ПАРИЗ - Пролећна депресија, крај!

Autor: Aleksa Jovanović

Тридесет

Најплеменитији сам када ћутим ...

Мелодија за моју омиљену песму, настала је једне кишне ноћи у Паризу. Емотивно растројство и шетња преко моста, створили су звук добоша који дискретно уводи у меланхоличну композицију. Први тактови стварају атмосферу која ме асоцира на напрснуће. Као да нешто крцка, ломи се, раствара и нестаје. Нешто што не умемо да пустимо да оде. Линеарни ток времена остаје само непобедиви феномен, који не доноси ништа ново. Снага неких искустава, понекад живот заглави у прошлости заувек. Нема свако „привилегију“ да му недостајање постане друго име. Особа која је доживела и компоновала ту мелодију, написала је и текст на енглеском језику Даy афтер даy, али то је била само радна верзија. Касније се песма појавила на нашем тржишту у свом коначном облику, под називом 20,30 година.

Иако поента песме није у годинама као старосној категорији, на мене је посебан утисак оставило што сам је први пут чуо непосредно пред свој двадесети рођендан. До тада сам био у чекаоници живота, и са нестрпљењем и зебњом ишчекивао наредну деценију, знајући да ће тек тада нешто почети у животу да ми се дешава. Изгорео сам од радозналости да знам какав ћу бити када порастем. Десет година касније, стајао сам на аутобуској станици на Новом Београду, и по киши пола сата чекао превоз, који би требало да иде на сваких шест минута. Ровитог здравља, у крцатом аутобусу седео сам поред човека који је кијањем изазивао ефекат фонтане. Возио сам се до другог краја града, како бих од друга позајмио ранац за пут у Париз, који ме је чекао наредног дана. Изгледа да сам израстао у сналажљиву особу. Не возим кола и немам свој ранац, али умем да нађем место у градском превозу и ништа ме не спречава у намери да ми дупе види пут. И колико год да сам живот засладио лутањима и даљинама, доста сам га и загорчао страхом да се можда ништа неће променити ни након што напуним 30 година. Да ће време наставити линеарним током, а ја кружним. Она Свака о теби добра вест, мени увек лоша је и даље је сторy оф мy лифе.

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с15.постимг.орг/7х7о75xаз/прва_јпг.пнг /

п стyле="теxт-алигн: јустифy;"И док је Париз некоме послужио као инспирација и место за настајање мелодије моје животне приче, мене је дочекао на великом одстојању. Не знам можете ли да замислите колико је тај град дистанциран. Стоји и постоји независно од било ког пролазника, туристе, вагабунда, бескућника, јапија и свих осталих корисника простора планете Земље. бУ Паризу идентитет људи нестаје, губи битку са градом који је у првом плану./б Сви су добро дошли у велики и леп град, који је у својој лепоти, супериорности и моћи, независан и отуђен. Никога не осећа, и не пристаје на симбиозу. Ни једне секунде није повео дијалог са мном, нити је дошло до било какве размене. А има све: велику реку, мостове, острва, авеније и кружне токове, споредне уске улице и грађевине о којима су писали много већи литерарни таленти од мене, културу, уметност, историју, модерност, постмодерност, капитал, алернативност, футуризам, баш све, али нема милости! Могао сам да скочим у ону Сену и да се раздерем на сред Шанзелизеа, нико не би одреаговао. Исувише сам мали за такав град. Нисам вредан чак ни тога да ме прогута или да ме повреди, јер и то би био одраз неког делања. Не може се рећи чак ни да игнорише или да изопштава, јер и за то је потребно прво некога приметити и вредносно одредити, па му тек онда окренути леђа. Париз никога не види, он је брефлексија самог себе/б. Био сам добродошао да туда прођем, мало се задржим и нестанем без успомене, унутрашњег богатства и жеље да се вратим. /п

имг цласс="флоат" срц="хттп://с29.постимг.орг/4охоедx8н/друга_јпг.јпг />

Није ми лако да будем до краја искрен у свом утиску, али заиста је тако. Ја нисам лако одустајао, и освајао сам Париз до граница физичке издржљивости. Један дан, успео сам чак и да препешачим од Монмартра на северу, па све до крајњег југа где се налази Универзитет. Био сам упоран као мазга, према граду са којим никако да ми се деси хемија. Моје виђење Монмартра разликовало се од вудиаленовског из филма Поноћ у Паризу. Пролазио сам истим улицама као и протагонисти тог филма, али без набоја роматике, а камоли магије и неког још јачег „вајба“. Занимљиво ми је било да видим обрисе рустичности и неконвенционалности, дочаране кроз прозоре дотрајале дрвенарије са којих се љуштила фарба. Иза стакла виђао сам неке старе лутке, гомилу лоптица, каменчића и плетених украса, поређаних у провидне саксије, затим националне симболе Бразила и наравно оне дречаве колачиће што се ваљда зову макарунс. Монмартр је брдо, и на више места могу се видети уске степенице које воде ка приземљу. Једна парцела у самом центру брда, контрасирала се од свог окружења, великом рушевином чији су зидови били обојени графитима. Изгледа да је мој омиљени Берлин, свуда помало. На углу улице која почиње у подножју Мулен Ружа, лешеви становника мора, познатији као морски плодови, били су изложени на леду, али и прекривени стаклом. Тако је то у Паризу, постоји дистанца, док у Истанбулу пролазници додирују крабе и хоботнице, као некада пензионери хлеб у Србији.

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с4.постимг.орг/54yв678нх/треца_јпг.јпг /

п стyле="теxт-алигн: јустифy;"Уметнички кварт светске репутације, у неким деловима врло храбро кокетира са естетиком. На једној од улица, почастио ме је призором распродаје каква се не може видети ни у ициган малама/и у географски источнијим, јужнијим и егзотичнијим деловима планете. Први пут сам видео да се крпена гардероба прелива из корпи и вијори по калдрми. Кустурица би им позавидео на таквој шарености и лепршавости која је привлачила пролазнике специфичног, егзотичног, хабитуса. Алжирац се увредио када сам то прокоментарисао. Колико ме је само било брига! Ионако је у појави и карактеру имао нешто због чега је подсећао на змију Ка из Робин Худа. То је била последња слика Монмартра коју сам упамтио. Шетњу сам наставио кроз булеваре, од којих је скоро сваки био одраз стандарда и капитала. На путу ка Лувру, пролазио сам поред грађевина сличних палатама Шемброна, које су образовале целину са великим спомеником у средини. Био сам запрепашћен видевши да је једна цела фасада, историјски релевантне зграде, била прекривена рекламним паноом. Платно са сликом тамнопутог спортисте док трчи, са акцентом на његове патике, било је толико велико и јасно у својој поруци, да ми се учинило да је на тренутак Париз проговорио. Подсетио је на врло важну лекцију која гласи - Није важно доживети, схватити и сазнати, бважно је да пожелиш да имаш/б. Нешто што би се могло назвати историјом, архитектуром, традицијом и културним спомеником, изгубило је битку од потрошачког императива и манипулације. Иди и купи патике које се рекламирају! Шта чекаш?!/п

имг цласс="флоат" срц="хттп://с28.постимг.орг/пзвд6к5ел/цетврта_јпг.јпг />

Када се јужно од Лувра пређе мост преко реке, иза једне масивне правоугаоне зграде, крије се полукружна улица која води у мање популарне делове Париза. Праволинијским кретањем, након подуже шетње, преда мном се појавио и Луксембуршки парк у коме нисам видео ништа непознато или изненађујуће. Недостајали су ми неочекивано зелени и дивљи предели Софије и Букурешта, као и Кијева који заправо има сличан карактер као Париз. Такође је неприступачан и нем, али је у својој суровости, источности и непознатости, егзотичан и интригантан. А Париз сте видели и ако у њему нисте били. Ипак, ја и даље нисам одустајао, и наставио сам да пешачим, по излазу из парка, јужно. Прошли су сати и сати хода, а Париз никако да се огласи. Непосредно пред сам Универзитет појавио се још један парк. Ухоризионталио сам се на клупи и осетио пулсирање у листовима и празнину у глави. Кроз капију Универзитета прошао сам као кроз времеплов. То је једно потпуно харипотеровско здање, посебно занимљиво по студентским домовима од којих је сваки саграђен аутентичним архитектонским стилом земље из које су студенти који га насељавају. Али и на ту визуелну занимљивост, све је било уклето. У кантини су били јако нељубазни, нигде није било ВиФи-а (замислите!), студенти су се у тишини излежавали по ходницима и степеницама, као живина током оморине. Са задње стране главне зграде пружао се поглед на огроман травњак који је био потпуно празан. Као нека кућа чудних душа. Без енергије и интеракције.

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с29.постимг.орг/yк8к9тпјб/пета_јпг.јпг /

п стyле="теxт-алигн: јустифy;"Ноћи су јако лепе. Тада постане још јасније колико је Париз препун места и простора, јер спољашња и унутрашња светла, у контрасту са мраком, обележавају град. Излазио сам свако вече, а посебно ми је била занимљива недеља, јер тада журке почињу у 17х и прилагођене су обавезама које понедељак доноси. Унутра није загушљиво, пространо је, одвојени су делови са комерцијалном музиком, од места где се пуштају електроника и рок, а у посебној соби се певају караоке. Пушачи су стигматизовани и изопштени у некој најмањој просторији, која се затвара тапацираним вратима. Дакле, све је било мање више ок, али ја нисам био ок. А како бих и био када ничим нисам био инспирисан нити померен. Био сам у неком вакуму. Као да сам кроз стаклено звоно посматрам слике града, ускраћен да их осетим или додирнем. Био сам статиста, а не учесник. Моја улога, свела се на минимум. Претворио сам се у инвентар и као да нисам био живи саучесник свега што ми се десило и чему сам присуствовао у Паризу. бИнвентар и инвентиван су парадоксално сличне речи. Иновативна су решења, а инвентивни су људи./б Управо тако - људи инвентари су инвентивни. Нису присутни и не партиципирају, већ само размишљају, копају, траже и лутају. Па када нађу нешто или негде стигну, претворе се у инвентар. Није ли то тужно?/п

имг цласс="флоат" срц="хттп://с1.постимг.орг/м2авдњ73/сеста_јпг.пнг />

У француској престоници има доста странаца. Али не само у смислу као што сам ја тамо био странац, већ у смислу да се људи на улици физички разликују једни од других. Различита им је боја коже, а неретко ови тамнопути, носе попцепану гардеробу, храмљу, имају широке зенице, жуте беоњаче и не баш пријатан поглед. Они се најчешће срећу на периферним метро станицама и имају посебан метод коришћења метроа – прескачу рампу јер не поседују карту чије чекирање повлачи капију у страну. Како сам се у Паризу осећао више као они, а мање као ови „други“, одлучио сам да следим оне са којима сам се идентификовао. Видевши како они то раде спонтано и лако, и ја сам неколико пута прескочио рампу. Хоп, и уштедео сам скоро 200 динара. Једно вече исто сам урадио и у једној мало боље позиционираној тачки града. Кад сам изашао на својој станици и кренуо ка излазу, појавила су се лица у униформама, тражећи да виде поништене карте. Рефлексно сам се окренуо уназад и почео да трчим. Чуо сам како дозивају мисје, мисје... док сам се као ошурен спуштао низ степенице, па доле поред пруге, па на другу страну неким другим степеницама, па кроз ходник, и у неком тренутку изашао из подземља и нашао се на улици. Трчао сам колико су ме ноге носиле, без оријентације и јасне представе шта радим и зашто се тако понашам. Задиханост је неутралисала пулсирање страха у врату и малом мозгу, а удар адреналина испровоцирао је да ми у Паризу крв напокон проструји телом. Напокон сам се пробудио, али већ је било касно. Било је то последње вече. Уживао сам трчећи у усамљеној ноћи, док су ми се пред очима смењивале слике града светлости. Шпринтом кроз велики булевар, остављао сам иза себе споредне улице, исто као у филму Стид када Мајкл Фасбендер трчи Менхетном ноћу. Како волим ту сцену! Ускоро сам био на циљу. Угледао сам Мекдоналдс, а преко пута неку палату обасјану љубичастим светлима фонтане. Купио сам два чизбургера и сео у башту. Преко пута мене, за столом су седела двојица Афроамериканаца. У Паризу, није нас разликовало ништа сем боје коже.