Autor: Teodora Ostojić
Možete li da mi kažete nešto više o Vašem invaliditetu?
Moj invaliditet se stručno naziva “Osteogenesis imperfecta”, što bi u prevodu na srpski značilo “loš razvoj kostiju”, najgrublje rečeno. U stvari, on predstavlja ozbiljan nedostatak kalcijuma u organizmu, metabolički poremećaj usled čega sam ostala dosta niska, a glavna posledica svega toga je što ne mogu da hodam.
Recite mi kako je teklo Vaše obrazovanje, sa kakvim problemima ste se najviše sretali?
Kad sam bila dete, nije postojala mogućnost inkluzivnog obrazovanja, već su deca sa hendikepom smeštana u razne ustanove da se školuju daleko od svoje porodice, getoizovana sa ostalom decom koja su imala neki hendikep. Tako sam i ja već sa 6 i po godina otišla iz Knina, grada u kojem sam rođena i u kom sam odrastala, 250 kilometara daleko, u Banja Luku. Naravno, ni meni ni mojoj porodici to nije bilo lako, ali sam oduvek imala njihovu podršku, i čvrsto sam verovala da ću uspeti. Negde duboko u sebi, ma koliko da mi je bilo teško, sam znala da svaka moja žrtva ima svoj razlog, i da ću na kraju izaći još jača i kao pobednica. Onda je došao rat. Svima nam je uzeo deo života, ali mi se čini, da mi je kao osobi sa hendikepom bilo još teže. Morala sam čak na tri godine prekinuti i školovanje.
Šta Vas je inspirisalo da studirate prava?
Ceo život su mi govorili ”da mi nije jezika, ne bih se imala čime braniti”. To je mala šala, ali odista, uvek sam imala taj neki talenat baratanja rečima, što je za pravnicu i te kako bitno. Pored toga, pri izboru srednje škole nisam ni imala velike mogućnosti da biram, jer je u ustanovama gde sam se školovala bilo jako malo smerova. Ja sam upisala srednju Pravnu školu, a onda sam nekako delimično i po inerciji otišla na taj fakultet. Razmišljala sam i o psihologiji, književnosti, novinarstvu, dramaturgiji... Ipak prevagnulo je pravo.
Koji je najveći izazov s kojim ste se do sada u svojoj karijeri izborili? Da li ste se suočavali tokom karijere sa poteškoćama zbog svog hendikepa i pola?
Pri neuspelom konkurisanju za posao u jednoj državnoj ustanovi nakon završetka fakulteta, vratili su mi dokumente među kojima je bila i moja molba, a na kojoj su podvukli mesta gde sam napisala da imam hendikep. To je bila najveća diskriminacija koju sam do sada doživela u mojoj karijeri.
Ima još puno izazova sa kojima se susrećem svakodnevno, ali ih prevazilazim, jer mislim da, bez obzira imali hendikep ili ne, poteškoće su uvek tu.
Kako komentarišete rad naših institucija po pitanju prava osoba sa invaliditetom?
Najviše me je razočaralo sudstvo, kao pravnicu, kao osobu sa hendikepom, ali i kao svakog čoveka.
Koja je po Vama najbolja metoda kojom se uklanjaju predrasude o ljudima sa hendikepom?
Direktan, otvoren i iskren razgovor. Ako ne pričamo o stvarima koje ne poznajemo, plašićemo ih se. Onda ćemo bežati od njih i stvarati svoje neke stavove koji su obično daleko od istine. Zbog toga sam se odnedavno počela baviti i motivacionim govorima.
Već nekoliko godina učestvujete u Živoj biblioteci koju smo imali prilike da posetimo na sajmu knjiga ove godine, kakva su Vam iskustva odatle? Zbog čega smatrate da je važno podržati takve inicijative?
Živa biblioteka je upravo sjajna prilika za ovo o čemu sam upravo govorila. Tu se priča sa ljudima i odgovara na sva njihova pitanja, rečena ali i neizrečena. Nije teško pretpostaviti o čemu ljudi razmišljaju kad me vide ako me ne poznaju. Jako mi je drago da sam u par navrata dobila sjajne povratne informacije, ljudi su prosto otišli ”otvorenih očiju”.
Da li imate neki hobi ili nešto što Vas ispunjava i volite da radite u slobodno vreme?
Ima puno toga zaista. Između ostalog, bavila sam se i plesom. Bavim se pisanjem, ponajviše blogova, volim da kuvam, čitam, i još puno toga, samo je problem nedostatak vremena za sve. Obožavam i da putujem.
Imate li neki san koji želite da ostvarite i težite ka njemu? Gde pronalazite inspiraciju?
Svako ima neki san. Trenutni san mi je vrlo realističan, a to je da se rešim podstanarstva i skrasim se konačno u svoj ćošak.
Volela bih da ostavim čovečanstvu neki dar. Da ne odem sa ove planete neispunjene misije koju svi dobijemo rođenjem. Bar ja verujem da je tako.
Koliko je aktivizam deo Vas?
Nažalost, imam sve manje vremena da delujem aktivno u tom pravcu, ali svaki moj objavljeni tekst ili intervju, odiše aktivizmom i zaštitom ljudskih prava. Jako bih volela da to ima odjeka.
Koliko Vam je aktivizam pomogao?
U studentskom periodu sam bila u “Udruženju studenata sa hendikepom” koje mi je došlo kao “svetlo na kraju tunela” jer sam se odjednom našla u velikom gradu gde se život odvija previše brzo a gde nikoga nisam poznavala. Ta organizacija je bila puna mladih i inteligentnih ljudi sa hendikepom, ali i onih koji nisu imali nikakav hendikep. Boravak u tom udruženju mi je dao neku novu energiju da krenem dalje.
Želite li da poručite nešto našim čitaocima i čitateljkama?
Neka slede svoj instikt. Neka ne odustanu od njega ma šta drugi mislili. Najteže je pogledati samog sebe u ogledalo ako se pred samim sobom stidiš. Ali isto tako je najlepši osmeh u ogledalu, ako znaš da je iskren.
Teodora menja svet, malim koracima za početak
***
Predložite portal iSerbia za izbor top 50 sajtova u 2014. na ovom linku .
***
Ovaj tekst nastao je našom željom da stvorimo alternativni veb prostor za mlade gde mogu da pišu o svim onim temama koje smatraju važnim, iskreno i bez ograničenja! Ukoliko želiš da i ti budeš član našeg mladog tima i doprineseš razvoju naših ambicija, tvoje ideje su nam dobrodošle! Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst sa validnog mejla pošaljite na [email protected] CC [email protected], sa naznakom "Prijava / o ženama". Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu. Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih novinara vršimo do svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE
