Алекса Јовановић је аутор занимљивих и инспиративних репортажа на нашем порталу. Управо су га оне довеле до тога да га прогласимо за новинара месеца.
Autor: Марија Јакић
Фото: Radek Kosiada
Кроз своје одговоре Алекса се потрудио да вам прикаже начин на који он ствара, како у писању, тако и у новинарском послу. Поред тога, сазнајте нешто више о његовом туристичком искуству и о томе које дестинације вам препоручује Алекса као обавезне за посетити.
Најпознатији си аутор репортажа на iSerbia порталу. Оне су те и довеле до награде Новинар месеца. Зашто си изабрао путописе као примарне у писању?
Спонтано се десило. Као пасионирани обожавалац књига “Писма из Норвешке” Исидоре Секулић и “Градови и Химере” Јована Дучића, увек када сам их читао помишљао сам како бих волео да и ја пренесем своје утиске и догађаје из разних даљина које носим у свом искуству. Наравно, дуго се нисам усуђивао ни да покушам, мислећи да нисам довољно талентован, а и знајући себе – знао сам и да у путописима нећу успети да избегнем личне моменте, које нисам био сигуран да ли желим да делим. Увек је та потреба за писањем постојала, али праћена стидом који ју је дуго и успешно инхибирао.
Примарно сам био испровоциран да напокон почнем да пишем док сам путовао Литванијом. У тој земљи је требало да студирам постдипломске, али у последњем моменту ипак нисам добио стипендију. Када сам се неколико година касније, вођен радозналошћу, као путник напокон докотрљао до њене престонице Виљнуса, десио се окидач. Био је радни дан, седео сам у приземљу једног облакодера, кроз стаклени излог посматрао људе и град … и изненада почео да проживљавам доста необичне рефлексије. Не знам како, али испоставило се да сам у торби имао потпуно празан нотес и хемијску. Почео сам да пишем без икакве задршке о свему што се акумулирао у мени и доживео катарзу.
Тада написани редови, послужили су ми као грађа за први путопис који сам нешто касније објавио на иСербиа порталу.
Поред тога што си аутор новинарских текстова, аутор си и емисије “Дискурс”. Реци нам нешто више о емисији.
Дискурс се снима у продукцији једног специфичног медија који се зове РТВ Студентски град. Ту емисју сам почео да радим још као студент када сам живео у Студентском граду, са идејом да неке људе које гледамо на телевизији или смо упознати са њиховим ликом и делом посредством неких других медија, па можда због тога делују недостижно и супериорно, доведем баш у Студентски град и попричам са њима о њиховим студентским данима, амбицијама, визијама, животним одлукама, систему вредности и осталим темама које могу бити поучне, пре свега студентима који се још увек профилишу, граде и траже своје место под сунцем у овој земљи и на овом тржишту рада.
<�имг цласс="рфлоат" срц="хттпс://с27.постимг.орг/хиг7фк1ер/Ана_С.јпг" />
Фото: Приватна архива
Како су године пролазиле и како сам се ја мењао, тако је и Дискурс жанровски мењао саговорнике. Некада сам највише волео да разговарам са музичарима, глумцима и тв лицима, а у последње време махом доводим писце и светске путнике. Деси се и да неко ко нема јасну професију и прати га врло контроверзан имиџ, а опет добија медијски простор - дакле типичан продукт овог историјског тренутка и ове државе - колико год се то не очекује, ипак седи преко пута мене и говори за Студентску телевизију. Што сам старији то сам слободнији у одабиру саговорника. Волим да се играм, повремено разбијем монотонију и изађем из предвидивих оквира.
Приступ је увек исти: Док траје разговор, свакога ко се одазвао позиву и издвојио време за једну малу телевизију, максимално поштујем.
Како изгледа припрема аутора за једну емисију?
Све зависи од саговорника. Код мене је гостовала лепеза људи од универзитетских професора и научника, преко уметника из различитих бранши, до медијских сензација. Нисам неко ко се бави фактографијом живота својих саговорника. Свима приступам феноменолошки и доста импровизујем. Мислим да сам најбоље интервјуе урадио онда када сам се најмање припремао, у смислу бубања података из нечијег живота, али сам у себи осећао радозналост према тој особи и радовао се сусрету.
Једном се десило да сам због примарних обавеза био у таквом хаосу, да цео дан нисам стигао ни да изгуглујем саговорницу ни да размишљам о питањима. Увече сам се појавио на снимању мртав уморан и неспреман, а преко пута мене је седела истакнута београдска уметница. Када су се камере упалиле, обоје смо се спонтано распричали и на крају ми је рекла да је то најбољи интервју који је ико урадио са њом. Заправо, ја и бирам само саговорнике који ме интригирају, тако да и не морам додатно да се припремам пред сам интервју. Писце зовем након што прочитам њихове књиге, остале уметнике након сто ми се неки њихов пројекат допадне, изнервира ме или изазове било какву емоцију. Не доводим људе према којима сам равнодушан.
Уз сав стрес и отежавајуће околности новинарске професије, ипак сматрам да је привилегија што ја као новинар имам основа да позовем људе чија сам публика или ме на било који начин инспиришу и завређују моју пажњу, представим се и предложим им да се сретнемо и попричамо о њиховом животу и раду. Мислим да сам то тек недавно освестио. Напокон сам престао да Дискурс асоцирам на лично незадовојство својом дикцијом, нефотогеничношћу и скромним техничким условима у којима се снима. Постао сам захвалан што сам добио прилику да толико људи упознам и направим видео запис нашег сусрета.
Поред новинарских текстова и књигу ћеш посветити путовањима. Колико времена ти одузима писање књиге и колико те испуњава?
Овим питањем сте ми дотакли болну тачку. Тачно је да пишем књигу, зато сам привремено и престао да објављујем путописе. Не знам колико ми времена одузима, јер време за њу у мојој свакодневици једва да постоји. Постоји страст и потреба. Стално сам запослен у сектору који нема везе са новинарством нити писањем. Емисија и путописи су мој хоби и њима се бавим ван радног времена. Често након посла одлазим у редакцију да снимам и монтирам Дискурс, трудим се да се бавим спортом, много волим да скитам и уживам благодети живота у Београду, нисам имун ни на ленчарење уз књиге и филмове … а дан брзо прође. Тако да је писање моје књиге за сада мука. Мука, али и опсесија. Крадем слободно време и хватам моменте инспирације који су тако подмукли и непредвидиви.
<�имг цласс="рфлоат" срц="хттпс://с27.постимг.орг/л86а1yу9в/Тел_Авив.јпг" />
Фото: Приватна архива
Дешава се, тачније једном се десило, да откажем тренинг и дружење током викенда и останем код куће да пишем. Седнем за тастатуру и ништа неће да изађе из мене. Време пролази, пробам на силу, на крају нешто откуцам, вратим се да прочитам, схватим да је млако и да не желим тако да звучим. Помислим Па ја никада ово нећу успети да напишем … расплачем се и све избришем. Десило се и да се ујутру пробудим са таквим набојем да не могу да сачекам ни лап топ да упалим, већ одмах дохватим свеску и онако бунован испишем неколико страница у цугу. Ипак, прати ме велики осећај несигурности, јер писци које ја читам то раде много моћније и уверљивије. Не желим да када неко буде читао моју књигу помисли да баца своје време и одустане већ на почетку. Несигурност ме не прати само по питању квалитета свог писања, већ и тога хоћу ли све оне перипетије које немају везе са креативним делом посла, успети да истерам до краја. Трудим се да не размишљам о издавачу и промоцији која би требало да уследи, јер то су већ сфере за које сам талентовано неталентован и свака помисао на њих додатно ме онеспокојава.
Ја ту причу носим у себи и наћи ћу начин да је напишем. Не знам како ће цео тај процес изгледати, нити како ће се до самог краја на мене одразити, али негде дубоко у себи сигуран сам да ћу га завршити. Недавно сам добио савет, да је најгора ствар коју могу да урадим – да одустанем. Можда ће књига бити предмет спрдње, можда је нико сем твоје маме неће читати, али ти то мораш да завршиш, пре свега, због себе. У супротном, стално ће те пратити осећај нереализације, терета, заглављености у прошлости и нећеш моћи да наставиш даље.
Снимајући Дискурс, упознао сам доста писаца и разговарао сам са њима о својим кризама. Слушам њихове савете, а и трудим се да себи наметнем строжију животну дисцилину, како бих се примирио и сконцентрисао, јер једино тако могу да станем на црту пандориној кутији коју сам отворио почећи да пишем књигу. Због ње, први пут након много година немам у плану следеће путовање. Ту сам, са својим мислима, промишљам о свему што се догодило на досадашњим путовањима … а пишући о њима као да сам све време на путу. Изместим се и оживим све те метафизичке успомене које ми живе под кожом. Јасно могу да их чујем, видим и осетим. То је оно што ме испуњава.
Ко зна, можда се од силне жеље на крају све коцкице сложе и можда ћу већ ове године своју књигу држати у руци. Иншалах!
Како се диплома социолога поклапа са љубављу према писању?
Никако. Од дугогодишњег бављења науком, мој литерарни таленат који је некада давно наилазио на препознавање, само је деградирао. Постдипломске које нисам успео да упишем у Литванији, на крају сам завршио на Филозофском факултету у Београду из области урбане социологије. Урбанизам и градови, искристалисали су се као фокус мог академског интересовања. Занимало ме је како се градови развијају, брендирају, боре за своју позицију у глобалној мрежи градова; затим релације центар – периферија – полупериферија, Америка – Европа, запад- исток, капитализам – (пост)социјализам; регионални развој, урбани дух као ентитет изван физичких карактерстика простора, изазови пред којима су градови у контексту глобализације и постмодернизма… Искрено, нисам могао да се смирим док нешто са чиме сам се сусретао у научној литератури нисам видео својим очима и доживео у пракси. Међутим, све то што сам прочитао, научио и о чему сам писао док сам студирао, и те како је осакатило мој књижевни израз. Од људи који ме читају, а разумеју се у писање, добио сам управо критике на рачун терминологије, рогобатности и начина на који склапам реченице.
Пропутовао си много, можеш ли да нам издвојиш неке дестинације које су на тебе оставиле најлепши утисак и које би и нама препоручио?
Иако нисам пропутовао цео свет, ван Европе имао сам тек неколико излета до пограничне Азије, за мене је најбоље место на целом свету Берлин. Када сам први пут, пре скоро десет година, непланирано завршио у том граду, потпуно сам се стопио са његовом атмосфером и до данас не престајем да му се враћам. Тај ниво растерећености, разноликости, алтернативности, одсуства снобизма, стандарда, видљивог капитала и претеране уређености, а уједно савршене функционалности - препознао сам једино на том немачком острву. Кажем острву, јер остатак земље не изгледа тако.
<�имг цласс="рфлоат" срц="хттпс://с30.постимг.орг/4пкф2езq9/Исланд.јпг" />
Фото: Привата архива
Омиљене земље су ми Израел и Исланд, јер осим што су прелепе, пружиле су ми такву дозу хедонизма и осећаја да сам у хармонији са самим собом, да увек када их се сетим најежим се… Чак се и запитам да ли је све што сам тамо доживео било реално. Онда погледам слике и печате у пасошу, разменим неколико порука са познанствима које сам тамо стекао, и уверим се да ништа нисам измаштао већ заиста проживео. Израел и Исланд волим да зовем и другим планетама.
У смислу естетике, најлепши град је престоница Естоније - Талин. По слаткоћи, компактности и бајковитој ушушканости, може да му парира Лунд - универзитетски центар у јужној Шведској. Ипак, такав образац блиставости, безбедности и урбане лепоте, није нешто што задовољава мој сензибилитет. Више сам за хаос, неспутаност, недокучивост и шизофренију простора, а то су карактеристике Букурешта и грузијске престонице Тбилисија. Морам да споменем Тбилиси, јер о њему сам највише писао и како сам сазнао од уредништва портала, баш ти путописи били су најчитанији и донели ми титулу Новинара месеца.
Чудно, та Грузија ме је баш намучила док сам кроз њу путовао, али понекад ми недостаје, па скоро као Берлин.
Марија је само мали човек са великим идејама.
Прочитајте и неке од Алексиних колумни ако до сада нисте:
TBILISI - PRIZORI BOJE PROŠLOSTI
TRENUCI RADOSTI U PUŠKIN HOSTELU
SMRT U TBILISIJU - Povratak u Gruziju
***
Овај текст је настао нашом жељом да млади, који имају шта да кажу и допринесу информисаности и едукацији наше омладине, пренесу своје идеје и сазнања. Уколико желиш да и ти будеш члан нашег младог тима и допринесеш развоју наших амбиција, твоје идеје су нам добродошле! ЦВ и један текст пошаљи на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE