иКолумна: Пар читалачких савета

Пре пар дана сам прочитала текст своје омиљене колумнарке на сајту Гуардиан - а , помисливши да је реч о некаквој космичкој превари, јербо су нам се у овој недељи догодиле готово идентичне ситуације.

Признаћу јавно да сам једна од оних који воле да читају у градском превозу. Прво сам то радила из фазона , надајући се да ћу тако привући пажњу паметних, младих господинчића са сличном навиком, али се временом ствар битно искомпликовала. Дневно проведем бар сат времена у градском превозу, па се читање показало најбољим решењем за осмишљавање протраћених минута. Прича би се завршила ту, да такво читање не доноси неке још занимљивије могућности. Једна од њих је и малена игра придавања цитата, стихова, или пак реченица одређеним здањима, улицама, путевима. Некада нисмо ни свесни на које све начине град може да проговори, ако поделимо своје дневне боје са њим. Тако, изнова, када видим зграду новобеоградске општине, кроз мисли ми се врте Домановићеве и Нушићеве непролазне истине. Тржни центар Ушће , за мене је летос пропевао: Ако хоћете, од меса бесан ћу да режим , док Бранков мост не сведочи више само својим именом, него и завршницом Сеоба Милоша Црњанског, која непрекидно буди Андрићево стваралаштво, никада до краја прочитано.

Дакле, читала сам Андрићеву приповетку у препуном возилу градског превоза, покушавајући да се осамим унутар једног универзалног, панестетског концепта приче, себично га прилагођавајући искључиво сопственој потреби за бегом из гужве. А онда се књига проширила по аутобусу (нескромно, андрићевски, аутобус је почео да се претвара у отворену књигу). Уместо дивне, обнажене даме на камену, пажњу ми је током целог пута односио стари човек, на седишту поред, што је крајичком ока пратио исте реченице као и ја. Осећајући да је у том тренутку наклоњенији самој причи од мене, приметила сам како ми је читалачка пажња ослабила, пошто се преселила у мало шири простор - баш онај ван сваког папира. Није толико реч о симултаном сједињавању унутар записаног текста, колико о предивном искуству дељења, на које сам донекле и заборавила. Одлучила сам да му поклоним збирку и упознам се са неизмерном срдачношћу непознатог, који ми је обећао да ће истог дана прочитати све приче. Већ данима се осећам сјајно.

У данашњем разговору са пријатељем, закључила сам колико се од ужитка крије у необавезном дељењу ствари са другима (као онда док смо били клинци и несебично поклањали уникатне сличице својим симпатијама). Присетила сам се концепта уличних библиотека и оставила свој дупли примерак Дисове поезије, међу некакве а ла Васа Пелагић проспекте за здрав живот, на полици испред Гетеоовог института . Обавестили су ме да једна библиотека овог типа постоји и у Краљеву, и да одлично функционише.

Заборавите понекад и намерно пар листића на клупи у парку или у ресторану, поред рачуна за кафу. Није потребна шира организација за један такав чин. Можда тиме откријете лепшу страну сваког колекционарства, пошто се дух целине никада неће потпуно задовољити унутар једне собе. Баш данас, када се најмање новца има за књиге, најлепше је пронаћи снагу да се она пружи другом. Баците је, како би рекао Марко Аурелије, али не од себе, него задржавајући је у својим разговорима. Нека (па макар и ретко) ваша књига умири још нечији страх или га изнервира, провоцира му речник и обогати дан. Јер ако не успемо то да учинимо, запитајмо се због чега заправо и читамо. Ако пронађемо неколико алтернативних одговора, купимо онда килограм виршли више него што нам је потребно. Да не зафали.

Свемоћни поздрав.