Autor: Ivana Peško
Јутрос сам, док сам чекала зеленог чикицу на зелењачком семафору, пристуствовала једној ужасној манифестацији овога света. Понављам, овога света, а не нашег друшва. Да се одмах, на почетку, разумемо. Пошто сам једна од оних који увек прекасно изађу из аутобуса, бар сваког другог дана морам да сачекам цела два минута да бих прешла улицу. Увек су ми биле занимљиве ситуације када се на једном месту окупи група непознатих људи, примораних да чекају исту ствар. Ти бизарни сусрети могу често да прерасту у догађаје од невероватне важности за нас саме. Рецимо, пре пар месеци сам на том истом месту препознала прототип једног свог романескног јунака. Али, то је већ прича за себе. Вратимо се у данас. Цупкајући у месту, хиперактивна по природи, саблазнила сам се када сам чула како је једна изузетно лепа девојка рекла другој изузетно дебелој девојци како треба да је буде срамота што тако изгледа. А пошто сам ја прилично наглуво створење, онда можете сами да домаштате каквим тоном је ова примедба изречена. Изузетно дебела девојка је изустила: Извини, не познајемо се и то је мој проблем, а не твој. Изузетно лепа девојка се ухватила за своју другу торбу и презриво одмахнула главом.
Никада нећу заборавити јесен две хиљаде и прве године, када сам полазила у пети разред основне школе. Ово је тренутак популаризације уског џинса међу српским, провинцијалним шипарицама мога доба. Тог септембра су се у пастирском одељењу све девојчице појавиле у тесним фармерицама, само сам ја имала широке, црне, сомотске пумпарице са седам (дакле, седам, ееееј) џепова, неравномерно распоређених дуж обе ногавице. Одлично се сећам и скандала који сам приредила рођеној матери у бутику, те је жена морала да плати огромне паре за одећу која чак није била ни популарна. Убеђена да доносим потпуно нове трендове, поносно сам одлазила у школу у свом недефинисаном џаку. Ускоро је наступио и сусрет када ми је девојчица из разреда приговорила и приупитала ме када ћу да купим фармерице и престанем да носим те крпе. Понижена сам отишла кући и направила мами нову скандал партију. Међутим, овога пута она није хтела да ми допусти да наставим са глупирањем и одбила је да ми купи уске панталоне. У почетку ме је било срамота што немам одећу као и друге ђевојке, али сам временом разумела због чега је све морало да буде баш тако и никако другачије.
У седмом разреду сам почела да се осећам лоше, јер сам веровала да имам нос, несразмеран мојим цртама лица. Била сам убеђена како сам носата, па сам онда почела да верујем и да сам ружна. Како год да наместим косу, чинило ми се да мој нос штрчи. Е, а онда је кренула и та коса. Тада је било ненормално оут бити тршав, крецав и тако то. А моје коврџе нису желеле да мирују. Девојке су косу пеглале чак и пеглама за веш, шишке су морале бити испресоване. Девојчице су добиле тик да на сваких пет секунди подижу руку ка челу и спуштају длаке које се никада нису ни подигле. Само је моја коса ишла у недоглед. Једва сам успевала да је очешљам, а камо ли да је исправим. И тако. Истрпела сам и ту клетву мајке природе.
Онда сам се заљубила у једног дечака и тај дечак се заљубио у мене, па сам престала да се убеђујем како је све на мени усађено погрешно. И почела сам да волим све од чега сам саздана, па чак и оно што заиста не ваља. Комотно сам кривила своје ноге док седим. Јела сендвиче у поноћ, ако сам била гладна. Имала сам периоде и када сам била помало дебељуца и периоде када сам била алтлетски грађена. Онда сам била и мршавица, па опет дебељуца. Сретала девојке што су оперисале савршено функционалне носеве, па девојке које су уграђивале силиконе у груди три пута веће од мојих, па девојке које су качиле цирконе на зубе (?!) и тако даље и тако ближе. И разумела сам да тек када прихватиш своје тело, можеш да научиш истински да га волиш, истражујеш и уживаш у њему. Не мрзим себе због тога што су ми се појавиле стрије на спојлерима. Имам чак и борицу која се појави на сред чела сваки пут када се изнервирам. Волим да се мацкам, кремишем, парфемишем, али се не осећам прљаво када понекад, у току дана, прескочим тај ритуал и истуширам се само са Косили. Бавим се лепотом, проучавам је из дана у дан и проналазим је све чешће. Највише у оним стварима које на први осет смрде.
Јављају ми се често на фејсбуку тинејџерке и девојчице које воле да читају моје колумне. Пресрећна сам када ми неке од њих кажу да сам им око разних ствари заиста помогла. Можда највише за њих и пишем овај текст, али није само због њих. Људи моји, лепота није ствар која се на први поглед хвата. За лепотом се трага и лепота се осваја. Она је загонетна и никада није истоветна. Неко ће волети девојке у уским фармерицама, али ће се увек појавити они који неће презирати особе што су израсле из широких пумпарица. И то није глупи тинеџерски филм. То су ствари које се дешавају, уколико успемо да дозволимо сами себи да нам се догоде. Скоро ме једна будалетина прозивала по фејсбуку, говорећи да сам агресивни скрдељ. Па су ми онда неке пријатељице рекле да не желе да иду на базен зато што мисле да су предебеле за купаће костиме. А онда се догодило ово од јутрос. Комплекси су излечиве ствари и што пре прихватите себе онаквим какви заиста јесте, што пре научите да волите сваки свој недостатак, лакше ћете се кретати кроз свет који смо на почетку прозвали. А тај свет је суров. До зла бога суров. Милион пута ће вам говорити да ничему не вредите, да ни на шта не личите. Бићете одбијане на послу због тога што вам сукња не стоји довољно лепо као колегиници, бивати разочаране зато што се не допадате мушкарицима који се свиђају вама. И то све тако иде и није ни мало погрешно, нити сте ви погрешне зато што вам се то догађа. У оном моменту када почнете да презирете како изгледате, протрчите мало кроз оближњи парк, сетите се шта сте све последње добро учиниле, замислиле, урадиле, због чега сте се смејале. Па се онда насмејте и већ ћете бити много лепше. Ако не будете имале позитиван одговор на то питање, онда можете да се запитате. А ако не успете да се запитате до краја са резултатом, онда ми као последњи савет остаје она добра, од мог другара Мимија – уколико си сигуран да си ружан човек, шта те брига брате мили. И ружни људи имају секс.
Шта је остало у мислима изузетно лепе, а шта у мислима изузетно дебеле девојке нико од нас не може знати. Можемо само да претпоставимо. Остаје нам да одаберемо како ћемо се према себи и другима постављати. Од тога зависи све. А највише тај свет, где смо пуштени. Будите ми добро драге, моје мале виртуелне ортакиње, са вашим ногама који су као балвани, руменим образима, широким бутинама, клемпавим ушима и зечијим уснама. И поједите те колачиће, уколико вам се једу. Сви они који су рекли да не треба тако, лажу као пашчад.
Воли вас Пастирче и иде да шутира кроз свет својим кривим ногама.
***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 - 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
_thumb2.jpg)
