ПАРИЗ - Пролећна депресија

Autor: Aleksa Jovanović

Сунце

Бонес аре синкинг, бонес аре синкинг ...

Прилазим прозору добро ми познате собе, из које сам се иселио са 20 година. Гледам право ка улици у којој сам провео детињство, кад оно уместо улице, на том месту тече река. Зеленкастосива, боје сличне асфалту, вода је отицала неприродном брзином у смеру ка мојој основној школи. Личила је на покретну траку. Јасно видим двориште прекопута, одлично познајем ту ограду, чесму и фасаду, генерације кучића и мачака што су туда тумарале, али не могу да им приђем. Заробљен сам на првом спрату своје куће и затечен призором изолованог убрзаног снимка. Нешто ми измиче. Не знам да ли сам више збуњен или узнемирен мистичним осећајем да та река мора стати или ја морам нестати одатле. Одједном почиње бука. Гласни, неочекивани звуци помућују ми фиксацију ка гротескној реци. Следеће секунде она нестаје. Отварам очи у мраку неке друге, завесом пригушене, собе, до које оно мало јутарњег сунца скоро и не допире. Окрећем се на страну и угледам, наслоњен на зид, ранац који сам позајмио за пут. Био је спакован и закопчан – спреман да, на мојим леђима, проведе последњи дан у Паризу.

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с28.постимг.орг/е0б33ла2л/Прва_јпг.јпг /

п стyле="теxт-алигн: јустифy;"Француз код кога сам одсео, родио се на северозападу земље, неколико година пре мене, а у Паризу је дипломирао, запослио се и купио стан на шестом спрату. Чуо сам га, док се у суседним просторијама спремао за посао. Кружним дрвеним степеницама, претходног дана стигао сам до врата његове оазе, чија лепота, ширина и склад нису успели да надјачају моју унутрашњу дисхармионију. Иако сам цео дан провео у пешачењу, а након вечере био на базену и у теретани, свест ми се током ноћи није прекинула. Регенерација за још један, нови дан је изостала и поновио се добро ми познат образац лебдења изнад кревета, отворених очију. бКада су тренуци несигурног сна напокон уследили, пролетели су брзином реке из кошмара који га је обојио./б Ипак, помисао да ћу се следећег јутра пробудити у Торину, радовала ме је./п

имг цласс="флоат" срц="хттп://с7.постимг.орг/4ибрхфвгб/Друга_јпг.јпг />

Сунчан дан брисао је трагове перача улица, брзином емитоване светлости. Бука саобраћаја и јутарње гужве радног дана, задржали су се много дуже од нестајућих мокрих трагова са асфалта. Како су се перачи укрцали у камион и дали гас, тако је за њима остала не само чиста, већ и сува улица. Француз се упутио ка свом послу скромнијим и мени лично омиљеним транспортним средством. Поздравили смо се и последњи пут сам га видео како, возећи свој бицикл, нестаје у дубини парка. Уз сву жељу и труд, било је немогуће да и ја на точковима упознам Париз. Нисам имао кредитну картицу, без које нема силе приступити систему рентирања бицикли. Остао сам, да стојим потпуно сам на сувој улици. Никад група, никад двоје, то не успева код мене ... Сунце и капитализам се победити не могу. Прво детерминише природни, док други диктира друштвени поредак. Прилагоди се или нестани. Буђење из кошмара није увек излаз. Две трећине живота проводимо будни и директно суочени са реалношћу, где неочекивана решења скоро да и не постоје.

Заобилазница око француске престонице толико је велика, геометријски правилна и на мапи града доминантна - да се стиче утисак да је Париз опасан зидинама, попут неке древне тврђаве. Већ пети дан тумарао сам у оквирима те кружнице, као да изван ње све што постоји, и ако постоји, није релевантно. Последњег јутра, географски сам био позициониран на крајњем североистоку, где ме је само једна улица делила од те границе. Био је то обичан надвожњак. Аутопут издигнут од површине, међу чијим гредама су се простирале неке тенде. Парк у ком ми је Француз нестао из видокруга, некада је био сточна пијаца. На градској периферији, скоро до краја '70-их прошлог века, стока се чувала, излагала и клала. Данас, ту површину бих најсажетије окарактерисао као футуризам. Много бетона, шљунка и гвоздених мостова који спајају делове парка одвојене каналима. На том месту Париз подсећа на Амстердам. Хала за концерте класичне музике личи на планетаријум, игралишта за децу смештена су на песку, а на средини парка, из нижег новоа, издиже се стаклена зградурина. Неприступачна је и одвојена удубљењем, као слонови у золошким вртовима. Само један мост са закључаном капијом води до њеног улаза. Одавала је утисак центра у ком се, под велом тајни, врше експерименти и научна испитивања. Чудан неки парк - стерилан, хладан, технолошки и скуп. У њему свега има, сем зеленила.

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с3.постимг.орг/про0гq7рн/Треца_јпг.јпг /

п стyле="теxт-алигн: јустифy;"Улазим у метро и линијом М1 упућујем се ка последњој станици, изван круга, званој Ла Дефенсе. По излазу из подземља, рефлексија сунца са стаклених зидова облакодера, заслепела ме је потпуно. Као да сам се телепортовао у неку другу, наредну, епоху. Простор у коме је некада једина знаменитост било гробље, постао је највећи бизнис дистрикт у Француској. Ко год да га је дизајнирао, био је довољно хуман да гробље не уклони, већ само омеђи паркинзима и мостовима који спајају те облакодере. Свуда су и чудне металне бандере, којима сврху нисам успео да појмим. иХодам као сенка, мене људи не виде.../и /п

имг цласс="флоат" срц="хттп://с30.постимг.орг/во3вмкгмп/Цетврта_јпг.јпг />

У пролазу између зграда најближих гробљу, испред себе угледао сам тамнопуту средовечну жену, физички сличну Вупи Голдберг. Афрофризуру од које јој је, иначе велика глава, изгледала још веће, офарбала је у светло смеђе нијансе. Салонке, црне чарапе, сукња комплетирана са сакоом, орглица, сат и цигарета у руци. Модерна жена! Као да је држала револвер, а не тихог аутоубицу. То је једна од оних особа које би друге уништили без много предумишљаја, али себе би нашле начин да спасу чак и да се догоди смак света. Вероватно је неки сениор, менаџер, ЦЕЕ, ЦФО или слична „главић позиција“, којима и даље не разумем значење, али ми је занимљиво што у изговору почињу истим словима као и реч „сида“. Једног дана бићу сида и сви ће ме се плашити. Сањам да убијам, сањам велика дела ... Подсетила ме је на једну жену што ради у истој згради где и ја, и понекад долази код нас у фирму. Никада не каже ни здраво, само погледа презриво и ниподаштавачки пре него саопшти шта јој треба, као да јој се гадим, јер радим на ниској позицији у хијерархији радне организације. А када се сретнемо испред зграде, само скрене поглед. Понекад пројектујем да она није реална и да је халуцинирам, јер ми је скоро па абнормално да такви људи заиста постоје?! Када се сретне са мојим колегом, стручњаком за то што јој треба, увек му се насмеје и размене по коју шалу. Понекад помислим и да ту усиљеност са њене стране халуцинирам. Толико нема смисла за хумор, да је и то екстремно. Има само одбојност и опортунизам као животни императив. Ова Вупи, није се разликовала само по боји коже и запремини главе, већ и по томе што ме је дуго и директно посматрала. Прво ме је одмерила, а онда фиксирала очима у моје очи, све док је нисам прошао на пути ка гробљу. Шта овај умишљени туриста представља? Која је његова сврха, сем што контаминира мој простор за пуш-паузу? Зашто га неки шинтер не улови и изопшти из мог капитал-бруто-нето дистрикта, као и све остале луталице. Испод части ми је да срећем такве појаве! Крајње је време да се овај свет испарцелише територијално, тако да више не морам да срећем платежно немоћне и неуспеле покушаје битисања. Сада када им се вратим горе, неки јуниор ћа најебати. Може ми се!

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с27.постимг.орг/овив7кзqр/Пета_јпг.јпг /

п стyле="теxт-алигн: јустифy;"Ла Дефансе није много велики. Има две метро станице, чије је одстојање на површини попуњено шеталишном зоном која симетрично сече концентрацију свих тих објеката. Из вештачког песка, на самој средини улице, избијају стабла попут авети. Полузакржљало једнобојно дрвеће без плодова, попуњавало је тај инстант простор на изненађујуће адекватан начин. Иако је личило на скуп монструма насталих природном грешком, лепо се уклопило у такво укружење. Кажу да се кости испод земље временом померају, тону и емигрирају. бКости су смрт, а сунце је живот./б Сабласно дрвеће Ла Дефанса, као да је проклијало из костију гробља у непосредној близини. Његов природни процес развоја прекинуо се у окружењу где се ваздухом ширио императив профита. иНишта није свето, све је бруто и нето, све је забава .../и Када се погледа у правцу ка граду, у даљини, на крају те авеније, види се тријумфална капија, из ове перспективе мала попут играчке из киндер јајета. Када сам поглед усмерио удесно, између две зграде угледао сам штапић познатији као Ајфелова кула. бКости су кренуле ка том правцу./б /п

имг цласс="флоат" срц="хттп://с13.постимг.орг/ф41q3ифп3/Сеста_јпг.јпг />

На самом дну највећег шеталишта, дизајниран је плитки базен из ког извиру метални стубићи. Мој последњи сат у Паризу, поклопио се са паузом за ручак запослених који су изнели своје посуде, сендвиче и напитке и сметили се уз обалу синтетичке водене површине. Осећао сам се као уљез. Никада нисам био аутентичнији хобо. Сунце је почело да ме пече. Исто оно сунце са којим сам се посвађао некад давно када сам живео у соби из које сам те ноћи видео реку уместо улице. Одложио сам своју јакну, ранац, дуксерицу ... чак сам и патике изуо, како бих се решио осећаја терета и нелагоде. Нисам могао да удахнем и желео сам чак и кожу да скинем са себе. Није попуштало. Наравно да није попуштало. Били су то симптоми пролећа, које ме увек дочека неспремног. Затворио сам очи, јер то је било једино оруђе против сунца. Ла Дефенс је леп. Ла Дефанс је будућност. Његова ригидност, инфраструктура и функционалност победиће сваки покушај индивидуалности и суштинке слободе. Ла Дефанс је сателит Париза, који ће на крају одиграти улогу сунца. Све ће се вртети око њега. И већ се врти. Тхе тиме ис нов.

Наставак следи...

Прочитајте и:

ISTANBUL - Neke džamije nikad ne polete, 1. deo
BERLIN - Prostorna refleksija ega, kraj!
BERLIN - Hronična rasterećenost

***

Овај текст настао је нашом жељом да створимо алтернативни веб простор за младе где могу да пишу о оним темама које сматрају важним, искрено и без ограничења! Уколико желиш да и ти будеш члан нашег младог тима твоје идеје су добродошле! ЦВ и један текст пошаљи на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti