... сујета комуницира само бинарним, а љубави се служе немуштим језиком. б(Л)огдан
Autor: Aleksa Jovanović
Истина
Ево истине – нико ме ни на шта није терао ... Ево истине – деструкција ми је у крви!
По повратку у Београд, на питање како је било у Паризу, махом сам давао одговор: Поучно! Ако ништа друго, напокон сам се суочио се са важним закључцима. Као прво, оно што имам обичај често да заборавим – путовања су напорна. Као друго – када често путујеш, губиш на елану и осећају ексклузивности и постајеш апатичан према свему што видиш и доживиш. И, као треће и најважније – од себе се побећи не може! Ти закључци заправо су потпуно обојили мој утисак о Паризу. Шта рећи ново о том граду? Хоће ли мој путопис заиста дати нову нијансу спознаје толико већ виђеног, усликаног, изгуголованог и испричаног града?
Први контакт догодио се мартовског петка у касним вечерњим сатима, када сам, након више од сат времена вожње, од аеродрома ближег Северном мору него Паризу, аутобусом који сам платио 17 евра, прелазио надвожњак негде на крајњем западу града. Угледао сам ноћну панораму по којој је, међу зградама, статирао и неки штапић. Мислим да га не бих ни приметио да га моја подсвест није тражила. У популарне градове стиже се са информацијама, предубеђењима и туђим искуствима. Да ли постоји неко ко не зна да у Паризу постоји Ајфелов торањ и како он изгледа? Рецимо, ја сам за исти чуо, много пута сам га видео на сликама и наслушао се прича о њему. Иако ми никада није био посебно занимљив, чим ми се указала прилика за сусрет са ширим урбаним подручјем Париза, очи су ми тражиле управо Ајфелову кулу.
<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с11.постимг.орг/69ифкцгоз/Прва1.јпг /
п стyле="теxт-алигн: јустифy;"Ако би Сена била граница која дели Париз на два дела, Ајфелова кула би се позиционирала на северозападу северне париске хемисфере. Дакле, готово уз само обалу доње половине града. Наредног дана шетао сам том регијом и једва чекао да се сретнем са псеудо светским чудом, како бих остатак времена мирне савести више гледао испред себе, а мање ка небу. Ипак, док та мисија није постигнута, кула се поигравала жмурке са мном и одлагала наш директан сусрет. Њен врх би се појавио испред мене, јасан као да је само неколико метара удаљен, али, чим бих зашао у неку следећу улицу, нестао би. Када сам стигао до мање раскрснице крцате ресторанима и продавницама, иако ми је ГПС показивао да сам готово у подножју торња, нисам га могао уочити. Париске улице прилично су манипулативне у својој слаткоћи и начичканости радњицама. Нисам био сигуран да ли сам само тром и резигниран, или заиста гладан, али био сам начисто у својој одлуци да нешто поједем. О ресторанима нисам ни размишљао, па сам наредне минуте провео у продавници, бирајући троугласте сендвиче чија је цена у просеку била око 4 еура. Скоро сам један и донео до касе, али на срећу појавио се спас у виду жуте цене од 1, 5 еуро, поред паковања пецива пуњених кремом од јабуке и ваниле. Хемија и шећер су ме барем заситили у наредним сатима. Како сам дуж улице пролазио поред ресторана, тако је од шест, ускоро остао само један колач. Стигао сам до следеће раскрснице, прешао је дијагонално, и напокон, иза неке зграде, угледао травњак у чијем је наставку доминирала масивна гвоздена конструкција. Била је то једна од четири ноге Ајфелове куле. Парадоксално, у свој њеној величини, из мог видокруга прикриле су је стамбене зграде у њеном најближем окружењу. Као што сам и претпоставио, много је интригантнија била кад сам је само назирао из даљине, и када јој димензије и позиција још увек нису најјасније. бИз даљине је деловала ближе./б А изблиза: била је то гомила гвожђурије монононе боје у чијем су подножју тагикомични туристи образовали утопистичке редове, како би се попели у њене висине. Бејаше ми их, одједном, жао. Сигуран сам да већину њих тај поглед и не занима, него мисле да итако треба./и Замислите: стигну кући, пита их неко да ли су се попели на Ајфелову кулу, а они кажу да нису?! Морали би да се врате у Париз. Или да слажу. Да, то су та прозаична очекивања сваке средине у односу на „светска чуда“!/п
имг цласс="флоат" срц="хттп://с27.постимг.орг/6ввтмбц83/Друга.јпг />
Оно што већина њих и не зна, јесте да у строгом центру постоји један тржни центар на чији се врх може попети бесплатно, а са њега се пружа запањујуће прегледан поглед на град. Не бих ни ја знао за то место, да нисам првих дана боравио код Алжирца који је био прототип иделаног туристичког водича. Све је знао и све је хтео, али ја сам се ипак осећао боље и слободније када сам био сам. Те се навике не могу отарасити. Гледано са висине, Париз је сив. И то не метафорично, већ буквално. Сиви град светлости. На дневној светлости, реална боја његове панораме је сива, помешана са осталим мртвим бојама. Такви су и кровови и фасаде. Брдовити део панораме једино је Монмартр, а у појединим деловима осликавају се стамбени квартови који чак подсећају на социјализам. У ширем центру постоји и неколико цркава сличних грчким храмовима. Река се са тог крова једва види. Нашавши се тамо, највише сам уживао у небу. Било је тмурно и суво. Волим ту комбинацију, мада не волим март. То је месец који не памтим. Памтим нову годину, фебруар и април који ми увек преседне, а март као да се не догађа.
Шетајући се од Ајфеловог торња ка Тримфалној капији, на делу раскрснице увученом у односу на тај кружни ток, срео сам Азијата, побратима по самоћи на путовању. Замолио ме је да га фотографишем, тако да се у позадини види један од симбола Париза, одакле почиње и чувена Шанзелизе улица. Имао је оне, сада тако модерне панталоне, сличне тренерци, чији је горњи део дроњав и широк, а доњи узан и припијен уз листове. Укомбиновао их је са спортским дуксом, патикама за трчање и ранцем. Био је ситнији од мене, а полетан и брз у покретима, попут неког глодара. Деловао је самостално и задовољно. Туриста авантуриста, удобан сам себи и начисто сам са собом. Такав сам и ја недавно био. Сигуран сам да сам сличан утисак остављао пролазницима који су ме претходних година фотографисали на улицама Бугарске, Румуније, Балтчких и осталих махом источноевропских земаља. Сада сам био тром и заробљен у својој јакни са распродаје у којој сам једва могао да померам рамена, а савијање ми је било мисаона именица. Мислим да је направљена од истог материјала од ког се праве теписи. Свака уштеда на крају нађе начин да подмукло достави своју праву цену.
<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с9.постимг.орг/глфтт73зз/Треца.јпг /
п стyле="теxт-алигн: јустифy;"Шанзелизеом владају сунце и гужва. У једном излогу, по покретном кругу, ротира се аутомобил познате марке, док се иза њега, на видео биму, смењују симулације свемира. У ресторану старија госпођа, кратко ошипана, са наочарима и у кожној јакни, пије вино, а конобар јој доноси елипсиодну посуду из које излази дим. Гледам прекопута, ка четвороспратном излогу. Велики стаклени пулт на другом спрату, са крпом у руци, гланца нека друга старија госпођа, такође кратке коса, али у белој мајици, црним хеланкама и са стомачићем. Била је потпуно неупадљиа и невидљива за све остале, сем за мене. Можда је она мртва, а ја сам њен анђео, као у филму ИНебо над Берлином./И Иза ње пролазе капути, чизме и ташне на телима која су у служби рекламних паноа. Био сам захвалан што сам и даље сит, након оних шест хлепчића. Једино вода никако није хтела да ми клизи низ грло. Можда сам и намерно избегавао да је пијем, да ми се не би мокрило. Што сам старији, то ми је теже да се шуњам по локалима и неприметно користим тоалете, или да у Меку тразим шифру од људи који имају рачун. Колико год да сам се научио да будем безобразан у служби сналажљивости, како време пролази, трунке достојанства све чешће ми блокирају пут ка циљу./п
имг цласс="флоат" срц="хттп://с21.постимг.орг/3улоовq5з/Цетврта.јпг />
Убрзо сам одустао од шетње шопинг променадом и проближио се једном од мостова, чији почетак је био украшен скулптурама деце анђела. Нисам желео да пређем са друге стране Сене, јер тако бих опет стигао у део града у непосредној близини торња. Сада ми је занимљивији био дрворед поред стазе уз реку која је водила до следећег моста. Дрвеће је било до те мере педантно подшишано и симетрично обликовано, да је деловало као армија војника у строју. Као да се једно дрво клонирало и попунило простор беживотним и безбојним тоновима. Не знам да ли је то до Париза, да ли је то до марта, или сам то можда само ја. Ко уопште ствара реалност? Сећам се да је музика у мојим ушима све мање звучала, а све више трајала. Измицала је, мимо моје перцепције и контроле. Обратио сам пажњу на буку тек када је почела једна од мојих омиљених песама стихом <�И>И усед то фриенд витх треес и, и хаве а цалл ... Волим дрвеће и природу, али понекад ми се чини да они не воле мене. Камуфлирају се плаштом, како би избегли интеракцију са мном. Једна од мојих омиљених јунакиња <�И>тресх</И> књижевности, спашавала је млада стабла тако што би их током олује грлила и остајала у том положају све док невреме не прође. Овом дрвећу нисам био потребан. Али, можда то није ништа лично. Можда то дрвеће има трауму од људи генерално, због оних који су га шаблонски обликовали.
<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с8.постимг.орг/губкдмдб9/Пета.јпг /
п стyле="теxт-алигн: јустифy;"Јасно је било да сам у Париз дошао сам, да ћу све време бити сам и да ћу са истим осећајем и вратити. Искрено, мало сам био изненађен колико сам у Паризу исти и колико његова даљина није у мени испровоцирала нешто ново и другачије. Не познајем себе таквог на путовањима. Боравио сам у, по многима најлепшем и омиљеном граду на свету, а нисам осећао баш ништа. Недостајала су ми претходна искуства и надражају који су се побуђивали непознатим сликама улица, паркова, фасада, квартова, степеница и река. бПариз ме је до те мере суочио са самим собом да је ставио под знак питања моју тезу о психотерапеутском ефекту путовања./б Или, можда ме је изневерило само очекивање нечег вредног, пријатног и смирујућег? Планови су договори са ђаволом. Да ли су путовања део пута ка прогресу као циљу, или путујући понекад бежимо од себе и вртимо се у кругу, све док не станемо испед себе и хтели то или не, морамо и да се суочимо са собом. Мени се то десило баш на суседном мосту, једном од оних типично патетичних, чије су гвоздене ограде украшене катанцима чуварима љубави. Ставши на њега, схватио сам да немам где даље. бМогао бих пешице тако да наставим и до Северног пола, али не бих се померио ни корак./б Зато сам одустао. Ухоризонталио сам се преко неке дрвене клупе и затворио очи. Она неудобна јакна, одједном је била савршени оклоп. Љуштура која ме је бранила од имиџа бескућника и у очима пролазника учинила благим егзибиционистом. /п
п стyле="теxт-алигн: јустифy;"Одједном ми је било пријатно и нигде ми се више није ишло. Пожелео сам да све преостале дане у Паризу преспавам на том мосту. Пре него што сам стопирао музику на телефону, песма се завршила стихом иYоу цан’у кееп ме довн, и ам доне и ам фуриоус./и Песма се зове иМотхер протецт/и, иако се те речи не спомињу нигде у стиховима./п
имг цласс="флоат" срц="хттп://с29.постимг.орг/хх3б98есн/Сеста.јпг />
Када сам се наредног јутра шеткао Монмартром, од музике сам већ био и одустао. Слушалице ми више нису биле омиљени сапутник, а телефон са пуном батеријом био ми је много вернији слуга. Монмартр је брдовит, брз и сам по себи бучан. Штета би била да ми пажњу преусмерава још нешто. Ангажовани графит, на почетку неке споредне улице, завредео ми је пажњу подсетивши ме на мој омиљени Берлин, који ми је у Паризу све време недостајао. Замолио сам неку госпођу да ме слика. Објашњавао сам јој пажљиво, на спором енглеском језику, како бих волео да ме укадрира, на шта ми је сигурно и одсечно одговорила Ж компренд. Не разуме она ништа! То је истина.
Наставак следи
Први део прочитајте ovde
***
Овај текст настао је нашом жељом да створимо алтернативни веб простор за младе где могу да пишу о оним темама које сматрају важним, искрено и без ограничења! Уколико желиш да и ти будеш члан нашег младог тима твоје идеје су добродошле! ЦВ и један текст пошаљи на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
