Ако бих Тбилисију и Тел Авиву доделио људске особине, то би изгледало овако. Шетају улицом и стижу до раскрснице. Са једне стране је библиотека, а са друге теретана и салон лепоте. Шта мислите ко би се где упутио?
Autor: Aleksa Jovanović
Након дана проведеног на ногама под грипом, на ивици снаге улазим у Пушкин хостел и стропоштавам се преко комоде у дневном боравку. Заспао сам у фетус положају попут шугавог штенета. Баш ми је било лоше. Обмотао сам се својим омиљеним сивим чемпером који је на Кавказу такође страдао. Након што га је у Јеревану опрало особље тамошњег хостела, постао је храпав, груб, отрцан и ускраћен за једно дугме. Изгубио је топлину, мекоћу и племенитост своје вуне због које сам га заволео. Ипак, и даље сам га волео. Недостаје ми његова првобитна удобност, али нисам га одбацио ни до данас. Слично је и са Грузијом и Јерменијом. Нисам одустао од њих након свега што су ми приредиле.
Заспао сам беспомоћно и недостојанствено, на прометном месту на подлози предвиђеној за седење. Хостел као да је привремено занемео и вече је одмицало у мирној атмосфери. Око мене је највише циркулисао млађани анемични Турчин са којим сам формално поразговарао пре него што сам утонуо у сан. Наставио је да седи преко пута мене са таблетом у крилу, а нешто касније се огласио.
Алекса када си рекао да имаш аутобус за аеродром у Кутаисију?
У поноћ. Одговорио сам затворених оћију.
Тек је 9, хоћеш да одемо негде на вечеру?
Космос не одустаје од свог смисла за хумор. Турчин који је више изгледао као Рус, то вече је стигао у Тбилиси. Током кратког дијалога схватио сам да ми није забаван, а и био сам толико исцрпљен, болан, нерепрезентативне појаве и у својој глави већ код куће, да нисам више ни обраћао пажњу на људе нити придавао значај преосталом времену до повратка.
...
Нешто касније ушли смо у ресторан националне кухиње, на минут од хостела, одмах поред кружног тока са позлаћеном статуом у средини који се зове Трг слободе. Заволео сам ресторан архаичног ентеријера обојеног грузијском традицијом. Место које ме је подсећало на филм Монтевидео, посећивао сам неколико пута током боравка у Тбилисију и сваки пут ме је служила девојка са црном киком у конобарској униформи. Није била лепа. Имала је развучено бело лице и нос који би да је естрадна звезда одмах отишао под нож. Али имала је још нешто због чега сам је зготивио, и што не знам како бих тачно назвао. Њена појава праћена осмехом, манирима, професионалним угоститељским ставом и знањем енглеског језика, изазвала ми је први осмех у Грузији. Десило се то осам дана раније, тмурног преподнев када сам допутовао. Током прве шетње градом, убрзо сам ушао баш у тај ресторан. Тако је све почело и пожелео сам да се тако и заврши.</а>
<�имг цласс="флоат" срц="хттпс://с1.постимг.орг/саб59лсун/имаге.јпг/
п стyле="теxт-алигн: јустифy;"Нажалост, последње вече моја омиљена Грузинка није била у ресторану. Турчина и мене је на немуштом језиком услужила нека друга, знатно старија, конобарица. Прст на мени и она то донесе. Нисам се превише удубљивао у Турчинов монолог. Био је васпитан, одмерен и образован, али безизражајан, уједначене интонације, бблед и обао као кромпир. Сушта супротност свих Турчина које познајем./б На мене уморног додатно је деловао као седатив, па сам се, не би ли прекинуо монотонију, на трен нашалио питавши га да ли је усвојен. Говорио ми је како је студирао бизнис у Енглеској и тамо се запослио, затим је спомињао нека одрицања, стипендије, летње школе ... вртео се око тема о којима сам најмање желео да слушам ... и тада сам је угледао. бЕво је!/б Брзим кораком је изашла из кухиње и прошла поред нашег стола носећи порције хране.
иХеј, хеј!/и Узвикнуо сам и подигао руку.
Окренула се и видевши ме застала.
Устао сам и питао је да ли ме препознаје. Климнула је главом, помало расејано због журбе и терета у рукама. Одмах сам се покајао што је нисам пустио да прво услужи госте па зауставио, али више није било повратка. Патетично би било да сада то исправљам.
иХтео сам само да те поздравим. Ноћас путујем кући.
Супер. Уживао си у Грузији?
Не бих то баш назвао уживањем. Али било је необично, непредвидиво и за мене значајно путовање. Мало сам се разболео у Јерменији, и даље осећам тегобе, пратили су ме малери, али шта је ту је ... Хтео сам да ти се захвалим. Твоја љубазност и све оне наше успутне приче, то ми је значило ... бМислим да сам се само због тебе враћао у овај ресторан./б/и
Стидљиво се осмехнула, па сам јој одмах појаснио.
иНе, не ... немој погрешно да ме схватиш. На овом путовању сам скоро све време био сам, ни на кога се нисам ослањао, са ретко ким сам делио утиске, било је напорно, много изазова ... а онда бих дошао овде где је удобно. Услуга врхунска, храна укусна, ти би ме дочекала са осмехом, кратко бисмо поразговарали ...и одједном бих се осетио сигурно и некако топло. Заволео сам ово место и пожелео сам да овде проведем и последње вече. Мислим да заиста одлично радиш свој посао./и
Насмејала се видно опуштеније. Показавши беле зубе, додала је - иХвала ти, заиста лепо од тебе. Морам ово да однесем, вечерас служим други део сале, али ако ти нешто затреба слободно махни./и
Климнуо сам главом, а она се одмах окренула и пожурила да достави поруџбину.
Када сам поново сео за сто Турчин је поздравио мој потез.
иБаш је лепо ово што си урадио. бПознајеш девојку?/б Због ње си изабрао да овде дођемо?/и
Превидео сам да он можда слуша шта јој говорим. Нисам био најбоље сконцентрисан на њега, што се променило након сусрета са Грузинком.
иМа небитно, пусти то. О чему смо беше причали?/и
Одмах је наставио тамо где је стао. Волео је да говори о себи. Био је у периоду живота када је постигао резултате на које је поносан и осећала се жеља да то искомуницира. Разумео сам га и климао главом. бШест година је млађи од мене./б
Подсвесно сам још кратко био фокусиран на Грузинку. Пожелео сам да је наградим речима којима мене нико никада није док сам радио њен посао и да јој улепшам то вече и учиним да се осећа посебно. Запитао сам се да ли сам у томе успео. Заиста не знам да ли јој је моје обраћање изазвало икакву емоцију, али ипак сам се осећао добро што сам тако поступио. /а
имг цласс="флоат" срц="хттпс://с23.постимг.орг/теq5а3мбф/имаге.јпг/>
Помислио сам на њену свакодневицу у Тбилисију. Пројектовао сам како је заправо образована, али приморана да ради у угоститељству и како живи у неком удаљеном дистрикту у социјалистичкој згради и до посла се вози метроом. Излази на станици Трг слободе.
Можда мрзи цео свет, али то не показује. Није дала најмањи повод ни да наслутим, што не значи и да је искључено.
Турчин је са своје 24 године све урадио како треба. Завршио је инострани универзитет, преселио се у развијенију земљу, запослио и ужива у даљем усавршавању и прилагођавању свету. Прави штребер. Звучао је спокојно. Чак је и та, у његовим годинама очекивана доза нарцисоидности била симпатична. Пријало му је да нагласи чиме су све резултирале његове одлуке и како је лепо уживати у плодовима свог труда. Поносно ми је објашњавао како његова фирма функционише и како на крају финансијске године у марту, запослени у одређеним секторима добијају бонусе. Правио сам се да сам пао с Марса и да први пут за тако нешто чујем, што је код њега пробудило додатни вербални жар.
Да, да! Тај бонус понекад иде и до износа који иначе зарадиш за пола године. Одлучио сам да од тог новца помогнем родитељима да среде кућу, а следеће године ћу купити кола.
Претходно ми је причао како је током одрастања у предграђу Измира, једва чекао да се одсели и постане свој човек. Родитељи су стално реновирали кућу или улагали у нешто друго, због чега остварење његових клиначких жеља никада није дошло на ред. Слушао сам ту причу и раније, али на нашем језику.
А ти? Шта ти радиш? Питао ме је.
Путујем. Путујем, лутам и тражим ... и увек испаштам.
Мислим шта иначе у животу радиш када не путујеш. Чиме се бавиш?
Насмејао сам се и само наставио да га посматрам без пружања конкретног одговора. Присетио сам се какав сам био у његовим годинама и одједном осетио зрелост и снагу који су ми тада недостајали. Одвраћао сам тему од себе и настављао пажљиво да га слушам, подржавајући његове изборе и циљеве ка којима корача. Само сам кратко додао - Не заборави да си сада овде. На одмору си и не размишљај превише о послу и о томе шта ћеш да радиш када се вратиш. Осети и проживи ово поднебље ван зидова ресторана и хостела, немој превише да висиш на таблету ако не мораш. Ко зна шта те све лепо чека у данима који следе.
Ово је његов тренутак. Тек је стигао у Грузију, млад је, здрав, делује задовољно, март је иза нас, почео је април ... можда се током његовог боравка град пробуди и покаже лепше лице. Можда ће његов никада написани путопис звучати боље од мог. А можда од толиког измештања и ја постанем бољи човек. Можда и мој труд уроди плодом.
Епилог
Када сам прве ноћу у Тбилисију упознао Рикарда, рекао ми је да га Тбилиси визуелно подсећа на Тел Авив. Нисам се сложио. Постоји сличност у смислу урбане дивљине и децентрализованости, као и учесталости архитектонски необичних творевина, али ипак је Тек Авив умивенији, модернији и потпуно хедонистички. Размишљао сам о том поређењу и схватио да је суштинска разлика у томе што је Тел Авив сеxy, а Тбилиси није. Зато се данас Тел Авива помало плашим, а Тбилисија не. Плашим се да ће ме можда повредити, да ми неће испунити очекивања пробуђена након прве посете када ме је пратила почетничка срећа, док при помисли на Тбилиси тај фактор ризика не постоји. У Тел Авиву се обрће много већи капитал, боље је избрендиран, има значајнију позицију у глобалној мрежи градова, док је Тбилис иако неоспорно продуховљен, заправо неоткривен и још увек неискоришћени потенцијал.
Ако бих споменутим градовима доделио људске особине, то би изгледало овако. Шетају улицом и стижу до раскрснице. Са једне стране је библиотека, а са друге теретана и салон лепоте. Шта мислите ко би се где упутио? </а>
<�имг цласс="флоат" срц="хттпс://с9.постимг.орг/мснцx5x4ф/имаге.јпг/
п стyле="теxт-алигн: јустифy;"Тбилисију улепшавање никако да дође на ред. И даље седи у библиотеци и чита књиге на које ретко ко данас троши сате. Али то што би се Тел Авив пре одлучио за теретану, не значи да је површан. Напротив, само је намазан. Ухватио је корак са временом, читао литературу из које се стиче знање које доноси бновац/б и паралелно изградио атрактивну спољашњост којом је привукао много већу бпублику/б од Тбилисија. Признајем да ме Тбилиси који никада није одрадио третман лица, затегао се и намирисао, неупоредиво мање пали, али баш такав не ствара ми тензију, не распирује демонска очекивања и од њега ми се не кува у стомаку, као од помисли да ћу се једног дана вратити у Тел Авив.
бНа улицама Тел Авива намеће се императив да мора пасти неки флерт, нудизам, провод, екстаза ... јер у супротном се осећаш као да си промашио поенту и да си одбачен. У Тбилисију ништа не мора, али може и то врло лако, јер конкуренције скоро и да нема./б Бити странац у Тбилисију диже те на трон, док у Тел Авиву не значи ништа јер су тамо сви странци.
Ко год да је некада осмишљавао Тбилиси, план му је пропао, али не би требало због тога да очајава. Нека пространства се не могу спутати и оседлати. Град се отргао контроли као биљка пузавица која може појести капију, кућу и цело двориште. бНеукротив је. Тако бих описао и Букурешт. Може се рећи да Тбилиси спаја у себи хаотичност Букурешта и егзотику Тел Авива/б, али при том ниједан од та три града на подсећа на копију нити губи на јединствености. /а
имг цласс="флоат" срц="хттпс://с22.постимг.орг/е0м6ц4јкx/имаге.јпг/>
Пред изазовом писања о Букурешту и Тел Авиву сам поклекао. Покушао, схватио да не иде и одустао не желећи да се силим. Утиском који су ми оставили, превазишли су мој таленат за писање. Током пропутовања Румунијом и Израелом био сам расположен, позитивно узбуђен, чак и срећан – а такве емоције се тешко осликавају писаним дискурсом. Писати о Тбилисију било је лако и лепо. Реченице су излазиле из мене, упорно ме враћајући на место злочина и не дајући ми да се вратим назад и посветим неким другим успоменама, а Кавказ оставим иза себе. Чини ми се да се то путовање тек сада, са овом причом, завршава. Помало ми је и жао што је пасус који следи последњи. </а>
