Сестре Бронте: Британска књижевна династија

ФОТО: Telegraph

Превела: Исидора Зечевић

Кључни подаци

• Три сестре: Шарлота (1816 – 1855), Емили (1818 – 1848) и Ен (1820 – 1849).
• Јединствена група списатељица које су писале романе у изолованом окружењу тешког живота у јоркширским пустарама.
• Најпознатија дела: „Оркански висови“ и „Джејн Ејр“.
• Стекле су славу као велике књижевнице и зачетнице феминистичког писма.

Кратка биографија

Патрик Бронте је био Ирац, рођен у католичкој вери и то на дан Св. Патрика године 1777. Захваљујући памети и амбицијама добио је стипендију за колеџ Сент Джон у Кембриџу, али после завршетка студија приступио је Англиканској цркви, што је тада било уобичајено за образоване људе без новчаних средстава, па не представља знак нарочите побожности. Након што се оженио Маријом Бранвел из Корнвола, постао је парох старе парохије Хауворт у Јоркширу и остаће на том месту све до смрти године 1961. Није се уклапао у стереотип уштогљеног попа – писао је романе и истините приче о сеоском животу, песме и новинске чланке.

Такође је посветио велику пажњу одгајању и васпитању своје шесторо деце, чија мајка је преминула након свега девет година брака, те је Патрик остао удовац до краја живота, иако има назнака да је хтео поново да се ожени. Ипак, проводио је пуно времена ван куће у бризи за болеснике, сиромахе и самртнике, те је децу углавном одгајала тетка са мајчине стране, Елизабет, коју су звали тета Бранвел, као и слушкиња Таби.

Најстарије кћери су умрле у детињству, тако да су три сестре, Шарлота, Емили и Ен, одрасле са братом Бранвелом.

У то време није било државног школства и било је тешко наћи добру, а финансијски приступачну, школу за скромну плату једног свештеника. Нашироко су биле распрострањене застрашујуће гласине о лошој исхрани и малтретирању деце (сетимо се школе из Дикенсовог романа „Николас Никлби“), али Патрик Бронте је ипак послао децу у школу Коуан Бриџ, што се лоше завршило. Окрутна учитељица и директор тиранин стекли су бесмртност у каснијим књижевним радовима сестара Бронте, а још горе је било то што су се тамо сва деца заразила туберкулозом. Најстарије кћери су преминуле кад им је било само 10, односно 11 година. Остале девојчице су се, такође, разболеле.

<�имг цласс="рфлоат" срц="хттп://с17.постимг.орг/цги7бт8јз/бронте_цоллецтион.јпг"/>ФОТО: Pinterest

У школи госпођице Вулер било им је боље, јер је госпођица која је водила школу била знатно пријатнија према ученицима и девојчице су стекле боље образовање. Шарлота је била задовољна тамо, упознала је много пријатељица, а убрзо након што је завршила школу добила је позив да ради као асистент у настави. Изгледа да није показивала много ентузијазма и залагања на том послу.

Шарлота и Емили су, такође, провеле шест месеци у интернату у Бриселу, где су училе немачки, француски и свирање на клавиру. Имале су срећу да им учитељ буде интелигентни г. Ежер, који их је са пуно ентузијазма увео у књижевну анализу и филозофију и понудио им да остану у школи као наставнице, што су и прихватиле. Ипак, изгледа да ниједна од сестара није оставила значајан утисак на ученике.

Почетком 19. века, девојке из ниже средње класе нису имале много избора на свом животном путу. Ако се не удају у младости, могле су да постану учитељице или дадиље. Шарлота се бавила и једним и другим занимањем, како у школи госпођице Вулер, тако и у Бриселу са Емили, док је Ен радила као дадиља у две богате породице. Од свих сестара, Ен је најдуже остала на једном радном месту и провела је пет година код породице Робинсон на имању Торп Грин Хол, недалеко од града Јорка.

Најгора могућност би била да постану дружбенице неке имућне старије жене, што су све успеле да избегну.

Пред крај њиховог боравка у Бриселу, године 1942, умрла је тета Бранвел, што је навело сестре да се врате кући. Шарлота тиме није била задовољна, можда зато што је развила извесна осећања према господину Ежеру, због којих је одлазила у локалну католичку цркву да се исповеди. По повратку у Јоркшир, и даље му је писала врло присна писма, која је он покушао да уништи, али их је његова жена пронашла и касније објавила. Сада се налазе у Британском музеју.

Међутим, повратак у Јоркшир је имао и својих предности. Породица Бранвел се обогатила продајом воћа и поврћа, тако да су сестре наследиле нешто новца – довољно да исплате породичне дугове, а да им остане и мала уштеђевина. С друге стране, отац им је непосредно пре тога имао операцију катаракте, а брат је све више патио од алкохолизма и душевних обољења.

За све то време, сестре су неговале свој књижевни дар, подстакнуте часописима, књигама и дневним новинама које су им непрестано пристизале у кућу. Њихов први књижевни подухват састојао се од брижљиво сачињених књижица величине кутије од шибица, које су ручно направиле као поклон за групу од 12 оловних војника који су припадали Бранвелу.

Књижице су говориле о разним измишљеним пустоловинама и истраживањима које су предузимали оловни војници, са одговарајућим мапама и дијаграмима. Лорд Бајрон, који је умро године 1824. док су оне још биле деца, постао је њихов идол и симбол слободе и свих авантура које су им у животу остале ускраћене.

Прво објављено дело била је збирка песама коју су написале све три заједно. Збирка је објављена 1856. под насловом „Песме", а као аутори наведени су Курер, Елис и Актон Бел. Мушки псеудоними су одабрани тако да им се иницијали поклапају са правим именима, и то пре свега да их не би погодила свеприсутна предрасуда усмерена против жена у поезији. Књига је продата у три примерка и потпуно је промакла пажњи јавности.

Не дозволивши да их то обесхрабри, сестре су наставиле да пишу. Након што су годину дана слале рукописе разним издавачима, све три су успеле да објаве прве романе године 1847, и даље под псеудонимима. Шарлотин роман „Джејн Ејр“ је добио доста повољне критике и добро се продавао; Емилини „Оркански висови“ су добили похвале због оригиналности, али и покуде због насиља и неморала; роман „Агнес Греј“ који је написала Ен није привукао много пажње.

Наредне године, Ен Бронте је објавила роман „Станарка напуштеног замка“, последње дело које је написала пре смрти 1849. Данас се ова књига сматра једним од првих феминистичких романа. Данас бисмо рекли да је то прича о жени заробљеној у браку са мужем алкохоличарем који је злоставља. Била је врло популарна, чак је продата у више примерака него „Оркански висови“. Међутим, чак је и сестра Шарлота сматрала да је ова књига недолична и покушавала је да спречи да буде објављена након Енине смрти.

<�имг цласс="рфлоат" срц="хттп://с9.постимг.орг/51агиоиан/јане_еyре.јпг"/>Филмска адаптација романа „Джејн Ејр“, ФОТО: New York Times

Емили се показала једнако дивљом и неукротивом као и њени ликови из „Орканских висова“, а данас се сматра да спада у књижевне великане. Болно стидљива у друштву и незаинтересована за славу, проводила је дане у лутању пустарама око Хауворта, што је погоршало туберкулозу од које није хтела да се лечи, те је умрла крајем 1848, кад је имала само тридесет година.

Успех романа „Джејн Ејр“ донео је Шарлоти позив у Лондон да упозна тамошње књижевне кругове. Иако врло повучена, прихватила је позив и изгледа да је уживала боравећи у Лондону, где је упознала значајна имена књижевности, као што је Вилијам Текери, и посетила Велику изложбу и Кристалну палату. Касније је објавила друге, мање познате романе.

Године 1854, након отегнутог и проблематичног периода удварања, подлегла је притиску конвенција и удала се за свештеника из цркве њеног оца по имену Артур Бел Николс. Изгледа да није гајила снажна осећања према Артуру, иако је усвојила све спољне одлике и понашање једне конвенционалне супруге. Наредне године, умрла је услед споја туберкулозе, напада тифусне грознице и почетне фазе трудноће. Имала је тридесет осам година.

Бранвел Бронте, кога је породица сматрала за генија спутаног неуспехом, алкохолом и лауданумом, такође је умро од туберкулозе године 1848.

Наслеђе

Сестре Бронте су развиле свој дар у изолованим и дивљим пределима Јоркшира, усамљене и јединствене. Иако су утицале на друге романописце у 19. веку, као што су Томас Харди и Джорџ Елиот, нису створиле никаву књижевну школу или стил који би други подражавали. Шарлотина биографија коју је 1860. објавила њена пријатељица Елизабет Гаскел изазвала је напетост између Патрика Бронтеа, Артура Бела Николса и још једне Шарлотине пријатељице Елен Нуси.

Бурне реакције и скандал само су допринели слави ове породице, те је кућа у Хауворту постала место ходочашћа за хиљаде поклоника, који су сестре посматрали готово као светице. Данас је то једно од најпосећенијих места од литерарног значаја на свету.

ИЗВОР: Anglotopia

Исидора уме да остави утисак да је одрасла особа, али и даље гаји радозналост и занимање за свет око себе.

***

Прочитајте и:

Arundati Roj-Evropa je samo početak
Pet fascinantnih činjenica o Dž. R. R. Tolkinu
Hemingvej je ponovo na Kubi!

***

Овај текст настао је нашом жељом да млади који желе да се опробају у превоðењу текстова то искуство стекну и унапреде код нас. Уколико желиш да будеш преводилац у нашем младом тиму ЦВ уз један преведени текст, са изворним, пошаљи на [email protected] са назнаком Пријава/Преводилац. Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових èланова вршимо до сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti