FOTO: bbc
Prevela: Marija Jovanović
Rani život
Rahmanjinov je rođen na imanju koje je pripadalo njegovom dedi, smeštenom blizu jezera Ilmen u Novgordskom okrugu. Njegov otac bio je penzionisani vojni oficir, a majka ćerka generala. Očekivalo se da će dečak nastaviti očevim stopama i postati vojni oficir, sve dok njegov otac nije izgubio svo porodično bogatstvo kroz rizična finansijska ulaganja i napustio porodicu.
Mladi Sergejev rođak, Aleksandar Siloti, dobro poznat koncertni pijanista i dirigent, osetio je i prepoznao dečakove sposobnosti, preporučivši im odmah da ga pošalju na studije klavira kod vrlo zapažanog učitelja i pijaniste Nikolaja Zvereva u Moskvu. Upravo zahvaljujući strogoj disciplini Zvereva, istorija muzike ima jednog od najvećih virtouza klavira 20. veka. Sergej je postao učenik Moskovskog konzervatorijuma kako bi stekao opšte i teorijsko obrazovanje u muzici.
Sa 19 godina, diplomirao je na konzervatorijumu, osvojivši zlatnu medalju za svoju operu „Aleko“ iz jednog čina (po Puškinovoj poemi „Cigani“). Njegova slava i popularnost, i kao kompozitora i kao koncertnog pijaniste, porasli su nakon objavljivanja dve kompozicije: „Preludijum u cis - molu“, prvi put izvedena u javnosti 26. septembra 1892. i njegov „Koncert za klavir br. 2 u c-molu“, čije je prvo izvođenje bilo u Moskvi, 27. oktobra 1901. godine.
Prethodni komad, iako je prvi privukao pažnju javnosti na Rahmanjinova, progoniće ga kroz ceo život – publika je na koncertima stalno tražila Preludijum. Koncert za klavir, njegov prvi značajniji uspeh, oživeo je njegove nade nakon jednog perioda pokušavanja i neaktivnosti.
U svojoj mladosti, Rahmanjinov je stalno doživljavao emocionalne krize nad uspesima i neuspesima svojih dela, kao i u ličnim odnosima. Stalna sumnja u samog sebe i nesigurnost vodili su ga u teške depresije, od kojih je najozbiljnija usledila nakon neuspeha prvog izvođenja „Simfonije br. 1 u d-molu“ marta 1897. Slaba izvedba simfonije naišla je na osudu kritičara. Tokom tog perioda, dok je patio i nad nesrećom u ljubavi, potražio je pomoć psihijatra, Nikolaja Dala, kome se pripisuju zasluge što je vratio samopouzdanje mladom Rahmanjinovu, podstaknuvši ga da napiše „Klavirski koncert br.2“ (upravo posvećen Dalu).
Glavno stvaralaštvo
U vreme Ruske revolucije iz 1905. godine, Rahmanjinov je radio kao dirigent u Boljšoj teatru. Iako je bio više svedok i posmatrač, nego politički umešan u revoluciju, napustio je Rusiju i sa porodicom se preselio u Drezden. Tamo je stvorio svoja tri najveća dela: „Simfoniju br. 2 u e-molu“ (1907), simfonijsku poemu „Ostrvo mrtvih“ (1909) i „Klavirski koncert br. 3 u d - molu“ (1909). Poslednju je komponovao posebno za svoju prvu koncertnu turneju po Sjedinjenim Američkim Državama, gde se ističe njegov vrlo priznat klavirski debi 28. novembra 1909. sa Njujorškim simfonijskim orkestrom pod vođstvom Voltera Damroša.
„Klavirski koncert br. 3“ zahtevao je vrhunski virtuozitet pijaniste. Poslednji pokreti dokazuju pravu seriju izuzetnih veština i izvandrednosti, koje do tada tako blistave nisu viđene u kompozicijama. U Filadelfiji i Čikagu pojavio se sa jednakim uspehom u ulozi dirigenta, interpretirajući sopstvene simfonijske kompozicije. Među njima je „Simfonija br. 2“ najvažnija: to je delo duboke emocije i proganjajuće tematike. Tokom turneje, dobio je poziv da postane stalni dirigent Bostonske simfonije, ali je odbio ponudu i vratio se u Rusuju februara 1910. godine.
Još jedna zapažena kompozicija Rahmanjinovog drugog perioda boravka u Moskvi bila je horska simfonija „Zvona“ (1913) pisana po ruskom prevodu Konstantina Balmonta na poemu Edgara Alana Poa. Ovo delo oslikava priličnu genijalnost u spajanju horskih i orkestarskih sredstava kako bi se postigli upečatljiva podražajnost i sklad svih elemenata.
FOTO: 365mag
Kasnije godine
Nakon Oktobarske revolucije 1917. godine, Rahmanjinov je po drugi put izbegao iz zemlje, ali ovoga puta više samoinicijativno, živeći na relaciji Švajcarska - SAD. Premda je narednih 25 godina proveo uglavnom na engleskom jezičkom području, nikada se nije potpuno prilagodio i naučio dobro jezik. Sa svojom porodicom i malim krugom prijatelja, živeo je radije povučenijim životom. Nedostajala mu je Rusija i ruski narod – rezonator za njegovu muziku, kako je govorio. Ovo otuđenje imalo je poražavajući uticaj na njegovu nekadašnju plodnu kreativnost. Stvorio je malo stvarne originalnosti, ali je i prepisao ponovo neka od svojih ranijih dela.
Zaista, posvetio se gotovo potpuno samo koncertima u SAD-u i Evropi, na polju gde je imao još samo nekoliko svojih kolega. Njegova jedina značajnija dela nastala u tom periodu su „Simfonija br.3 u a-molu“ (1936), još jedan izraz sumornosti, slovenska melanholija, i „Rapsodiju na temu Paganinija“ za klavir i orkestar, set varijacija kapriča za violinu, Nikola Paganinija. Njegovo poslednje veće delo bile su „Simfonijske igre“ za orkestar, koje je komponovao 1940, oko dve godine pred smrt.
Istorijski značaj
Rahmanjinova muzika, iako je nastala najviše tokom 20. veka, ostaje čvrsto ukorenjena kao deo muzičke istorije 19. veka. On je, u stvari, poslednji izraz tradicionalnog oličenja Čajkovskog – melodičar romantizma, koji i dalje piše u jednoj eri burnih promena i eksperimentisanja.
IZVOR: Britannica
Marija je zaljubljenik u brojeve, umetnost, putovanja i kulturu, a plesom obnavlja svoju energiju.
***
Pročitajte i:
Činjenice o Albertu Ajnštajnu koje niste znali!
O nezaboravnoj Agati Kristi!
Marijana K. Kolaž razglednice sa mora
***
Ovaj tekst nastao je našom željom da mladi koji žele da se oprobaju u prevođenju tekstova to iskustvo steknu i unaprede kod nas. Ukoliko želiš da budeš prevodilac u našem mladom timu CV uz jedan prevedeni tekst, sa izvornim, pošalji na [email protected] sa naznakom Prijava/Prevodilac. Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih članova vršimo do svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE