"Природа нас никад не вара, ми смо ти који себе заваравамо."
Autor: Јелена Костадиновић
ФОТО: Wallseed
Јесен је. Има нечег чудног у људима. Нема осмеха на њиховим лицима. Ужурбано корачају улицама Београда не обраћајући пажњу на златне листове који падају на земљу плешући последњи плес. Можда ће им један пасти на главу и опсоваће настављајући журно ка своме циљу. А неће застати, неће се осврнути и погледати како природа умире и поново се буди, како се свет растапа и поново ствара око њих. Проћи ће поред те лепоте, не упутивши јој ни први ни последњи поздрав. Проћи ће и рећи како у овоземаљском животу ничег светог нема.
Такви смо ми – радије ћемо гледати у пожутело лишће и рећи како је старо, без боје и живота, а нећемо видети одсјај сунца на том листу, последњи смешак и дашак среће. Нећемо видети јер немамо времена. Нећемо видети јер оно што уистину видимо је само пројектовање онога што већ постоји у нама, а одавно смо постали само празна бића која журе ка успеху и газе све што се нађе на путу до њега. Одавно смо умрли иако још увек дишемо. Жив је само онај који још увек верује, који још увек проналази љубав у крошњи дрвећа, нежност у маленом цвету, истрајност у крилима лептира. Жив је само онај ко и у јесењем лишћу проналази боје пролећа, жив је само онај који се нада и верује, чак и када за то најмање разлога има.
Шетајући парком на Новом Београду, видим само децу која сакупљају лишће и радују се разним нијансама жуте и црвене боје, радујући се што је то лишће другачије – није више зелено, мења се. Песрпектива. Одрасли виде само још један лист који је пожутео, „одслужио своје“ и пао на земљу. Па, да ли је лист „пао“ са дрвета или нам се само приближио? Да ли је мртав или нам само доступан?
У једном свом интервјуу, Ксенија Кочетова каже: „Живот се завршава оног тренутка када успавате дете у себи и почнете на свој посао да гледате као на обавезу. Једино деца у нама могу да маштају, искрено воле, искрено се радују.“
И Пауло Коељо тврди да нас деца много чему могу научити јер она „овај свет посматрају без горчине“. И једино деца проналазе радост у малим стварима, а управо те мале ствари и чине овај свет лепим и вредним живљења – на крају, и сама лепота се крије у ситницама. Како бисмо иначе научили да ценимо велике ствари ако одбацујемо оне мале? Зато се бацимо на „посао“ - истрчимо напоље и уживајмо у природи – у парку, шуми, на улици... Заборавимо на обавезе на један дан или им приступимо са неозбиљношћу четворогодишњака док од лишћа градимо дворац, а онда га рушимо само да бисмо га поново саградили. Можда пронађемо мир у томе, онај чудан спокој који нам је тако потребан у брзом времену у каквом живимо.
Зато, бар на трен, подсетимо се како је то бити дете, заборавимо на све обавезе и препустимо се, уживајмо у слободи, у лепоти природе, у лепоти тог осећаја који се у нама буди, подсетимо се како је то бити дете несвесно обавеза и терета које носи овај живот. Можда спознамо радост, ону истинску радост која је умрла оног тренутка када смо се лажно насмејали лажним људима.
Бар покушајмо, можемо одвојити минут свог времена да погледамо у небо и дивимо се његовом пространству и плаветнилу, можемо бацити поглед на дрвеће које шушти под ветром или воду која непрестано тече. Нека нас ове ствари подсете да живот тече и не стаје и уколико га не вреднујемо довољно, не уживамо у њему, проћи ће без радости и топлине, проћи ће узалуд. Немојмо то себи дозволити! Пробудимо се увек уз речи Иполита Нијева: „Радост је вечна младост духа.“
***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 - 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
