Autor: Lorelaj
FOTO: Shutterstock
- Ko je to bio?
Ulazim u sobu, sleđenog, izbezumljenog pogleda. U drhtavim rukama, držim parče papira, koje mi nakon par sekundi ispada iz ruke, mada toga trenutno nisam svesna. Parče papira, koje će rešiti, možda, nečiju sudbinu. Ne čak ni papir. Papirić. I na njemu čitav jedan život.
Par minuta ranije, ...
(Zzvvvvvvrrrrrrr!)
- Evo!
Odlazim do vrata. Oniži čovek, u plavom. Sa fasciklom u ruci. Upućuje mi snebivljiv pogled, kao uvertiru za ono što sledi. Sakuplja priloge, za pomoć obolelom detetu, iz kraja. Tumor mozga. Operacija. Pokazuje mi priznanice, kaže, komšije su dale.
Ne znam za vas, oduvek sam skeptična prema ovakvim situacijama. Ljudima. Ima ih u svakom kafiću, zgradi, na svakom ćošku. A, onda ih, u ne malom broju slučajeva, zateknem zdrave i vesele u ćevabdžinici iza ugla. Ja nasamarena. Oni siti i srećni. Mnogo puta. Poučena takvim iskustvima, prestala sam da prilažem, baš za svakog. Prestala da verujem, zapravo.
No, pošto prepoznaje nepoverenje u mom pogledu, pruža mi papire, na kojima se nalaze osnovne informacije. Uzimam ih, i dok u pozadini čujem 'za našeg Nikolu', počinjem da čitam. Već nakon druge reči- blokada.
FOTO: Shutterstock
Lice koje sam ugledala, svakodnevno susrećem. Klinac od najviše dvanaest godina. Lepo vaspitan- uvek mi se javi, u prolazu. Sada je Ovde.
Nečiji život je u mojim rukama. Sada. Ovde. Ne znam prirodu bolesti, ali znam da operacija, koja god, UVEK može da se iskomplikuje. A, svako odlaganje, tome doprinosi. A, ja, svojom nepoverljivošću, radim tome u prilog. Ko zna koliko života dnevno nestaje, upravo jer su predodređeni da padnu u ruke neznanaca. Onih, koji su slamka spasa nesrećnim roditeljima, koji svakodnevno gledaju svoje mlado biće, kako propada. A, nemoćni su. Onih, koji, u velikom broju slučajeva, nemaju sluha za tuđu nesreću. Jer su Nekad, možda, izigrani.
Stojim pred čovekom koga vidim prvi put, a kome bih tako puno rekla. Stid. Zbog svih onih pored kojih sumnjičavo prođem, kad mi na putu izlože sopstvene probleme. Toliko puta! Vraćaju mi se u mislima svi oni koji su mi Nekad prišli u kafiću, pognute glave, slegnutih ramena. Svi oni koje svakodnevno viđam, koje bez razmišljanja sa prevarom poistovetim. Neke opravdano. No, sigurno smo Nekad mogli da učinimo nešto više, ko će ga znati! Vreme da vratim ne mogu, to Nekad, u kome smo mogli da promislimo, pre nego što smo postiđenog čoveka od svog stola oterali.
Ali, Sada je u pitanju život. Život deteta. Koje sretnem makar jednom dnevno. Koje se, zajedno, sa drugarima uvek lepo javi i izmami mi osmeh. Ono, koje ima snove da postane lekar, učitelj, možda astronaut? A možda samo jedan- da ostane živ.
- Dakle?
Prenu me glas čoveka, u plavom.
- Izvolite. Iiiii, izvinite, molim Vas.
Pružam mu novac. Dobijam priznanicu. Na njoj naznačeno: Za život.
Izvinite. Za čekanje. Odlaganje. Za roditeljske suze. Za nedosanjane snove. U ime svih Nas, koji smo Nekad, možda, mogli da utičemo. A nismo.
Izvinite.
***
Volite da pišete u slobodno vreme? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst pošaljite na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 - 35 godina Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE
