Радост нерадости

Autor: Петар Цветковић Крстев

ФОТО: Last FM

Испрва је текст требало да буде насловљен „Задовољство незадовољства“, али ме је назив другог, овогодишњег албума (Wait To Pleasure) канадског шугејз тандема жена, бенда No Joy, натерао да направим разлику између joy и pleasure (радости и задовољства), те текст насловим како јесам, јер реферира на име, наиме, бенда.

Тандем жена је за среду појачан тандемом нежен(ј?)а, па је четверац с кормиларкама допловио Савом у обалски КЦ „Град“. Ово среду треба схватити условно, јер су на сцену иступили у последњем минуту исте. Стићи ћемо и дотле. Пре њих, бину је грејао брадати београдски њугејз двојац, бенд Vvhile, иритантног једино назива, додељеног вероватно зарад лакшег изгуглавања, што је мој прилог глаголским именицама.
(Непуна 23 сата касније, пошто немам мече да у њега седнем у петак вече, настављам да пишем…)

<�а>Ввхиле</а> је екстаза, твитовао сам после наступа и додао да волим кад је бенд прегласан а репетитивно успављујући, те сањив. У истом или везаном твиту изразио сам стрепњу да ћу од <�а>Но Јоy</а> стићи да чујем само интро, јер ћу морати да кренем. Реплицирано ми је да сам чуо главни бенд. Ипак се не бих сложио, јер је и 28 минута, колико сам на крају слушао <�а>Но Јоy</а>, било довољно да чујем да су главнији него <�а>Ввхиле</а>, али не много.

Wavves, с друге стране (опет то дупло ве од два обична, и то где му место није), и заједничко издање које тај бенд има са <�а>Но Јоy</а>, с којима деле издавачку кућу Mexican Summer, разлог је што нисам довољно озбиљно схватао наше госте, ни ту кућу, а онда сам чуо њен, уз Best Coast, најјачи адут, понајбољи нови шугејз бенд, Tamaryn, и (пуних 19 сати касније записујем) Sacred Bones ми је престао бити омиљени издавач. У ствари, није престао.

Јесте средина текста, али кренуо бих отпочетка. Који минут после 21 х требало је да затекнем локални Chresus Jist како свира, а не тек тонски проба, оно што би Репетитор свирао да је мање одмакао у структурирању песама. Ипак, неструктуриранији трио, формацијски сасвим сличан, с девојкама у ритам секцији, што није баш уобичајено иако би због ових требало да јесте, и гитаристом и певачем на енглеском кад не пева басисткиња, мом амор(фном) срцу је дражи. И, наравно да тонски проба кад треба да свира, јер Београд није свет, па ни Париз где је <�а>Но Јоy</а> наступао недељу дана раније, овде се само пуши на време.

<�а>Ввхиле</а> је онда зазвучао како би, претпостављам, My Bloody Valentine звучао без Билинде Бучер, а зашто да и не звучи тако, како се звучало пре двадесет година, кад м б в и сад звучи исто. My Bloody Vvhilentine.

<�а>Но Јоy</а> јесте радост нерадости… овде правим још неколико сати паузе у писању, и да бих дочитао дивне, топле „Нивое живота“ Джулијана Барнса, његову нову књигу започету на јутарњем путу за овај концерт. И, као што у уводном од три поглавља цитира Турнашона који пре 150 година каже да су три модернизујуће ствари фотографија, струја и аеронаутика, тако <�а>Но Јоy</а> открива делимичну чињеницу коју одбијам да прихватим. Музика пре двадесет година није била боља, али значајно утиче на оне који је евоцирају да то чине боље. Жене се оснажују да у дуету сурвају звучни зид који се уз експлозије стропоштава, као у Hare Tarot Lies. А о зиду који је, још пре 84 године, самостално а немо срушила „Дивља орхидеја“, Грета Гарбо, те за само четири године тонски сазидала нови као „Краљица Кристина“, сведоче два сјајна филма која сам тог поподнева погледао у Кинотеци. О томе, и о некадашњем развитку као о неспор(н)ијем а суштинскијем.

***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti