Пишите - тајна није тајна ако је знају двоје

Autor: Aleksandra Rajić

ФОТО: Thingsmeanalot

У ратовима, револуцијама, биткама , на зидовима пећина и пирамида, у песку и на камену човек је изражавао своје мисли, осећања, молитве, наде, описивао стравичне призоре и свој живот. Много тога је нестало у вртлозима времена, а сачувани записани делићи прошлости данас су непроцењива дела из којих сазнајемо највише и најпоузданије.

Шта нас то одвајкада тера да пишемо, да обичном белом папиру испричамо оно што нас дубоко тишти или радује, оно што никоме не бисмо признали?

Испричамо причу и осетимо се тако слободно.

Признамо грех, а нико нас не осуди, само саслуша.

Одамо тајну, а да она остане тајна, јер то више није ако је шапнемо пријатељу.

Пребубамо преко усана ‘волим те’, а он ипак не сазна, и нама је лакше.

Једном доживљено, ако је записано, увек може поново да се доживи, уколико прочитамо тај папир.

Тако се враћају успомене, поново живи неки леп тренутак.

Туга описана на папиру, подељена са оловком која шкраба док уздаси ломе груди,
увек нас после подсети да је најгоре прошло и да је сваки нови дан нова шанса.

Да увек има разлога да се гура даље, да је све пролазно, па и бол.

Папир чува од заборава.

Уме да утеши.

Испричаш му причу, а он је не мења како њему одговара и не игра се глувих телефона.

Па и да га спалиш, опет ти је лакше, а то знају само они који пишу.

И док се густи црни дим диже, нема више камена на срцу и кнедле у грлу.

То нас тера. То МЕ тера да му се увек вратим, кад немам коме...

...а и када имам. Онда пишем најлепше речи и стихове.

И тај папир измами најлепши осмех.

Зато пишем и када сам срећна и када сам тужна и када желим, а не могу рећи.

Не треба се питати зашто је то остало исто од кад је света и века.

Историја не би имала чињенице, споменике давно прохујалих ветрова.

Песме би остале само у глави песника, Толстојеви романи не би до нас дошли.

Све што затвореници у ћелији потраже често је баш оловка и папир... да смире своју савест, поделе своју муку, изборе се са ужасима из ноћних мора које сањају на хладним, металним креветима.

Зато пишем.
Можда ће баш ове стране сутра остати иза мене, да моје речи одзвањају увек, јер шта је човек ако не остави ништа за собом?
Папир је савршен да се оставе трагови. На тавану, у споменару, трагови остају да подсете, да насмеју, да растуже. Некад су речи сликовитије него саме слике. Слике немају позадину, тежину, као речи.

Писање је моћ. Уметност. Привилегија. А и када то није, пишите. Видећете колико је леп осећај, колико може да лакне. Не треба вам посебан дар, само жеља и потреба, и могу настати чуда. Тајна није тајна ако је знају двоје. Зато је папир ту. Лечи болести душе, за које лека нема. Тамо где ни доктори не помажу. Чува успомену на најлепше осећаје, које ћете једном желети да вратите, макар на кратко. Зачудили бисте се колико обична хартија са давно записаним драгим речима уме да измами осмех и улепша дан, учини га посебним, лепшим, вреднијим.

Пробајте. Поклоните то себи. Заслужујете.

***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti