FOTO: Last FM
Isprva je tekst trebalo da bude naslovljen „Zadovoljstvo nezadovoljstva“, ali me je naziv drugog, ovogodišnjeg albuma (Wait To Pleasure) kanadskog šugejz tandema žena, benda No Joy, naterao da napravim razliku između joy i pleasure (radosti i zadovoljstva), te tekst naslovim kako jesam, jer referira na ime, naime, benda.
Tandem žena je za sredu pojačan tandemom nežen(j?)a, pa je četverac s kormilarkama doplovio Savom u obalski KC „Grad“. Ovo sredu treba shvatiti uslovno, jer su na scenu istupili u poslednjem minutu iste. Stići ćemo i dotle. Pre njih, binu je grejao bradati beogradski njugejz dvojac, bend Vvhile, iritantnog jedino naziva, dodeljenog verovatno zarad lakšeg izguglavanja, što je moj prilog glagolskim imenicama.
(Nepuna 23 sata kasnije, pošto nemam meče da u njega sednem u petak veče, nastavljam da pišem…)
Vvhile je ekstaza, tvitovao sam posle nastupa i dodao da volim kad je bend preglasan a repetitivno uspavljujući, te sanjiv. U istom ili vezanom tvitu izrazio sam strepnju da ću od No Joy stići da čujem samo intro, jer ću morati da krenem. Replicirano mi je da sam čuo glavni bend. Ipak se ne bih složio, jer je i 28 minuta, koliko sam na kraju slušao No Joy, bilo dovoljno da čujem da su glavniji nego Vvhile, ali ne mnogo.
Wavves, s druge strane (opet to duplo ve od dva obična, i to gde mu mesto nije), i zajedničko izdanje koje taj bend ima sa No Joy, s kojima dele izdavačku kuću Mexican Summer, razlog je što nisam dovoljno ozbiljno shvatao naše goste, ni tu kuću, a onda sam čuo njen, uz Best Coast, najjači adut, ponajbolji novi šugejz bend, Tamaryn, i (punih 19 sati kasnije zapisujem) Sacred Bones mi je prestao biti omiljeni izdavač. U stvari, nije prestao.
Jeste sredina teksta, ali krenuo bih otpočetka. Koji minut posle 21 h trebalo je da zateknem lokalni Chresus Jist kako svira, a ne tek tonski proba, ono što bi Repetitor svirao da je manje odmakao u strukturiranju pesama. Ipak, nestrukturiraniji trio, formacijski sasvim sličan, s devojkama u ritam sekciji, što nije baš uobičajeno iako bi zbog ovih trebalo da jeste, i gitaristom i pevačem na engleskom kad ne peva basistkinja, mom amor(fnom) srcu je draži. I, naravno da tonski proba kad treba da svira, jer Beograd nije svet, pa ni Pariz gde je No Joy nastupao nedelju dana ranije, ovde se samo puši na vreme.
Vvhile je onda zazvučao kako bi, pretpostavljam, My Bloody Valentine zvučao bez Bilinde Bučer, a zašto da i ne zvuči tako, kako se zvučalo pre dvadeset godina, kad m b v i sad zvuči isto. My Bloody Vvhilentine.
No Joy jeste radost neradosti… ovde pravim još nekoliko sati pauze u pisanju, i da bih dočitao divne, tople „Nivoe života“ Džulijana Barnsa, njegovu novu knjigu započetu na jutarnjem putu za ovaj koncert. I, kao što u uvodnom od tri poglavlja citira Turnašona koji pre 150 godina kaže da su tri modernizujuće stvari fotografija, struja i aeronautika, tako No Joy otkriva delimičnu činjenicu koju odbijam da prihvatim. Muzika pre dvadeset godina nije bila bolja, ali značajno utiče na one koji je evociraju da to čine bolje. Žene se osnažuju da u duetu survaju zvučni zid koji se uz eksplozije stropoštava, kao u Hare Tarot Lies. A o zidu koji je, još pre 84 godine, samostalno a nemo srušila „Divlja orhideja“, Greta Garbo, te za samo četiri godine tonski sazidala novi kao „Kraljica Kristina“, svedoče dva sjajna filma koja sam tog popodneva pogledao u Kinoteci. O tome, i o nekadašnjem razvitku kao o nespor(n)ijem a suštinskijem.