Ту и тамо се запиташ – Чему све ово? Ту и тамо, немаш одговор.

Autor: Звончица
ФОТО: Liveinternet
Није то баш популарна тема. Замисли само, седиш са породицом на ручку; зујиш са пријатељима; одеш на паузу са колегама; и одједном поставиш најнепригодније питање икада – Који је смисао свега, твој смисао, мој смисао...шта? Ментално ће те већ паковати и спремати пут извесне установе. А примениће, стеченом реакцијом, лакши вид хендловања непријатних ситуација – игнорисаће.
Тако ти и треба кад постављаш глупа питања. Глупа, него шта. О томе се не прича. Дај још једну порцију лајт тема, па да се разилазимо.
Немој мислити да они не размишљају о томе. Размишљају, и те како (искрено се надам). Само, у себи. Знаш, то није нешто чиме се човек поноси и хвали. То питање дође, рађа се, из незадовољства – самим собом или животом уопште. Када сте последњи пут срели особу довољно храбру да то осећање искаже у јавности – то је као да потпуно го, на сред најпрометније улице, шеташ у круг и вичеш: НЕЗАДОВОЛЈАН САМ, НЕЗАДОВОЛЈАН САМ! Не иде. Задовољство и радост су за показати, ту се распиштољиш, па чак и ако претераш, па постанеш некако љигав, опроштено ти је. Срећа, па и одглумљена, је кудикамо, прихватљивија од тешких, замршених, мозголомљивих, „земљотрес“ питања, на које се одговор нема.
Лажни осмех и златан зуб – споља, трагање за смислом – у себи. Формула за опстанак. И није нека формула, слажем се. Али то нам је, што нам је, друго игралиште немамо. Правила су правила.
И није срцепарајуће то што свако своју битку бије на свој начин. Није. То је живот. Непружање руке; несолидарност; избор да се не упушташ, да се не петљаш, не оптерећујеш; то што те не дотиче; игнорисање...то је тужно.
Игноришеш, а питаш се и ти, и ти, и ти, да ти... И ја се питам, често.
Унутрашња борба, храброст, потреба да се незадовољство-окидач потраге за смислом, позив упомоћ, вапај, јавно изрази, покаже... Те две приче, готово исте садржине и тежине, у готово исто време испричане, од стране двоје, мени, и једно другом, непознатих, а опет тако познатих; тако јаких, смелих људи; инспирисале су ме да на овај начин пружим подршку њима, али и свима који се питају... Значи, свима који дишу.
Онима који су потиштени, тужни, усамљени, наизглед безнадежни, који траже смисао, који брину, чија се будућност чини неизвесном, који губе веру у себе – Нисте сами. Све ће бити у реду.
А теби ако је ово патетика...ти уради оно што увек радиш – зажмури.
And I think to myself... what a wonderful world...
***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE