Ми смо слободне! Ми се не делимо!
Autor: 100glava Aždaja
ФОТО: пиxабаy
Онога дана када сам спознала феминизам као своју личну идеологију и филозофију, када је кренуо да ослобађа, тако што дефинише, све моје патње, недоумице, мале и велике борбе, када ме је оплеменио и завртео на праву страну за довољно степени, ја сам овај свет почела да слушам својим ушима и да видим својим очима. Почела сам да плешем кроз свој живот уз разноврсне слободарске мелодије.
Иако сам веровала како не могу јаче и искреније бити оно што јесам, и како не постоји ништа што је даље и дубље од феминистичког искуства које тренутно поседујем овога пролећа сам, сасвим својевољно, одлучила да се ипак преварим и да се поновно родим.
Вероватно се питате којим то водама једре феминистичке подморнице поновног рођења и откровења? Водама истине и љубави, водама подршке и разумевања.
Пролеће ми увек некако хитро оживи и заживи идеју црвене солидарности и једнакости, правде, црвене љубави и вечите борбе. Тако сам и ја, у том духу и у цик овога пролећа, са својим суграђанкама и драгим комшиницама Албанкама кроз заједничко дружење градила мир. Неизмерно љуте због наметнутих ограничења и баријера, због родних, расних, класних, етничких, религијских стереотипских концепата искључења оног другог, због родно заснованог насиља, ратова и феминизације сиромаштва, због свеопште небриге за другог, ипак смо се међусобно ослобађале тих неколико дана врло лако, без икаквих ограничења, уз осмех, загрљај, подршку, сузу, стисак...
Не, није нас окупила љутња. Љутњу смо отпустиле чим смо пристале на изградњу онога чега нема. Али то је борба. Бориш се за оно што немаш, а што ти припада! Тако је и нашу албанско-српску женску дружину окупила искрена потреба за ослобађањем и ослобођењем.
<�имг цласс="цфлоат" срц="хттпс://с18.постимг.орг/8мвх187у1/еманципатион-156066_960_720_1.пнг" />
Фото: пиxабаy
Лиридона је ослободила сву моју, од љутње насталу немоћ, тако што ми је личном емпиријом показала да овај свет ипак заслужује непрестану ал’ смислену борбу. Слушала сам је. Пажљиво. Сваку њену реч. Упознала сам је слушајући. Заволела сам је слушајући. Тако сам заволела и Јету, и Светлану, и Сању, и Рину, и Алису, и Ардиту,... Тако сам заправо заволела сваку своју пријатељицу и саборкињу - слушајући је, осећајући је и разумевајући је. Не бирамо се по имену и презимену, већ по лакоћи обостраног разумевања и заједничког постојања.
Јета и ја желимо да живимо заједно, у истом свету, на истом тлу и под истим небом, и ми вешто прескачемо мегаломанске и упорне поделе које нас заскачу иза сваког чошка. Обе смо рањене са свих страна. Као и све жене опустошене смо световном неправдом, насиљем, дискриминацијом, нетолеранцијом.
Алиса и ја смо неподељене, и вешто излазимо из лавиринта подела који нас је задесио. Увек смо у нечему увек исте. Исте су нам патње и тужне судбине. Исти су нам контексти, исти су нас отрови тровали, исте су нас муке заробљавале, исте су нам бољке и грехови. Али, ми превазилазимо поделе јер верујемо у слободу, у правду, у солидарност.
Ардити није важно која је моја земља, одакле ми је мајка, и како ми се зове отац. Ардити није важно јесам ли ја Српкиња, Црногорка ил’ шинтоисткиња. Ардита осећа ко сам. Слушала ме је, и саслушала. Спознала је себе у мени. Важно јој је шта ја мислим, колико мислим и колико сам спремна да волим. За њу ја нисам ни Српкиња ни муслиманка, већ ватрена феминисткиња жељна племените борбе за слободу свих људи на планети. Нас две не прихватамо наметнуте идентитете. Нарочито не оне који нас деле, секу, распарају, одвајају, свађају и враћају у неповрат.
<�имг цласс="цфлоат" срц="хттпс://с7.постимг.орг/qр6мц2куз/гирлс-407685_960_720.јпг" />
ФОТО: пиxабаy
Ми, феминисткиње, све смо ми Вирџинија Вулф. Све смо ми оне списатељичине жене којима је земља цео свет. Нама су преуски ксенофобични простори пуни некаквих застрашујућих баријера, мржње и забране. Нама треба више слободног простора.
Рина као и ја чезне за мирисним зраком и слободним простором. Није јој забавно да мрзи, да искључује и брише туђе позадине и потребе. Кроз песму се буни против упеклог патријархата, воли да воли, и воли када је вољена. Слична је мени. Моје муке нису јој далеке. Зна Рина шта значи бити жена на Балкану.
Све ми знамо како смо и зашто на силу подељене. Свесне контекста у коме живимо, свесне свих разлика и идентичности, свих недаћа и проблема са којима се сусрећемо само зато што смо жене, ипак смо успеле да срушимо сваки зид плача и нетрпељивости у који су нас, без наше сагласности, сазидали некакви зли и нееманципаторски концепти.
Духовно и идејно путовање с Албанкама јесте једна од мојих дражих феминистичких егзотика. Пре свега јер смо све ми, сасвим својевољно, одлучиле да у заједничкој борби за слободу одбацимо патријархалне, милитаристичке и антифеминистичке концепте који нас деле, туку, силују, заробљавају и уништавају. Нисмо ми, заправо, ни Албанке ни Српкиње. Ми смо жене; потпуно различите али једнако неслободне и спремне да у име слободе живимо!
Сукобљена шовинистичким прокламацијама климактеричне културе,
садрżајна једино у сопственом бивству,
инспирисана искрама блиставих умова żиви идеју слободне љубави
***
Прочитајте и:
Najčešće zablude o majčinstvu
Emi Neter: Matematički genije
Ustanimo protiv online seksizma!
***
Овај текст настао је нашом жељом да створимо алтернативни веб простор за младе где могу да пишу о свим оним темама које сматрају важним, искрено и без ограничења! Уколико желиш да и ти будеш члан нашег младог тима и допринесеш развоју наших амбиција, твоје идеје су нам добродошле! Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст са валидног мејла пошаљите на [email protected] ЦЦ [email protected], са назнаком "Пријава / о женама". Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу. Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
