i ja sam je hvalila. Organizacija koju ona vodi, HeForShe, po njenim rečima, obraća pažnju i na muške probleme. Želi da se i muškarci priključe i da zajedničkim snagama uradimo nešto po pitanju polne diskrimkinacije. Ovo izgleda bajkovito. Problem nastaje kada se govor odsluša više od jedanput. Tada vidimo neke nedostatke. Ja ih zovem „danak neiskustvu“. Neki ljudi te nedostatke zovu narcizmom. Da li su u pravu?

Stefan Molineuks je čovek koji pravi you tube klipove, oženjen, porodičan čovek, koji brine o svoje dve kćeri. Odlučio je da napravi klip upravo o ovom govoru. Da se čuje i druga strana. Kada sam saznala za taj klip, jedva sam čekala da ga vidim, jer je uvek dobro čuti još jedno mišljenje. Međutim, prvo sam se razočarala. Čovek je našao neko semantičko neslaganje, i upotrebio protiv Eme Votson, što je meni lično smešno. Kada bismo tako gledali, skoro svaka rečenica može da bude shvaćena pogrešno. Međutim, ovaj čovek govori i o nekim bitnim stvarima i donosi veoma bitne i tačne zaključke. Pominje konferenciju muškaraca koja zamalo da se otkaže zbog pretnji radikalnih feministkinja. Ovakve žene sramote ženski rod, i svim srcem osuđujem ovakve postupke. Istina je, da se kojim slučajem desilo obrnuto, ceo svet bi bio u šoku, a muškarac koji je pretio bio bi etiketiran kao monstrum. Ali u oba slučaja, ovo su ekstremi koji nemaju nikakve veze sa pravom idejom jednakosti, ni sa feminizmom generalno.

Slušanje

Ono u čemu se slažem sa gospodinom Molineuksom je činjenica da je Ema Votson veoma malo vremena provela slušajući šta su pravi problemi muškaraca. Pominje mentalne bolesti, i umanjenu ulogu oca, što je čest i važan problem diskriminacije, ali toga ima još, i mislim da je na to trebala da obrati više pažnje. Kako Stefan Molineuks navodi u svom klipu, na internetu je lista problema sa kojima se muškarci suočavaju, a to su između ostalog i lažne optužbe za silovanje(mnoge devojke to danas koriste čak i kao sredstvo ucene, jer je kazna za lažnu optužbu minimalna), medijska slika muškaraca u društvu(svaki muškarac je potencijalni silovatelj), dupli standardi(starija žena sa mlađim muškarcem je „kuguar“, a muškarac je „pedofil“) itd. Ništa od ovoga u govoru Eme Votson nije pominjano, a to jesu bitni problemi sa kojima se muškarci danas susreću, što meni lično govori da stvarno nije provela neko vreme slušajući sa čime se muškarci današnjice zaista suočavaju. Ipak, gospodin Stefan navodi i da je problem muškaraca današnjice to što se očekuje da budu dobavljači, a oni to ne žele. Kaže da žene računaju na muško kavaljerstvo, tj, da one samo sede i budu lepe, dok se oni brinu o svemu. Osnovni cilj feminista je da razbiju predrasudu da je ženi mesto u kući a muškarcu u lovu. Prave feministkinje žele da žene dobiju glas, ne samo da sede i čekaju kavaljera, nego da se izjednače, i da mogu većinu stvari da rade same, što je potpuno suprotno od Molineuksove pretpostavke. Izgleda da ni gospodin nema nekog talenta za slušanje.

FOTO: 123RF

Ko je kriv?

Gospođica Votson u svom govoru otvara probleme o kojima se već odavno priča, tj, nije rekla ništa novo o problemima žena. Manje plaćene, podcenjivane, itd. Stefan Molineuks joj zamera što ona ovde žene „oslobađa krivice. I stvarno ispada tako. Ona kaže- ako muškarci ne moraju da kontrolišu, žene neće morati da budu kontrolisane. Kao da smo potpuno pasivne. Za sve su krivi muškarci. Smešno je to što Molineuks to isto radi sa muškarcima. Opravdava čak i agresivne muškarce i zlostavljače činjenicom da, dok su odrastali, provodili su vreme s majkom i ugledali se na nju, a statistički, majke više udaraju svoju decu od očeva. Kada sam ovo čula smejala sam se od muke. Ako tako krenemo, možemo naći opravdanje za svakog agresora, možemo se vratiti sve do srednjeg veka, čak i dalje, do priče o Adamu i Evi, i za sve će biti krive žene.

I šta sad?

Primećuje se da su, u neku ruku, ovo dvoje veoma slični. Mislim da bi zajedno mogli savršeno da funkcionišu. Samo da shvate da nijedno nije u pravu. I u isto vreme, oboje su u pravu. Zvuči komplikovano, ali uopšte nije. Slušanje jedni drugih je bitno, zbog nove perspektive. Ni jedno ni drugo ne govore celu istinu kada je njihov pol u pitanju. Stefan Molineuks govori da muskarci nisu ništa krivi, a Ema Votson, indirektno,to isto kaže za žene.

Ipak, primetila sam da je gospođica Votson zaključila neke dobre i ispravne stvari u vezi sa tim kako muškarci mogu da pomognu- da se osećaju dobrodošlo da pričaju o tome, da ne potcenjuju žene, i da uvek pomisle na svoje sestre, kćeri i majke, dok se bore za svet bez predrasuda. Tako će i njihovi sinovi da žive u svetu gde ne važi ona poznata izreka „muškarci ne plaču“ i moći će bez problema i osude da iskazuju svoja osećanja, što će puno pomoći ne samo muškarcima. Na globalnom nivou, pomoći će u tome da svet postane bolje mesto. Za to moraju da se zalažu i muškarci, jer ovde nam je njihova pomoć itekako potrebna.

S druge strane, gospodin Molineuks je zaključio dobre i ispravne stvari o ženama- da ne umanjuju mušku ulogu, i da ne uopštavaju ideju muškaraca( tako je devojke, NISU svi muškarci isti). Takođe, treba da prihvate, da su, u krugu nasilja, ponekad i one agresori, a ne samo žrtve. Žene često psihički zlostavljaju muškarce, što je isto tako strašno, ako ne i strašnije, jer njih ismevaju kada traže pomoć. Ako želimo pomoć muškaraca, treba i mi da smo spremne da pomognemo njima. Kao prave, inteligentne žene, slobodne od predrasuda.

Čajanka

Posle mog čuvenog časa fizičkog, svi su bili pomalo zbunjeni svojim ponašanjem na terenu. Ne sećam se više ni ko je pobedio, jer niko nije izgledao kao pobednik. Svi su samo bili iscrpljeni. Pričam samo o jednom razredu, ali ako ovo prenesemo na svetski nivo, neke stvari će se promeniti, ali će kraj uvek ostati isti- bez pobednika.

Kada se radi o jednakosti polova, ako postoje timovi, iz očiglednih razloga, svi gube. Od toga treba krenuti, i napraviti jednu grupu sa zajedničkim ciljem, korisnim za sve. Ta grupa bi bila toliko velika, da bi stigla da pomogne i muškarcima i ženama. Samo treba krenuti od toga da niko nije manje ili više ugrožen i da i jednoj i drugoj strani treba pomoć.

Naš razred se „oporavio“ od iscrpljenosti tako što smo zajedno skupili novac, kupili koka-kolu i neke slatkiše, i to sve smazali u slast. To nam je (barem trenutno) pomoglo da se rešimo podeljenosti koju smo osećali. Posle toga, sve je bilo iza nas. Sličan način predlažem gospođici Emi i gospodinu Molineuksu . Mislim da treba da odu na čaj i da se lepo i dugo ispričaju. Sigurna sam da bi na kraju postali dobri prijatelji.

Ivana je večiti optimist i tvrdoglavi altruist

Pročitajte i:
Korak napred za rodnu ravnopravnost
Kada su devojčice počele da nose roze?
Priča o strasti i upornosti

***
Ovaj tekst nastao je našom željom da stvorimo alternativni veb prostor za mlade gde mogu da pišu o svim onim temama koje smatraju važnim, iskreno i bez ograničenja! Ukoliko želiš da i ti budeš član našeg mladog tima i doprineseš razvoju naših ambicija, tvoje ideje su nam dobrodošle! Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst sa validnog mejla pošaljite na [email protected] CC [email protected], sa naznakom "Prijava / o ženama". Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu. Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih novinara vršimo do svakog prvog dana u mesecu.



Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE
Odricanje od odgovornosti

Tweet
Komentari

VESTI