Autor: Miloš Belčević
Dok sam bio u Oslu, boravio sam kod domaćina koga sam upoznao i pronašao preko kaučsurfinga, u naselju Bergkrystallen - negde oko četrdesetak minuta od centra.
Inače se može sve do naselja ići metroom, ali se sada išao dobar deo autobusom, zbog radova na proširenju linije. Taj autobus se nije plaćao (dovoljna je karta za metro), a bilo je bukvalno na svakih petnaest metara svakojakih tabli i znakova sa strelicama, uputstvima... i ne samo to, već i objašnjenjima – šta se dešava, zašto se dešava, do kada će trajati.
Taj „autobus“ zapravo nije jedan autobus, već zavisno od potreba, više autobusa (najčešće dva ili tri), koji dolaze približno u trenutku kada i metro stiže do stanice.
Prvi dan sam mislio da imam sreće, drugi dan sam mislio da imam sreće. Treći dan sam očekivao autobus – i bio je tu. Bez gužve.
Odjednom mi je postalo jasno kako je predavačica iz Norveške koja je početkom godine bila gost-predavač naše Katedre mogla da tvrdi da joj je egzotično kada se gura po gradskom prevozu u Beogradu.
Sve ima svoje prednosti i mane, da, ali kapiram da je svima koji su se vozili veselom 50-kom preko glave došlo sa egzotikom...
To je npr. jedna stvar na koju Norvežani mogu biti ponosni.
Druga stvar je ekološka osvećenost. Svuda po metrou i autobusima sam viđao plakate gde podstiču ljude na recikliranje biološkog otpada (poznatijeg kao ostaci klope):
Neki to zovu smeće, mi to zovemo energija - kilogram hrane može pomeriti ovaj autobus za 250 metara.
Treća stvar je to što sam iste te plakate video na poljskom, švedskom, engleskom, arapskom i jednom jeziku koji ni google translate nije uspeo da identifikuje.
Šala za upućenije: nigde, doduše, nisam video taj plakat na ninošku.
Ipak, sve u svemu - inkluzija.
Jeste da umeju da budu nacionalisti, jeste da nisu toliko prijateljski nastrojeni prema imigrantima, jeste da je devojka iz Holandije koju sam kasnije upoznao na kursu u Bergenu mnogo puta napomenula koliko je Norveška po ovom pitanju neliberalna u odnosu na Holandiju, ali ovo se stvarno računa kao trud. I na taj trud treba da budu ponosni.
Možda je neko od vas ko se vozio GSP-om po Beogradu zatekao one nalepnice одбранимо децу од туђина!? Ne znam koliko mi na to možemo biti ponosni. Plakati o recikliranju su u svakom slučaju prijatniji, pa makar i na nekom neidentifikovanom jeziku.
Kada pričamo o inkluziji, Norvežani mogu da budu ponosni i na pristupačnost. Sve što sam video je apsolutno pristupačno. Železničke stanice, aerodrom, univerzitet... Rampe, liftovi, često i zvučni signali i informacije... Koliko mi možemo da budemo ponosni na to?
Znam divne ljude koji se bore za pristupačnost kod nas, ako ste neki od njih, ili znate nekog od njih, možete biti ponosni!
Ali koliko je naša zemlja, koliko je vaš grad, mesto... koliko je pristupačno?
Zamislite put koji prelazite svakog dana do posla, škole, fakulteta ili prodavnice. Kako biste taj isti put prešli da ste korisnik ili korisnica kolica? Da li biste uopšte mogli da ga pređete?
Međutim, nije ni Norveška uvek u toj meri pristupačna – na toj istoj stanici gde me je lik budio , jer "ne sme da se spava u stolicama za čekanje", vece košta deset kruna, što je oko sto pedeset dinara. Kasnije sam se nadao da će u prelepom, velikom parku Vigeland biti besplatnog vecea – opet deset kruna.
Nigde po Oslu nema besplatnih vecea, odnosno, ima ponegde, i teško ih je naći. O javnim veceima je zapravo i bilo dosta debata ne tako davno, i još ih ima.
Kada sam rekao sam prijateljici iz Norveške da mislim da se tu ispoljava njihov neprijateljski stav prema izbeglicama, dodala je da nije samo prema izbeglicama, već i da je to zbog problema sa narkomanima koji vece koriste da bi se drogirali itd. Ne znam šta je tačno u pitanju...
Ali mi jeste drago da me na železničkoj stanici u Beogradu niko neće buditi jer sam zadremao ili spavao na sedištu. I što ima besplatnih vecea na sve strane.
Mislim da je to razlog za ponos.
Inače, proradilo je ono što nazivaju srpski inat, pa sam u vece išao tek popodne, i to sam našao besplatan vece kada sam bio kod skijaške skakaonice Holmenkolen.
U stalnoj postavci muzeja Holmenkolen je i postavka o osobama sa određenim invaliditetom koje se bave skijanjem i sportovima na snegu. Tu su razne fotografije, predmeti, ekarni soetljivi an dodir, na kojima se mogu odgledati snimci ovih norveških sportista i sportistkinja gde govore o sebi, svojim iskustvima i sportu... Na ulazu piše ova izložba je izložba o mogućnostima, i onome što ljudi mogu da postignu bez obzira na poteškoće... ova izložba je posvećena važnom delu naše istorije.
Nisam se setio tada, ali setio sam se sada, dok kucam, naših paraolimpijaca i dočeka.
Sa jedne strane mi je gorko, a sa druge sam ponosan što sam tada bio na ulici da pozdravim naše sportiste. Svi kojima su i oni jednako važan deo naše istorije mislim da mogu biti ponosni. Vi se pronađite gde ste.
Za kraj – ne mogu da pričam o ponosu, a da ne spomenem Paradu ponosa. Da.
Onaj događaj koji sam pominjao u prethodnom članku, to je bila Parada ponosa u Oslu.
Preko 12500 ljudi, gomila najrazličitijih ljudi, sa decom, mladih, starih, iz čitavog sveta. Ni deset policajaca nisam uspeo da izbrojim. Ni jednu psovku, prevrtanje očima, ništa agresivno nisam video. Samo mnogo ljudi, najrazličitijih ljudi, odbojkaša i rukometašica, fudbalera, političara, golfera, roditelja gej osoba, prijatelja gej osoba, planinara, aktivista, transseksualnih osoba, lekara, mornara, vojnika, policajaca, vatrogasaca, profesora, studenata...
Mnogo najrazličitijih ljudi koji se, uostalom, ne plaše različitosti, već je cene, a ako se ne slažu – onda poštuju pravo jednih i drugih da misle različito.
Sad se opet setim da sam pročitao nedavno da bi 80% srednjoškolaca u Srbiji
podržalo diskriminaciju nad osobama drugačije seksualne orijentacije.
Ko da se ponosi?
Zaokružite razlike:
NAPOMENA: Ima mnogo stvari kojima i mi treba da se ponosimo, a vesti iz kraja su pokazatelj toga, i prilika mladima da pišu upravo o pozitivnim stvarima.
Sada jesam pisao i o drugim stvarima, ali ignorisanjem problema nikada ništa nećemo rešiti.
Naredni članak je o nečemu mnogo vedrijem,
a da ne završim u sivom raspoloženju,
evo je jedna fotografija koja pokazuje da ni u Norveškoj nije sve savršeno:
Internet mi ne radi u sobi, pa u sitne sate hvatam wifi u hodniku kod recepcije.
Pozdrav sa severa, gde se vidi napolju i u ponoć :)
***
Svi postovi iz ovog serijala:
1. Čajetina - Oslo - Bergen - ?!
2. Srbija - Norveška. Prvi sudar
3. Ponos (Srpski, norveški, srbski..?!)
4. Ljudi
***
Volite da pišete u slobodno vreme? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst pošaljite na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 - 35 godina Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE
