Последњих година сусрећемо се са доста филмовима младих аутора. Свако са другачијим стилом и другачијом тематиком.
Autor: Михаило Вуловић
Млади редитељ, Хаџи Александар Đуровић, издваја се по нама свима блиској тематици, љубави. Поред храбрости, харизме и веома отвореног принципа рада, млади Александар истиче се по својој упорности у циљу реализације дугометражних и кратких филмова, чији напор у нашој земљи и ситуацији засита заслужује велики аплауз. Искористили смо прилику да попричамо са младим Александром о његовим искуствима са Академије уметности, са снимања својих филмова и о његовим мишљењима о тренутној ситуацији у домаћој кинематографији.
Александре, за почетак бисмо желели да се упознамо са твојим мотивом да се бавиш филмском режијом. Да ли је то испуњење твојих дечачких снова или је то жеља која се појавила неким „чудним“ животним околностима?
Уметност је моје окружење од детињства. Још као мали сам изражавао склоност ка музици, глуми, цртању, а како сам растао ти правци су се кристализовали у одређене форме. Тако сам негде при крају основне школе закључио да је режија једино занимање које спаја све моје таленте и љубав према филму у једно.
С обзиром на тренутно стање домаће кинемтагорафије, по теби студирати филмску режију је: храброст или губљење времена?
Када неко каже да је неко занимање перспективно, ја га само подсетим на време пре три деценије када је перспективно било бити правник, економиста или инжењер и радити у великој државној фирми, и како је 90% тих фирми у претходној деценији пропало и људи остали без посла. Никада не можете у одлуци чиме ћете се бавити у животу ићи с неком калкулацијом, поготово ако имате таленте, јер је највећи грех сахранити сопствени таленат. Живимо у свету и времену где ништа није сигурно осим наше упорности и жеље да истрајемо у својим сновима.
<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с28.постимг.орг/yп5yбyнн1/Уз_текст_1.јпг" />
Да ли си се у једном тренутку покајао што си изабрао ову професију?
Нисам. Пре уписа на факултет родтељи су сели са мном и питали ме да ли сам свестан да они у том свету немају никакве везе, контакте и да ћу све морати сам да градим и да може да ми се деси да месецима не радим или да годинама чекам на средства за филм. Ја сам само рекао: „Да.“ и они су ме подржали у мојој жељи да студирам режију.
Познато је да се на Академији уметности, на катедри за телевизијску режију, изучавају сви могући телевизијски жанрови. У ком жанру си се ти најбоље пронашао?
Ја сам одабрао катедру ТВ режије на Академији уметности, јер мислим да је то најбоља катедра у овом делу света управо због разноврсности и прилике да се опробате у разним формама режије. Оно на чему сам захвалан професорима Академије и ментору Драгану Елчићу јесте подстицање индивидуалности и ауторског печата, а не калупљење нових генерација. Мени је најдражи филм као форма, иако бих врло радо радио и позоришне представе као и радио драме.
Током студија имао си прилике да сарађујеш са многим нашим познатим филмским редитељима. Са ким си највише волео да сарађујеш и од кога си највише научио?
Ја искрено волим посао асистента режије. То је особа која пуно учествује у креативном делу самог посла, поготово кад су у питању статисти и рад између сектора. Имао сам ту срећу да сарађујем са доајенима наше кинематографије и од свакога сам научио понешто што сам касније применио и у свом раду са разним екипама и са разним глумцима. Први професионали ангажман ми је поверио Здравко Шотра док сам био на трећој години студија, а међу последњим пројектима је нови филм Срђана Драгојевића „Атомски Здесна!“.
Спадаш у групу ретких студената са наших просотора који су имали прилике да освоје филмску награду „Златни витез“ на међунардном фестивалу у Русији. Сматраш ли да је таква значајна награда потврдила твој таленат и улила ти самопоуздање?
Свака награда прија, али може бити мач са две оштрице. Сматрам да награде треба уметника да подстичу да још више ради на себи и напредује у сваком смислу, а не да га чине гордим и задовољним оним на чему је. Наравно, посебно ми значи када добијем награду у Русији, и то на православном фестивалу, али ми је највећа награда била 2012. у Омску, на Златном Витезу када ми је, након пројекције мог дипломског филма „Након што је петао запојао“, пришла девојка сва уплакана и загрлила ме и почела да прича како је доживела филм. То су тренуци за које аутор живи и ствара.
Пре три године постао си асистент на катедри за телевизијску режију. Да ли нам можеш описати твој рад са младим студентима и какву генерацију редитеља предвиђаш?
Позив мог професора и ментора, Драгана Елчића, да будем асистент сам радо прихватио и нисам зажалио. Дивно је када седите преко пута младих људи, пуних идеја и када размењујете креативна мишљења. Некада ми је толико драго када причам са њима о њиховим вежбама, да бих поново уписао факултет, само да би их опет радио. Радује ме што има много талентованих људи, различитих профила, који су на путу да изграде своју поетику. Такође ме радује што смо у неколико претходних година имали прилику да видимо пуно дебитантских остварења у нашој кинематографији и што су сва потпуно различита.
Прошле године имали смо прилику да погледамо твој дебитански дугометражни филм „Љубав долази касније“. Једном приликом си рекао да те је твој емотивни живот инсипирисао за филм. Да ли би у том случају себе поистоветио са свим мушким ликовима у филму или су то приче других људи које си искористио за сценарио?
Тај филм је настао по три приче из моје збирке „Сви Усамљени Људи“. Како наслов каже, усамљеност ми је била главна инспирација, а како наслов филма додаје, и љубав. То је и природно за моје године. Ја сам од оних редитеља који воли да да себе у филм, да провуче детаље из свог живота или својих искустава, као и делове свог карактера кроз ликове. Мислим да заправо ниједан аутор и не може бити аутор ако не да себе. Тако да и у филму и у књизи постоји доста „мене“, а наравно, бити редитељ значи и бити на неки начин и лешинар и воајер, посматрати туђе животе и хранити се туђим искуствима и користити их у стварању дела.
<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с18.постимг.орг/40399л8у1/Уз_текст_2.јпг" />
Убрзо је изашао твој нови краткометражни филм „Хибернација“. Да ли се идеја за овај филм десила случајно као и за „Љубав долази касније“?
Идеја за филм „Хибернација“ је настала на мало другачији начин. Она је спој неких мојих размишљања о љубави и поимања тренутака растанака са вољеним особама, и у том фулму се преплићу неки догађаји, као и реплике из моје претходне две везе. Ако неког занима да види како је гледам на растанак, моћи ће то да види на Фестивалу кратког метра од од 2. до 6. априла, у чијој је селекцији и мој филм.
Познато да је режија изузетно исцрпна и напорна професија. Постоје ли тренуци у раду који те доводе изнад издржљивих граница?
Док куцам овај одговор одмарам се од јако напорног снимања једном музичког спота. То су била два дана, од по 12 сати рада, са великом екипом и око 100 кадрова. Немогуће је то описати некоме ко није из овог посла, али свакако постоје тренуци када се осетите да не можете више. Тако је често на дугим снимањима, или када се дуго ради само ноћу, или на неким тешким локацијама и по лошем времену, али постоји та доза адреналина која вас држи у стању креативног лудила када сте спремни на све, па чак и да ризикујете живот за кадар. Вероватно то људима звучи сулудо, али тако је. Међутим, када после тога погледате шта сте урадили или ако успете да изведете оно што сте замислили, нема веће радости, уз помоћ које заборављате и на упале мишића и на непроспаване ноћи.
Будући да је културна сцена у Србији веома „сиромашна“, како си се изборио за средства да снимиш своја два филма?
Веома је тешко и у култури и у свим другим сферама живота данас, али срећом и даље има људи који су ради да изађу у сусрет и помогну, као и да препознају одређене идеје. Највећу захвалност за помоћ мом дуомтражном филму дугујем својој породици, а потом и ауторској и глумачкој екипи која је подржала пројекат и дала свој допринос. Што се тиче кратких филмова, њих радим „за своју душу“ и трудим се да их сам продуцирам, чак и без помоћи родитеља или фондова, али су то и пројекти које се могу на тај начин реализовати, као на пример што су „Хибернација“ и мој нови филм који завршавам „Stand Down Tragedy“. Свакако ћу за будуће пројекте конкурисати код Министарства Културе и Филмског Центра Србије.
Једном приликом је наш чувени редитељ Горан Марковић рекао да је у његово време било готово немогуће снимити филм, а да данас свако може чак и мобилним телефоном да сними кратким филм. Сматраш ли да се тиме изгубила магија у креацији филма?
Свакако. Оно без чега филм не постоји јесте кинестетика, филмски језик, естетика и свакако вишеслојна режија. Не кажем да одређени експерименти нису успели, али је потребно да заиста имате причу којој приличи естетика мобилног телефона. Не причам о жанровским филмовима, већ о ауторским. Међутим, такође, филм ако нема добру режију и добру причу, односно, сценарио, ни тада нема филма. Не волим да делим филм на то да ли има сценарио или има добру слику и обраду звука, јер сматрам да филм да би био комплетно дело, мора да има све, а пре свега емоцију. Наравно, технологија је умногоме олакшала оно што сте некада могли да радите само у лабораторијама и на ограниченим ресурсима траке, те сад буквално филм можете да урадите код куће уз одређено знање рада у програмима и јаку машину, али и даље није то оно од чега зависи квалтет вашег дела.
Шушка се да спремаш нови дугометражни филм. Знамо да нам због неизвесности не би открио тематику, али да ли би нам могао открити шта је нова инспирација за снимање?
И даље ми је у фокусу тема љубави, али на другачији начин. Сада се бавим љубављу породице и како она помаже да се човек избори са разним недаћама и тешким тренуцима у животу. Не бих више да откривам, али се надам да ће тај пројекат добити зелено светло, јер на сценарију радим већ три године, а темамтика за коју сам се одлучио ме интригира још од средине студија.
За крај: какву поруку би поручио младим студентима режије који се тек спремају да искусе тешке и трновите путеве филмске режије?
Режија је прелепа, али као што нас је професор научио на почетку првог семстра прве године - режија није занимање, већ начин живота и режија се учи режирањем, тако да само треба да прате свој унутарњи глас и колико је год могуће да избегавају компромисе који кваре њихову идеју и визију, али и да буду реални и свесни места и времена у ком живимо и да свој уметнички развој планирају сходно томе. Свакако, ако сте неодлучни и ако се плашите, немојте се бавити режијом, јер је данас потребно имати храбрости ући у филм, баш као и у прављење детета, што на неки начин, и јесте дете сваког редитеља.
***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
