Autor: Aleksandra Rajić
FOTO: Thingsmeanalot
U ratovima, revolucijama, bitkama , na zidovima pećina i piramida, u pesku i na kamenu čovek je izražavao svoje misli, osećanja, molitve, nade, opisivao stravične prizore i svoj život. Mnogo toga je nestalo u vrtlozima vremena, a sačuvani zapisani delići prošlosti danas su neprocenjiva dela iz kojih saznajemo najviše i najpouzdanije.
Šta nas to odvajkada tera da pišemo, da običnom belom papiru ispričamo ono što nas duboko tišti ili raduje, ono što nikome ne bismo priznali?
Ispričamo priču i osetimo se tako slobodno.
Priznamo greh, a niko nas ne osudi, samo sasluša.
Odamo tajnu, a da ona ostane tajna, jer to više nije ako je šapnemo prijatelju.
Prebubamo preko usana ‘volim te’, a on ipak ne sazna, i nama je lakše.
Jednom doživljeno, ako je zapisano, uvek može ponovo da se doživi, ukoliko pročitamo taj papir.
Tako se vraćaju uspomene, ponovo živi neki lep trenutak.
Tuga opisana na papiru, podeljena sa olovkom koja škraba dok uzdasi lome grudi,
uvek nas posle podseti da je najgore prošlo i da je svaki novi dan nova šansa.
Da uvek ima razloga da se gura dalje, da je sve prolazno, pa i bol.
Papir čuva od zaborava.
Ume da uteši.
Ispričaš mu priču, a on je ne menja kako njemu odgovara i ne igra se gluvih telefona.
Pa i da ga spališ, opet ti je lakše, a to znaju samo oni koji pišu.
I dok se gusti crni dim diže, nema više kamena na srcu i knedle u grlu.
To nas tera. To ME tera da mu se uvek vratim, kad nemam kome...
...a i kada imam. Onda pišem najlepše reči i stihove.
I taj papir izmami najlepši osmeh.
Zato pišem i kada sam srećna i kada sam tužna i kada želim, a ne mogu reći.
Ne treba se pitati zašto je to ostalo isto od kad je sveta i veka.
Istorija ne bi imala činjenice, spomenike davno prohujalih vetrova.
Pesme bi ostale samo u glavi pesnika, Tolstojevi romani ne bi do nas došli.
Sve što zatvorenici u ćeliji potraže često je baš olovka i papir... da smire svoju savest, podele svoju muku, izbore se sa užasima iz noćnih mora koje sanjaju na hladnim, metalnim krevetima.
Zato pišem.
Možda će baš ove strane sutra ostati iza mene, da moje reči odzvanjaju uvek, jer šta je čovek ako ne ostavi ništa za sobom?
Papir je savršen da se ostave tragovi. Na tavanu, u spomenaru, tragovi ostaju da podsete, da nasmeju, da rastuže. Nekad su reči slikovitije nego same slike. Slike nemaju pozadinu, težinu, kao reči.
Pisanje je moć. Umetnost. Privilegija. A i kada to nije, pišite. Videćete koliko je lep osećaj, koliko može da lakne. Ne treba vam poseban dar, samo želja i potreba, i mogu nastati čuda. Tajna nije tajna ako je znaju dvoje. Zato je papir tu. Leči bolesti duše, za koje leka nema. Tamo gde ni doktori ne pomažu. Čuva uspomenu na najlepše osećaje, koje ćete jednom želeti da vratite, makar na kratko. Začudili biste se koliko obična hartija sa davno zapisanim dragim rečima ume da izmami osmeh i ulepša dan, učini ga posebnim, lepšim, vrednijim.
Probajte. Poklonite to sebi. Zaslužujete.
***
Volite da pišete u slobodno vreme? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst pošaljite na [email protected] uz Cc na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE
_thumb2.jpg)
