Autor: Aleksa Jovanović
Siguran sam da si zaboravila na moju skrivenu fantaziju da preživim teroristički napad ili bilo kakav incident, dovoljno veliki, da postanem heroj dana. Uvek moram da te podsećam na sebe. Dok sam se vozio iz Pariza ka Italiji, u vagon je ušao ogroman vučijak. Prošao je, a za njim je išla policija. Pomislio sam, napokon će se nešto desiti – biću taoc, svedok, novine će pisati, davaću izjavu na engleskom za inostrane medije – ali u pitanju je bila regularna procedura provere prilikom ulaska u drugu zemlju. Prizivao sam senzaciju, jer Pariz sam napuštao ledenih uspomena i ispunjen prazninom koju je sledeća destinacija morala da nadomesti. Ne budi razočarana, nisam ni ja i ni zbog čega se ne kajem. Naučio sam dragocene lekcije i svašta ću ti uživo ispričati. Samo pokušavam da ti kažem da sam u Italiju stigao sa očekivanjima – napetost je morala da nestane, a avantura dobije lakoću i veseliji obrt. Pošto me poznaješ, zaključićeš da Torino nije imao jednostavan zadatak. Znam da voliš Italiju i da si prema mojim pričama o „nevidljivim“ zemljama, koje mi ispunjavaju pasoš, ostala ravnodušna. Znam i da ne koristiš aplikacije, retko se kačiš na internet ... održavaš trudnoću na onom brdu i na tv-u gledaš samo Zvezdice. Ovo je moj pokušaj da kao nekada pridobijem tvoju pažnju.
Skoro da sam zaboravio kakav je osećaj boraviti kod poznatih ljudi na nepoznatom mestu. Već godinama inicijacija sa novim gradovima obojena mi je neizvesnošću, jer kucam na vrata stranaca. Doduše i ovde sam prvi kontakt uspostavio sa studentima na železničkoj stanici, jer Plavušu koja je trebalo da me sačeka, nisam zatekao. Ubrzo se pojavila sa Italijanom koji je tvrdio da je njena krivica što kasne. Siguran sam da se ogrešio tom izjavom. Znaš koliko sam težak, ali znaš i da sam uviđavan i da su moja samačko-samostalna putovanja delimično i posledica odluke da prijateljstva ne stavljam na kocku. Sećaš se da u Švedskoj samo što se nismo počupali. Ipak, sa Plavušom je taj rizik, onog leta u jugozapadnoj Srbiji, rezultirao maestralnim iskustvima, pa sam u startu bio opušten i spontan. Nijedne sekunde nisam se trudio da glumim savršenog gosta. Večerali smo rižoto sa sirom i povrćem, zelenu salatu sa čeri paradajzom, zatim pomorandže, dinju, orahe … šta god da je bilo ispred mene za stolom – do kraja večeri, nestalo je. Čak sam i napravio presedan po pitanju alkohola – popio sam čašu vina i likera. Ostali smo budni do duboko u noć i čavrljali o svemu uz zvučnu pratnju njenog urnebesnog smejanja. I dalje se smeje isto. Gromoglasno i iz srca, kao da ništa na svetu nikada nije bilo smešnije, a već naredne sekunde nastavlja da odgovara na neki mail, poruku ili se prebaci na drugu, ozbiljniju temu. Italijan nas je prvo posmatrao kao puštene s lanca, dok nije odustao i otišao da spava. Znaš, bilo je nečeg slatkog i svrsishodnog u vezi sa mojom posetom. Nije baš da Plavuša žari i pali Torinom. Ponekad danima ne izlazi jer radi od kuće i u zgradi ima teretanu, a sa mojim prisustvom dani koji su usledili bili su obojeni specifičnom dinamikom. Ja sam suštinski jesen, ali tamo sam bio vesnik drugačijeg raspoloženja i mnogo mi se dopao taj osećaj. Mislim da sam uspeo da prenesem na njih nešto što Pariz, niti bilo koje dosadašnje proleće, na mene nisu. Proleće se voli, a jesen se pamti.
Ne mogu ti reći da Torino poseduje lepotu pred kojom sam zanemeo, niti da su me njegova lica i naličja posebno inspirisala na prozu. To je jedan prosečan grad, mahom kockaste strukture, sa prepoznatljivim identitetom Italije, ali sa svedenom dozom kitnjastosti i arhitektonske pretencioznosti. Nema mnogo fontana, spomenika, velikih stepenica i katedrala. Gradom dominiraju dugački bulevari karakteristični po šetališnim trakama zaštićenim polukružnim tremovima. Takvim prolazima može se obići skoro ceo centar grada i po kišnom danu bez kišobrana. Nekada je bio prestonica kojom su šetali kralj, aristokratija i plemići, a ja sam ga upoznavao u ništa manje prestižnoj pratnji Plavuše. Kako to često sa mnom biva, većina zajedničkih aktivnosti vrtele su se oko hrane. Baš u jednom od tih polukružnih tunela (mislim da se zapravo zovu arkade), naišli smo na orijentalni restorančić koji drže Egipćani. Plavuša je celokupno osoblje šamirala kada samo što mi oko nije isterala, pokazujući rukom ka zidu na sliku porcije koju želi da poruči. Sedeli smo na limenim stolicama u improvizovanoj bašti i jeli obilnu mešavinu mesa, pomfrita, raznog povrća, ljutih soseva i humusa. Dan je bio sunčan, a moja jakna sa rasprodaje suvišna. Pored se nalazila zanimljiva radnja u čijem izlogu su bile izložene knjige, majice i točak za bicikl (čist hipsteraj!), a po unutrašnjosti tunela leteli su golubovi i zaustavljali se na šipkama, koje su bile postavljene kao da su prečnici polukružnog oblika potkrovlja. Možda samo dva sata pre, doručkovali smo sendviče, džem i pahuljice sa voćem i mlekom. Narednog jutra, Plavuša je pokušala da me nadmudri sa pitanjem da li želim slan ili sladak doručak, ali nisam se dao prevariti i rekao sam da kao i juče želim i jedno i drugo. Trećeg dana, već je morala da dokupi namirnice i zaključila je da sam ja zapravo mnogo zahvalniji gost od onih što se nećkaju i ustručavaju pa nikada nisi načisto da li im zaista nešto odgovara. Rekla je Jeste da ti Aleksa pojede sve što u kući imaš, ali barem znaš da je zadovoljan i sit. Ja sam to shvatio kao kompliment. A da! Takođe mi je rekla da ne širim lepe priče o njenom gostoprimstvu, jer posle neće moći da se otarasi gostiju. Tako da, ovo je bilo u poverenju.
Sada te zamišljam kako te smara što čitaš o Plavuši umesto o samom gradu. Sećam se da si mi zamerila da sam u putopisu o Ukrajini mnogo prostora posvetio ljudima koje sam tamo upoznao. Znam da bi volela da sam manje ličan i ekspresivan. Možda grešim i ne želim da te uvredim, ali gajim uverenje da ti najviše voliš priče ispunjene informacijama sa Wikipedie. Ima Torino mnogo istorije i turističkih atrakcija. Tebi za ljubav nešto ću i spomenuti, ali moram još malo da se zadržim na hrani. U Torinu su čokolada i kafa deo kulture i tradicije. Čak je Aleksandar Dima, onaj što je napisao Tri Musketara, pio takozvanu bicerinu – napitak od kafe, kakaa i mleka – na mestu koje se danas zove Caffè al Bicerin. Ipak, moja najveća pasija bio je sladoled. U jednoj radnjici ima da se kupi neki čuveni od slane čokolade, ali kada smo tamo otišli – usluga je bila spora, starije žiteljke bez blama diskretno su se gurale u redu ispred nas, a prodavačice su bile više nego ravnodušne što se ne razumeju najbolje sa negovornicima italijanskog jezika. Da ne grešim dušu, Plavuša jeste nešto natucala, ali do danas je ostala misterija da li smo probali baš tu slanu čokoladu. Neka čokolada jeste bila, ali slano nismo osećali ni ona ni ja. Osim toga, probao sam malinu i pistaći, i što bi rekao jedan moj kolega – To nije bio sladoled, to je bio seks! Da ti prevedem, po njemu gradacija ide – dobar, bolji, najbolji, seks. (Isto kao što ti imaš svoju – crn, crnji, najcrnji, čemer, Aleksa) Naravoučenije - jeli smo sladoled svaki dan. Jednom je kao postojao dogovor da sačekamo Italijana da se vrati iz Milana, pa da svo troje odemo na sladoled, ali u praksi nije baš tako ispalo. Da li je Plavuša zaboravila ili namerno iskulirala, ko će ga znati, u svakom slučaju dok smo čekali da nam se on pridruži na jednom od najlepših trgova u gradu – gde smo sedeli na klupi, ogovarali i slikali se za facebook – sladoled smo već pojeli. (Znam, sad se u sebi misliš kako sam ja veća plavuša od Plavuše.) Kada je stigao, Italijan se malo ljutnuo, pa sam predložio da odemo na još jednu turu svi zajedno, ali nije pristao. Pomirio se sa sudbinom i činjenicom da je izvisio.
Slažeš li se sa mnom da je mart mesec paradoks? Sa onim ogoljenim rastinjem, još uvek uspavanom prirodom i zubatim suncem, to je jesen usred proleća. Drveće nikada i nigde nije tako jadno, pusto i jednobojno kao na svetlosti martovskog sunca. Prva dva dana bila su sunčana, što je umrtvljene boje određenih gradskih pejzaža dodatno izložilo i kontrastiralo u odnosu na impuls prirode koja šalje okidač za promenu i buđenje. Recimo, ona reka što protiče gradom. Ona je toliko braon i bez bistrine, da njena površina ne emituje nikakav odraz. A pritom sunce dodatno prstom upire u nju i priobalje nepristupačno i obraslo suvim granjem. Tu vodenu traku, više sam doživeo simbolično kao granicu koja centralni, ravničarski i turistički deo Torina, deli od rezidencijalnog reširenog po brdovitom reljefu, nego kao pluća i oazu grada, što reke u suštini jesu.
Kada smo prešli most, dočekala nas je manje pregledna gradska struktura u čijem podnožju stoji crkva sa antičkim stubovima na prednjoj strani. Neverovatno je kako skoro svaki grad s druge strane reke pokazuje drugačije lice. Lutali smo strmim ulicama gde se pojavila gomila kućica neobičnih krovova sa zelenim dvorištima, velike ciglane ograde ukrašene skulpturama na vrhu, zatim stepenice koje su služile kao prečica do sledeće ulice na većoj nadmorskoj visini, niže zgrade sa uzdignutim vidikovcima i dugačkim, a uskim četvrtastim prozorima. Plavuša je inspirisana tom šetnjom izjavila da će predložiti Italijanu da se presele u taj deo. Bilo mi je drago što je prvi put sa mnom videla nešto novo u svom trenutnom gradu.
Stigli smo do najviše tačke ograđene zidićem, odakle se pružao pogled na grad. Mislim da je to bila jedna od najsnažnijih slika urbane panorame koju sam ikada video. Nemoj da misliš da sam ugledao neko savršenstvo i uređenost. Ne govorim ti o klasičnoj lepoti. Između ostalog, mart je i estetski potencijal je prigušen. Govorim ti o misterioznosti i jednom zastrašujućem kontrastu. Sa moje desne strane prostirale su se aristokratske građevine i naličje pijemontske prestonice u svom njenom plemićkom držanju i infrastrukturi, a sa moje desne strane – apokalipsa. Siva, skoro pa crna magla kao da je progutala tu polovinu grada i to po sunčanom danu. Zanemeo sam. Kao prizor rane zore iz horor filma smeštenog u daleki vek ili fiktivnu epohu. Ne vidi se ništa sem malo mrtvog granja, beživotne reke i i gradskog prostora progutanog smogom. Nebo i površina spojeni su tamnom linijom. Osećaš se kao pred autoritetom, gledajući u taj spoj različitosti. Proleće i antipod proleća u jednom kadru. Setio sam se redova Isidore Sekulić Verujem da u borbi između dobra i zla, dobro još nije pobedilo ... verujem da još ima demona, zlih bogova. I zaista ih ima. Prisutni su u svakom događaju, pejzažu i osobi koja nam je ostavila neizbrisiv trag i utisak koji se nije menjao sa godišnjim dobima. Oni su tajni sastojak.
Iz pregledne desne polovine, po dimenzijama se izdvaja građevina koja je simbol Torina – Mole Antonelliana. Ako te zanima nešto o njoj, gugluj je. Šalim se, znam da te smara da koristiš net. To je nekadašnja sinagoga, visoka 165 metara, na koju se može popeti liftom za 59 sekundi, ali do duplo manje visine jer lift kroz onaj špicasti vrh, logično, ne prolazi. Odatle turisti posmatraju panoramu Torina okruženu Alpima, ali ostanu uskraćeni za sliku koju sam ti opisao u prethodnom pasusu. Zato ja nikada neću biti tipični turista. Unutar te kupole je Muzej filma, a grad je takođe poznat i po Egipatskom muzeju, drugom po veličini na svetu (prvi je, jasno kao dan, u Kairu). Torino je zahvaljujući Olimpijadi „dobio“ prvi potpuno automatizovani metro u Italiji, jedan od prvih šest u svetu. Uh! Ovo sam uradio samo za tebe i nikada više. Mislim da su mi poslednjih nekoliko rečenica najdosadnije koje sam ikada napisao. Stvarno ne mogu da se bavim prekucavanjem na internetu već objavljenih informacija. Dramatično je dosadno.
Apropo one dualnosti, mislim da sam ostao nedorečen. Kontrasti, nedokučivost i neobičnost, danas su imperativi lepote. Živimo u postmodernom dobu gde je retko šta monolitno, jednolično, egzaktno i ustaljeno, sve je dinamično, podložno promenama, osuđeno na konstantna prilagođavanja i proaktivnost i ne postoje univerzalni saveti niti trajna rešenja. Alternativa postaje mainstream, hipsteraj je već prevaziđen i toliko se sve zaokrenulo, da nešto što je po ustaljenom sistemu vrednosti ruglo i devastacija, odjednom postaje brend. Izgleda da sam i ja donekle potpao pod tu mantru. Pretpostavljam da si shvatila da mi se mnogo više dopala leva od desne strane Torina. Dualnost grada, takođe se oslikava i kroz paralelno prisustvo glamura i geto šmeka. Na svakom koraku su izlozi skupih radnji i ugostiteljski lokali prepuni ljudi, posebno u večernjim satima. Voze se skupi automobili i atmosfera je vibrantna i mladalačka. Torino ima skoro million stanovnika i univerzitetski je grad, ali ne manjkaju mu ni socijalni momenti. Na sredini jednog kružnog toka na potezu od Plavušinog stana ka centru i reci, nalazi se egzotična pijaca smeštena u veliki zatvoreni hangar. Nisam ulazio, ali spolja sam video natpise na tajlandskom, bugarskom i ostalim egzotičnim pismima koja su odavala poreklo namirnica koje su u ponudi. Ispred sam ugledao kutije, kese, đubre koje se preliva iz kanti, prikolice i lokalce, po fizionomiji, ništa manje egzotične.
Poslednjeg dana otišao sam u samostalnu šetnju i uputio se ka delu grada koji je bio treća strana medalje. Po gps-u (znam da ne znaš šta to znači, ali ovaj put ćeš stvarno morati da gugluješ ili nekoga da pitaš) to je bio severozapadni deo Torina, gde reka polukružno zalazi u pravcu ka tački gde se uliva u neku drugu reku. Na putu ka tamo, video sam kvalitet stanovanja koji nije ništa bolji od kartonskih naselja u Srbiji. Ovde je kontekst zanimljiviji, jer su te straćare locirane na području šireg centra grada. Fasade su im potpuno oronule i vlažne, susedstvo je neugledno, terase ispunjene ceradama i vešom koji se suši. Dan je bio tmuran, pa se sve to što nije šljašteća i dahooduzimajuća Italija, prirodnije ukopilo u akvarel Torina. Reka je i dalje braon, ali pod teškim oblacima od kojih se ne vidi sunce, mnogo manje upadljiva u svojoj neuglednosti. U tom delu toka, okruženje čine monotone zgrade čiji je izgled slao poruku da jedino mogu biti administrativne državne institucije. Možda je baš tamo Plavuša išla da rešava svoje emigrantsko pitanje.
Prešao sam preko mosta, običnog nadvožnjaka bez ijednog ukrasa, i na raskrsnici ugledao izukrštane ulične kablove i visoke stambene zgrade, što me je podsetilo na Bukurešt. Po manjim ulicama ređaju se automehaničarske radnje, škola, prodavnice … dakle, najprosečniji prizori gradske poluperiferije. Međutim, ja sam navikao da me skoro uvek samostalna lutanja nagrade smislom ili znakom pored puta. Torino u tom smislu nije bio izuzetak. Na ovom putovanju čitam knjigu o pacovu Ferminu koji ima poseban dar, ume da čita. Knjige čita, knjige jede, među knjigama spava i živi, sve dok sticajem čudnih okolnosti ne završi kao kućni ljubimac. Čudo od alegorije, priča morbidne snage, savetujem ti da je pročitaš dok se ne porodiš ... posle će ti život ionako biti pakao. Razmišljam ti ja tako o Ferminu i njegovoj sudbini, dok mi je u glavi slika korice knjige na kojoj je on kao glavni protagonist nacrtan. U Parizu sam bio usamljen i dešavalo mi se da mi podsvest izgovori rečenicu Fermin je moj prijatelj. Nisam pomerao jezik i usta su mi bila zatvorena, ali više puta se desilo da čujem tu rečenicu izgovorenu mojom bojom glasa. I tako pored reke ugledam autobusku stanicu, a pored autobuske stanice na jednoj zgradi grafit za koji sam mislio da ga haluciniram. Kao da je iz moje podsvesti slika izašla i otelotvorila se. Da si instalirala WhatsApp i Viber mogao bih da ti pošaljem, a ovako moram da ti opisujem. Vazda si bila stroga i tradicionalna. Pa video sam Fermina! Tačnije video sam nekog nedefinisanog glodara, možda mungosa, kako drži pacova za rep, dok stoji na gomili od kosturskih glava i drugih ostataka skeleta. Baš me zanima kako bi ti shvatila simboliku tog grafita. Ko je kome tu dolijao? Ko je kome plen i da li plen uopšte prava reč? Možda je solidarnost i spas? Možda je mungos pacova izbavio iz neke nezgode i sada će da ga čuva, mazi i pazi. Ili će ga ipak pojesti? Da li je zakon privlačnosti zaista delotvoran, a ne samo propaganda new age-a? Da li sam slučajno u spontanoj šetnji naišao na taj grafit?
Jel‘ te smaram? Čitaš jer ti je zanimljivo ili jer se plašiš da ću te preslišavati? Da li bi više volela da sam ti poslao razglednicu? Nisam završio, hoću još nešto da podelim sa tobom. U Italiji se u nekim lokalima tokom kasnog poslepodneva i večeri, održava aperitiv. To znači da odeš na piće koje platiš malo skuplje i imaš neograničen pristup švedskom stolu. E sad, to nije svuda isto, ponekad dobiješ samo kreker da nabodeš, ali u ovom kafiću gde su me doveli Plavuša i Italijan, doživeo sam najbolje kulinarsko iskustvo u životu. Prvo što je ambijent bio svetski. Upaljene sveće, muzika dovoljno glasna da opusti, a dovoljno tiha da ne moraš usnama da dodiruješ tuđu ušnu školjku kako biste se čuli, posećenost dovoljno vidljiva da se osetiš društveno, a dovoljno razuđena da ne moraš da se tučeš za mesto ili da čekaš na isto. Za šankom i još jednim pomoćnim stolom bila je izložena hrana takvog obima, raznolikosti i ukusa, da sam poželeo da živim u Torinu, ili da barem ostanem tu još 10 dana i svako veče dolazim na to mesto. Posebno sam zapamtio njoke u crvenom ljutom sosu kako su se dimile iz ogromne crne tepsije postavljene na grejaču. U jednom delu bili su razni sirevi i namazi koji se kombinuju. Nisam znao da je to kompatibilno, buđav sir sa kremom od kikirikija, ili kačkavalj sa džemom od đumbira, ali svemu sam dao šansu i nisam se pokajao. To zadovoljstvo u proseku košta od 7 do 10 evra po osobi. Kako volim kada neki grad izvuče keca iz rukava i rastuži me što nešto što je deo njegove ponude ne može da mi bude svakodnevica.
Jedno veče Plavuša je uveliko pripremala punjene paprike, kada je shvatila da u kući nema pirinač. Slušali smo hitove Romane Panić i Ksenije Mijatović i nadmetali se glasovnim sposobnostima pevušeći Ti ipak svojoj djeci i Svaka žena luda je kojoj je do udaje (ne prevrći očima, u pitanju je interna fora), dok je ona improvizovala u kuhinji kako bi večera ipak uspela, a ja kovao plan da malo procunjam gradom i osetim atmosferu noći. Misterija nije samo u onoj panorami koja me proganja, već i u fenomenu što se na svakom koraku čuju neke legende. Navodno, ispod jedne katedrale nalazi se Sveti gral i krst od autentičnog drveta krsta na kom je Isus razepet. Onda, na nekom mestu u gradu, izložen je i čaršav za koji se veruje da je Isus bio umotan u njega nakon raspeća. Takođe, kažu da je Torino sklon trojkama. Nemoj da crveniš, mislim na geografiju, jer postoji verovanje da formira savršeni trougao sa Pragom i Lionom, a manje savršeni sa San Franciskom i Londonom. Ali to su samo priče koje nimalo nisu doprinele mom utisku. Torino me je zaintrigirao jer se u onako velikoj i decentralizovanoj Italiji gde je skoro svaki grad brend i turistička atrakcija, izdvojio po jednostavnosti koja se vremenom razotkriva, menja plašt i inspirišete da ga bolje upoznaš. Ima držanje, slojevitost i kvalitet, ne tako očigledan prilikom prvog susreta. Produhovljenost i iskustvo, obično isključuju nametljivost. Ne oduzima dah, ali uliva poverenje.
Tako da znaš da bih se u Torino uvek vratio i da se u ovom vozu za Đenovu osećam neuporedivo bolje i srećnije, nego kada sam pre četiri dana stigao iz Pariza. Ne mogu, a da ti ne spomenem da sam bio vrlo zapažen i da nisam sve vreme proveo družeći se samo sa Plavušom i Italijanom. Čak su se našalili da će po mom odlasku grad biti oblepljen plakatima sa mojom slikom i natpisom WANTED! Kažu da je Đenova prepuna kurvi, imigranata i opasnih delova grada, pa se osnovano nadam da će avantura tamo dobiti radikalnije nijanse. Poslednju noć ću biti u Milanu. Našao sam couchsurfing kod nekog kolege koji radi na Rai televiziji. Gledao je Diskurs na youtube-u i pošto ne razume srpski ne može da oceni mene, ali ima zamerke na svetlo i scenografiju. Snob.
Inspirisano Natašom i Anom.
Od istog autora:
JERUSALIM - Priča za pamćenje
ISTANBUL - Neke džamije nikad ne polete
BERLIN - Prostorna refleksija ega
PARIZ - Prolećna depresija
UKRAJINA - Početak kraja truckanja
Ovaj tekst nastao je našom željom da stvorimo alternativni veb prostor za mlade gde mogu da pišu o onim temama koje smatraju važnim, iskreno i bez ograničenja! Ukoliko želiš da i ti budeš član našeg mladog tima tvoje ideje su dobrodošle! CV i jedan tekst pošalji na [email protected] uz Cc na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih novinara vršimo do svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE