Tweet

Ако не путујете сами, онда путујте само са особом коју волите. То је једини начин да се све уочи и све добије строструку цену. Јован Дучић

Autor: Aleksa Jovanović

Виљнус-Рига-Талин
Када сам угледао аутобуску таблу са натписом Вилниус-Рига-Талин, помислио сам – то је знак! Материјални доказ да ћу жељу коју годинама пројектујем, до јутра остварити. Одувек сам волео аутобусе, јер ми буде измешане осећаје спокоја, радозналости и еуфорије. Када се упали мотор и покрену точкови, покрену се и моје мисли у смеру предвиђања како ће изгледати следећа станица. Током средње школе, на пракси коју сам обављао на фарми крава у Ковину, научио сам да краву, пре него јој дам ињекцију, ословим именом, полако приђем и помазим је, како би се смирила, па је тек онда, када не очекује, изненадим иглом. Касније сам видео да слично поступају и џокеји пре него узјашу коња, па сам сличну стратегију почео да примењујем са аутобусима. Мада га не додирујем споља, аутобусу се метафизички обратим са поштовањем и телепатски објасним како га у мојој хијерархији копнених транспортних средства у постављању на пијадестал једино “кочи” бицикл, и увек додам да ћу бити јако захвалан ако се постара да, конфора ради, седим сам. Активирајући магијско мишљење, чини ми се да понекад верујем да ме тај неживи ентитет разуме, штавише да цени моју искреност, као да има душу. Он гули гуме, ја ђонове који се одмарају једино док сам на његовим седиштима, ни мене ни њега не држи место.

Пролазили смо севером Виљнуса, истим путем којим сам дан пре возио бицикл. Сијала су светла стамбеног кварта који ће за вјек и вјекова остати неатрактиван туристима. Има нешто у вези са такозваним “слеепинг ареа” што у мени изазива осећај недовршености, ако их не истражим. Можда је то суштина глокализације, бити на месту где локално становништво живи, а не испред споменика чија слика кружи интернетом. Размишљао сам о лепоти тренутка који осликава остварење жеље и са поносом увидео да ми се, док лежим на задњем седишту аутобуса који се креће од југа Литваније ка северу Естоније, жеља да видим Балтик и Финску остварује.

Средином ноћи, док се кроз прозор могао видети само мрак, назрела су се светла Риге у даљини. Прелазили смо мост сличан оном на Ади, док сам посматрао паралелни, са полукружним украсима, који сам препознао са слика. Након детаљног гоогловања тог дела Европе годинама уназад, упознао сам структуру и знаменитости престоница, али то није умањило интригантност живог сусрета са ноћним призорима највећег балтичког града. Радовао сам се што ћу се кроз неколико дана ту вратити. Током стајања на станици упознао сам Руса и Рускињу које сам ненамерно насмејао, истрчавајући из аутобуса ка тоалету као ошурен. У повратку сам им, кроз шалу, рекао да није лепо смејати се туђој несрећи, а они су ме само збуњено питали зашто сам цупкао у аутобусу поред врата од тоалета, уместо да употребим исти?! А ја сам био убеђен да је иза тих врата просторија у којој спава други возач. Остала ми је та слика у глави још од матурске екскурзије. Од силних пошалица у нашој интеракцији, никла је и једна конструктивна идеја. Убедили су ме да обиђем и Белорусију док сам у том делу Европе. Када сам се сетио да и тамо имам другове и да ми као Србину не треба виза, једина спорна ставка било је време. (О расплету у неком следећем путопису).

Летонско-естонску тачку конурбације сам преспавао, а остатак вожње провео гледајући како се немо смењују дрвореди ендемских естонских четинара, високих огољених стабала са скромним и неприступачним крошњама изнад којих се надвијала зора. Удобност и еуфоричност испуниле су ме и надвладале навику за предвиђањем, па сам се само препустио. Не бих се јасно сећао те ситуације да нисам био усамљен. Није ми недостајало друштво, али желео сам да са неким баш тада, непосредно поделим своје утиске. Ужелео сам се пријатеља, посебно оних који разумеју моје пориве и искрено су заинтересовани да ме чују. Мислим да би били поносни што сам од силних жеља којима стремим, једној већ препознао остварење и искрено му се обрадовао. Јутро је било ведро и хладно, као по поруџбини. Возећи се кроз Талин угледао сам море и галебове, један нови хоризонт на путешествију.

Перформанс
Колима ме је сачекао другар који је настојао да мој боравак крајње комерцијализује, али нисам претерано марио. Још на улазу у град приметио сам да је уређен, да су улице правилне са уредним фасадама и натписима и објектима који осликавају савремени урбани концепт развијеног друштва. Са места сувозача, током кратке вожње под талинским небом, угледао сам и остатке средњег века, и пословне облакодере и стаклене зградурине, и мноштво зеленила, плажа, паркова и птица! Овај пут није се поновио литванијски синдром. Знао сам да сам будан и нисам осећао присуство магичне силе која ме је раније стихијски водила улицама, нити сам у инстант прегледу града који ми се сервирао препознао трунку авантуризма. Чекао сам да останем сам са својом музиком и ђоновима који ће спонтано изрежирати упознавање Талина на за мене лично најбољи начин.

Након традиционалног доручка од житарица у слатком сосу са још слађим преливом, договорили смо сусрет након његовог радног времена, што је значило да ћу наредних 8 сати провести сам у непознатом граду. Волим када ми се фетиш сервира на готово! Небо је добијало тмурнију нијансу, али улице су и даље биле суве. Пуног стомаком, са мапом у руци, коју ми је колега по утисцима са рецепције хостела у Виљнусу поклонио, започео сам шетњу. Као да сам умро и отишао у рај.

<�имг цласс="лфлоат" срц="хттп://с30.постимг.орг/н0у1авфхд/Друга.јпг" />

Стрма улице довела ме је до Горњег старог града, тик испред православне цркве Александра Невског. Приметио сам да врхови у облику суза, који асоцирају на ислам, а који красе православне цркве у Русији, Украјини и Естонији и нису налик византијским куполама на храму Светог Саве или истоименој цркви Александра Невског у Софији. Парадоксално, џамија са својим облим крововима широког пречника у одсуству “ракета” наликовала је праславном храму. Стајао сам у месту и уживао у прохладном јутру, док су око мене летели галебови, а одсуство одговора на дилему инспирисало ме је да послушам песму која се најбоље уклапала у моје путешествије са рефреном Окрећем се између векова и дружим се са анђелима, са добрим мислима, тренутним стварима, вечитим људима и добрим патикама. Препознао сам тренутак иницијације. Стигао сам у Талин.

Таман када сам помислио да авантура по мојим стандардима напокон почиње, у кадар је ушетала гомила туриста из Азије, који су се као утваре појавили испред, иза… около и свуда! Као да је пред очима почела да ми се одвија епизода Соутх парка са неадекватном музичком подлогом. Неуморни у свом шкљоцању, опколили су цркву, изгурали ме и преусмерили на другу страну. Прошао сам кроз две уске улице поплочане избразданим калдрмама, на крају прве прескочио сам скулптуру галеба, на крају друге угледао естонску заставу на врху највише грађевине и стигао сам до ниског зида на који је слетела птица и остала непомична иако сам се приближио на корак од ње.

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с17.постимг.орг/хн5бм3тдр/Треца.јпг" />

Одатле се пружао поглед на Доњи стари град и море. Слика која се указала била је још један у низу доказа да на путовањима настају најлепше успомене. Зеленило из ког штрче средњовековни кровови и зидине из којих се својом висином од 160 метара издваја (током средњег века највиша грађевина на свету) црква Светог Олафа. Стари град у Талину чува УНЕСЦО и један је од најбоље очуваних и најстаријих у Северној Европи са грађевинама доста компактнијим и сређенијим у поређењу са Виљнусом. На фасади поред видиковца писало је Тхе тимес ве хад. Одмарање у призору, апсорбовање незаборавног пејзажа и даља фаза иницијације нису потрајали, јер убрзо сам осетио да се неко шуња, изазива жамор који преклапа моју музику и буквално ме гура у страну како би позирао. Соутх парк се наставио. Постао сам плен пасивно-агресивних зомбија, Азијата који су се кретали истим путем као и ја. Али, шта ли сам и могао очекивати када сам дошао у сам центар Старог града, и то његову најкомерцијалнију туристичку тачку?! Схватио сам да је то знак поред пута који ми поручује да се упутим ка плажи, али тек након што се усликам поред зидића на коме се налазио симболични натпис. Са првим ВиФи сигналом, похвалио сам се тим кадром на фацебоок-у.

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с28.постимг.орг/к013в4цбх/етврта.јпг" />

Следећа станица било је оближње брдо које је директно гледало ка централној градској цркви, иза које су ницали облакодери у даљини. Талин је мала територија на којој се вековима удаљене епохе сударају. Осетио сам да ми мишићи полако отказују и да ми се свест помрачује, па сам се ухоризонталио на клупици. Чињеница да сам се претходна два дана неуморно смуцао Литванијом и ноћ провео у аутобусу, оправдавала је моје стање. Размишљајући о Естонији сетио сам се да је ту измишљен Скyпе. Иако је главно седиште због боље територијалне позиције у Луксембургу, а седиште продаје и маркетинга у Лондону, све је почело у једној малој канцеларији у совјетским блоковима Талина, коју је новинар НевYорк Тимес-а, када се пре скоро деценију упустио у поход откривања тада још увек непознате приче, једва пронашао. Пожелео сам да и сам урадим нешто креативно и дам свој оригинални допринос граду у који сам стигао, а услед недостатка снаге и осталих ресурса, одлучио сам се на следеће. Спустићу се доле до трга и приредићу репризу перформанса који сам премијерно извео 2008. године у Милану – дремнућу једну партију на клупи као бескућник. Тада је била ноћ и нисам имао појма где се налазим, само сам знао да не би требало да се удаљавам од станице где ћу ујутру ухватити воз за Венецију. Сада је било безбедније и некако шмекерскије. Испод главе сам ставио флашу са водом, загрлио торбицу са вредним стварима и окренуо се на страну. Слагао сам мисли и утиске и у слатком полусну провео неко време. Осећао сам се потпуно безбедно, па чак и атрактивно, као да радим праву ствар на најисправнији начин. Штета што нисам 10 година млађи, па да цела ситуација буде још више кул. Иза себе сам оставио Варшаву и Виљнус и поуздано сам осећао да ме остатак пута непопуларним делом Европе неће разочарати. Сетио сам се да сам се једном, као студент који је живео у Студентском граду, одазвао на оглас омладинске задруге да чистим снег са градских улица и како сам и тада то доживео као врхунски уметнички перформанс, посебно када ме је један колега по лопати питао да ли сам синоћ читао вести на Студентској телевизији. Био је то период када сам био спреман да било шта радим за паре, а с ове тачке гледишта, на моју срећу, ретко шта се нудило.

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с22.постимг.орг/ем7272с35/Пета.јпг" />

Културна миља

Након виртуелних овација, пустио сам мало ведрију музику и кренуо ка обали. Талин је био културна престоница Европе заједно са финском градом Туркууом 2011. године и тада је настала културна миља на месту које је некада било апсолутна индустријска зона. Све почиње у тачки седишта фирме Таллинк са чијим сам се стакленим зидинама, након бесомучног гоогловања у жељи да им будем корисник, напокон срео уживо. Њихови трајекти возе на разним релацијама између Балтичких и Скандинавских земаља и Санкт Петерсбурга. Посебно ме је фасцинирао прилаз такозваном цитy халл-у, некадашњој совјетској згради која се издиже из подножја ниске котлине, тик уз море на чијој се обали налази. На први поглед једноставна градња од цигли и степеница које воде до крова, али управо на том крову, где се епохе сударају, десио се тренутак због ког највише волим да путујем и који сам услед недостатка назива у стандардном спском језику и чињенице да је лични трип, назвао Флеш у очима. То је тренутак померања свести, скока адреналина, завођења од стране слика, ваздуха и атмосфере којој смо изложени, који нас измешта у односу на било какво просечно искуство и који се не заборавља! Сео сам на зидић и уживао у погледу на тмурно небо, море, град, птице и острва у даљини. Ставио сам капуљачу, затворио очи и у себи понављао своју мантру чија суштина провејава у делу Када препознаш рефлексију остварења жеље, проживи је и замрзни тај осећај. Тренутак је сада, не жури нигде. Знао сам да ће тај амбијент и интимни доживљај истог оставити траг у мени, па сам пожелео да осим слика у глави имам и праву успомену. Као наручен пришао ми је Рус, оперски певач који у журби пред пробу за вечерашњи наступ тутња градом, и једва сричући енглески језик, замолио ме да га фотографишем, што сам прихватио, како би ми узвратио истом мером. Позвао ме је на представу, што је звучало јако престижно, посебно након спавања на клупи, али искрено сам му рекао да сумњам да је изводљиво. Нећу спавати у Талину, а и свакако ме не би држало место у затвореном простору у граду са овако инспиративним улицама и крајолицима. Место на ком сам се налазио потпуно ме је очарало и, када бих живео у Талину, сигуран сам да би то био мој интимни кутак где бих долазио увек када желим да повратим стање хармоније самог са собом. То би било свакодневно.

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с24.постимг.орг/6ф32с0рд1/еста.јпг" />

Корачајући културном миљом, осетио сам дух судара Скандинавије и Источне Европе. Жеља да доживим тај микс, довела ме је до Балтика и дуго га котирала као високо интригантну дестинацију у мојој вредносној хијерерахији. Посредством културе, индустријска зона је ревитализована и претворена у уметнички кварт. Некадашњи хангари су изложбени простори, фабричке канцеларије –кафићи, а фасаде су ишаране графитима.На крају миље, стиже се до затвора који је напуштен и у процесу преуређења. Нисам се утпутио ка њему, већ ка обали мора, пролазећи међу растињем које се пробијало високо својим стаблима између попуцалог бетона. На обали сам угледао дрво, клупицу, птице и преврнути чамац. Тако скандинавски, тако аутентично нордијски! Тамно сивим и тегет нијансама, небо је деловало мистериозно и сурово, као да ће сваког тренутка пролити потоп на нивоу глобалне поплаве, али уједно је и смиривало и деловало потпуно бенигно и добронамерно. Као феномена дискутабилне естетике чија је суштина сврсисходност, доброта, чак и заштита, неба над Талином не треба се плашити. Право одатле налази се Финска о којој сам маштао од детињства. Осећај да се место које маштамо да видимо налази са друге стране мора, надохват а ипак далеко, непроцењив је.


Следи наставак...

***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti

Tweet
Коментари

ВЕСТИ