15 најбољих европских романа

Приредила: Кристина Агић

ФОТО: CBC

Према речима Б92 портала Дејли Телеграф је на свом на сајту објавио листу “петнаест најбољих европских и руских романа”. Листа није рангирајућег карактера, што значи да су сва дела од истог значаја бе обзир на позицију.

Књижевни критичари Дејли Телеграфа су одлучили да листу отвори чувено дело Франца Кафке "Процес" (1925). Дело у којем од самог почетка и хапшења без објашњења Јозефа К, читалац бива увучен у јединствену причу XX века, која дочарава сулудост света у којем живимо.

Након Кафке на листи се нашао роман “Зар је то човек” (1947) који је објављен у првим годинама након Другог светског рата који нам доноси потресно сведочанство о Аушвицу. Ово ремек-дело написао бивши заробљеник Аушвица, италијански писац и научник Примо Леви.

Отац свих савремених романа,“Дон Кихот” (1605, 1615) Мигела де Сервантеса такође заузима место међу најбољим Европским романима. Дон Кихота је тешко не волети, много је лакше препустити се његовим сновима о неком лепшем свету.

“Живот: Упутство за употребу” (1978) Француза Жоржа Перека, представља један од најуспешнијих књижевних ескперимената XX века. Оквир овог дела представља једна кућа у Паризу и догађаји који се у њој одвијају у року од осам сати једне ноћи, 23. јуна 1975. године.

Следећа на листи је збирка есеја “Исповести” (1782) Жан Жака Русоа. Пишчева првобитна идеја да анализира себе са свим манама и врлинама, прерасла је у низ есеја који су на јединствен начин изменили размишљање тадашње Европе.

За своје место “изборио” се и роман “У потрази за изгубљеним временом” (1913 - 1927) Марсела Пруста. Овај роман представља "Трансформацију интровертног детета у уметника", уз бројна сећања, прича је уобличена у један од најбољих, али и најдужих романа.

“Неподношљива лакоћа постојања” (1984) Милана Кундере такође се нашла на листи. Дело личи на повезане есеје, представља савршен отпор тоталитаризму у свим облицима, са низом занимљивих јунака који се тешко заборављају.

Међу руским писцима издваја се Лав Николајевич Толстој и његово дело “Ана Карењина” (1877), ремек-дело које и деценијама након објављивања реалистично представља слику не само руског друштва, већ свих људских душа које се суочавају са променљивим временима која нам се изнова враћају.

На листи се нашао и један грчки представник, Никос Казанцакис и роман “Грк Зорба” (1946). Никосово дело представља грчку свакодневицу, дочарану кроз лик једног Грка, човека од гуме, уз детаљан и живописан опис грчког гостопримства, побожности и насиља.

Најстарији представник европске књижевности на листи је “Декамерон” (1351 - 1353) Đованија Бокача. Класик сачињен од сто испреплетаних прича, које су међусобно приповедали становници Фиренце кријући се од куге, претворио се у један од најбољих приказа људске душе и природе, али и људског друштва у целини.

Следеће дело “Ако једне зимске ноћи неки путник” (1979) Итала Калвина је такође из пера италијанске књижевности, али припада књижевности xx века. Полазна нит романа јесте недостатак дела приче једне књиге главног јунака која вас води на путовање кроз пародије свих европских књижевних трикова.

Поред Толсојеве Ане, на листи се нашао још један Руски роман “Злочин и казна” (1866) Фјодора Михајловича Достојевског. Овај роман можете читати као крими причу, као узбудљив психолошки роман, као рат са разјареним идеалима и против њи. Било коју опцију да одаберете уживаћете у овом слојевитом сликању руске душе.

“Принцеза де Клев” (1678) представља причу је о жени која живи за своју љубав и спремна је да се бори за њу без обзира на цену. Верује се да је роман написала госпођа Ла Фајет, он важи за први психолошки роман. Каснији писци су у овом делу поналазили довољно материјала за своја каснија дела.

Роман Михаила Јурјевича Љермонтова “Јунак нашег доба” (1839) није само јунак нашег, већ и сваког доба. Дело приказује затворен круг припадника племићке класе чији је “портрет састављен од порока свег нашег покољења”.

Последњи роман који су уврстили у своју листу је роман Томаса Мана “Исповести варалице Феликса Крула” (1954). Овај роман представља пишчево последње дело, за које се сматра да је уједно и најзанимљивије. Можда управо због тога што дело тражи одговор на једно од највећих питања које мучи писца - да ли су уметници лажови? Пут до одговора на ово питање је у обличен у једну од најбољих књижевних авантура.

Кристина не може без кафе, филмова и књига. Зашто се задовољити само једним светом, кад читањем и гледањем можемо живети у којем год пожелимо.

ИЗВОР: B92