Saša Perić: Meta-filmski lavirint

Saša Perić, mladi umetnik i reditelj, studirao je filmsku i televizijsku režiju na Akademiji Umetnosti u Novom Sadu. 2010. godine postaje osnivač nezavisne umetničke grupe i filmske produkcije IGNIS u Beogradu. Njegova dela su pronašla mesta u kategorijama eksperimentalnog, dokumentarnog i narativnog filma, kao i video art-a, instalacija, i pozorišnih performansa. Istaknutu filmografiju čine tri igrana kratkometražna filma "REC"(2007), "Labudova pesma"(2008) i "3000 Život Leptira", dokumentarni "Play" i eksperimentalni "Feniksov san".

Sašin prvenac u žanru dugometražnog dokumentarnog filma "Dunav slobodno plovi", premijerno ćemo ispratiti na BELDOCS festivalu. Kako je proteklo snimanje filma i koje su se prepreke dešavale, ispričao je Saša. Nadamo se da će sledeći redovi teksta mladim rediteljima biti podsticaj da se i sami upuste u ovakvu avanturu i, naravno, ne odustaju od cilja.

Budući da Vam je „Danube Floating Free“ prvi dugometražni film, da li je bilo poteškoća prilikom snimanja, i kakvih?

Poteškoća je bilo, ne toliko u kreativnom smislu, već pre svega u onom konkretnom, budžetskom aspektu. Film je sniman 2010. godine, a zbog nedostatka sredstava bilo je potrebno čitavih dve i po godine da bismo ga konačno i završili. U toku procesa postprodukcije desili su se svi problemi koje možete da zamislite i još po neki, ali valjda baš zbog svega toga i činjenice da smo na kraju film uspeli da završimio bez pomoći bilo koje institucije, osećaj olakšanja i ispunjenosti je veći.

Da li se inspiracija za snimanje filma krije u „putovanju“ Dunavom, ili je obilazak gradova usledio nakon rađanja ideje?

Čitav proces razvoja filma je bio pomalo nestandardan. Sve je počelo sa nejasnom idejom snimanja dokumentarca vezanog za Dunav, a onda smo Dragan Simeunović i ja posle niza razgovora shvatili da želimo da pratimo reku uzvodno, sve do njenog izvora u Nemačkoj i da pokušamo u svakom većem gradu da pronađemo nekoliko interesantnih umetnika koji bi postali deo filma. Dragan je kao muzičar i performer bio taj koji je ulazio u interakciju sa umetnicima na koje smo nailazili, ja sam bio iza kamere, a ubrzo nam se priključio i Siniša Dugonjić, koji je „lovio“ zvukove na tom putovanju.

Iz Beograda smo krenuli samo sa okvirnom idejom i delimično urađenim istraživanjem, a u duhu pravog road movie, seli smo u automobil sa svojim prtljagom i opremom za snimanje i pustili da nam se putovanje sâmo desi. Bili smo otvoreni za sve na šta smo mogli da naiđemo, imali smo sreće da upoznamo puno zaista specifičnih umetnika i interesantnih osoba, a Dunav nam se otkrio na najlepši mogući način, preko ljudi koji žive i stvaraju pored njega.
Film je u stvari jedna intimna zabeleška putovanja koje smo nas trojica napravili i u formalnom smislu nalazi se negde između klasičnog istraživačkog dokumentarca i poetskog eseja koji nizanjem slika i zvukova pokušava više da prati jedan tok emocija, nego određenu priču.

Reč „slobodno“ koja se nalazi u nazivu filma ima veze upravo sa tim osećanjem koje smo imali tokom samog puta, sa pristupom filmu koji u današnje vreme, nažalost, jako mali broj filmskih stvaralaca može da priušti sebi, kao i sa činjenicom da je to bila prva godina kada su građani Srbije mogli bez viza da pređu granicu sa Evropskom unijom. Politički aspekt je u filmu potpuno implicitan, ali je za nas značajan, pošto smo nas trojica deo generacije koja je odrastala u vreme kada se svako putovanje povezivalo sa višesatnim čekanjem u raznim redovima.

Da li će se „Dunav slobodno plovi“ prikazati na drugim festivalima, i kojim?

Projekcija na BELDOCS-u će predstavljati svetsku premijeru filma, a posle toga nam je plan da film šaljemo na što više festivala. Tema filma je zaista univerzalna i siguran sam da će gledaoci u bilo kom delu sveta moći da prepoznaju određene stvari koje će ostaviti utisak na njih. Pored promocije filma, cilj mi je da radim na pripremi nastavka koji bi se bavio istočnim delom Dunava, od Beogada do Crnog mora. To je ideja koja je postojala još od samog putovanja i koja bi na prirodan način zaokružila čitavu priču. Ovaj film se bavi pre svega urbanim sredinama, alternativnom umetnošću, street art-om, a u nastavku bih želeo da ispitam drugu stranu ove reke za koju sam se toliko vezao. Donji tok Dunava karakteriše pre svega prelepa priroda koja ga okružuje, a moj cilj je da istražim kako su se kroz istoriju priče, legende, muzika i običaji kretali uz reku i kako su različite kulture počevši od Azije, preko slovenskog Balkana, dolazile do srca Evrope. To je u stvari neka vrsta traganja za korenima i za načinom na koji je naša prošlost uticala na oblikovanje naše sadašnjice.

Kolika su finansijska sredstva potrebna da bi se ovakav projekat realizovao?

Kao što sam već rekao, produkcija ovog filma je bila potpuno nezavisna i to je nešto čime se posebno ponosim, jer smo uspeli da napravimo dugometražni film koji je sniman u 5 zemalja, a da pri tom nismo dobili finansijsku podršku niti od državnih institucija, niti od nekih drugih fondova ili produkcija. Kada se uporedi sa sličnim projektima ovaj film jeste relativno jeftin, ali s obzirom na to da je rađen isključivo sopstvenim snagama i da je jako mali broj ljudi uložio svoje vreme, energiju, entuzijazam i novac radeći nešto što voli, sama činjenica da je na kraju film završen predstavlja određena vrsta uspeha.
Poslednjih nekoliko nedelja je obeleženo skandaloznom odlukom ministarstva da se za filmski budžet ne izdvoje sredstva ove godine i to većina poznavalaca srpske kinematografije opisuje kao veliku krizu domaćeg filma, ali moje mišljenje je da je domaći film u krizi već više od 20 godina.

Koliko je teško ili lako srpskim rediteljima da pretoče svoje ideje u film?

Uskraćivanje ovogodišnjih sredstava može imati uticaja na određeni broj pojedinaca, ali ako se razmišlja o izlasku iz krize potrebno je sagledati znatno širu sliku i redefinisati kompletan sistem funkcionisanja naše kinematografije, kao i ciljeve kulturne politike uopšte.
Baš u ovoj situaciji mislim da će filmski stvaraoci biti suočeni sa pitanjem koliko zaista vole ono što rade i koliko su spremni da se žrtvuju za film. U našoj zemlji je većina filmskih radnika posmatrala film prvenstveno kao biznis, a potrebno je promeniti perspektivu i posmatrati ga kao umetnost.
Danas se nalazimo u vremenu kada su sredstva za proizvodnju filmova zaista dostupna svima i svako ko istinski želi da snimi film može to da uradi. Ako posle svega ovoga ispliva dovoljan broj ljudi koji je u stanju da se izbori za svoje mesto pod suncem, uprkos svim problemima i nedostacima sistema, onda ćemo moći da se nadamo i promeni samog sistema.

Koje su teme kojima ćete se posvetiti u budućnosti?

Pored drugog dela priče o Dunavu, moja želja je da snimim dugometražni igrani film, a trenutno su u opciji dve ideje. Jedan scenario za niskobudžetni film sam već napisao i detaljno razradio. U pitanju je opet „road movie“ , ali realizacija zavisi od toga da li ću uspeti da nađem potrebna sredstva. Druga ideja na kojoj radim je vrlo intimni „no budget“ film koji bi se poigravao mešanjem igrane, dokumetarne i eksperimentalne strukture, gde bi se oko ljubavne priče koja se nalazi u središtu ispleo meta-filmski lavirint muzike, plesa, bajki i vizuelnih tabloa. Zapravo bi predstavljao jednu vrstu mog ljubavnog pisma Beogradu. U svakom slučaju, iako ne dobijem sredstva, na bilo kom konkursu imaću šta da radim. (smeh)

***

POSTANI DOPISNIK! Ukoliko i ti želiš da postaneš dopisnik i pišeš o mladima iz svog kraja, prijavi se popunjavanjem kratkog formulara. Više informacija i link ka formularu ovde. Nije neophodno prethodno iskustvo, već isključivo entuzijzam i želja da se dobar glas o tvom kraju daleko čuje! Otvoreno za sve mlade od 15 - 35 godina.

Odricanje od odgovornosti