Šid: Zaigrajmo jednu igru - možda preživite!

I want to play a game with you - maybe you’ll survive, čuvena rečenica ubice u svim delovima filma Saw (srp.Testera) koja me ja navela na jedno veoma interesantno poređenje. Život u Srbiji. Ne želim da generalizujem stvari pa ću se uhvatiti u koštac sa samo jednim segmentom ove surove igre. Konkretno, za grad u kome živim. Želim da pronađem odgovore na pitanje Kako se snalaze mladi ljudi u Šidu, koji nemaju mogućnosti da studiraju, a još manje mogućnosti da se zaposle?

Mesec maj. Period odluka. Oni srednjoškolci koji do sada nisu razmišljali o tome u kom smeru će teći njihova budućnost, upravo sada, pred upis na fakultete, razmišljaju.

Upisati fakultet, štrebati 4 godine, iscediti iz roditelja i zadnju kap krvi da završiš studije, a onda? Šta onda, svi se pitaju… Uramiti diplomu, okačiti je na zid svoje sobe i gledati u nju 24 časa?

Mnogo pitanja mi navire, a ni na jedno nemam pravi odgovor. Prisećam se svog “meseca maja”, svog perioda odluke. Bilo je teško. Moja želja za sticanjem novih znanja je tada bila jaka, i još uvek je jaka. I evo u ovim trenucima opet poželih da upišem fakultet, ali onda se setim… gde živim…

Setim se da se u ovom malom mestu ne cene stručno-obrazovani, sposobni ljudi sa velikim kapacitetom. Setim se da ovom gradu to nije potrebno, da znanje nije potrebno!

Omladinci dolaze na ideju da odu iz grada, iz zemlje i najčešće je veoma brzo realizuju.

Danijel Šperac, 24-ogodišnji momak iz Šida, već nekoliko godina radi u inostranstvu, na turističkim brodovima. Po završetku Ekonomskog fakulteta u Subotici, vratio se u svoj rodni grad sa ambicijom da pronađe posao, međutim, tu ambiciju nije više ništa “održavalo u životu” i on je odlučio da se otisne na more. Kontaktirala sam ga putem Facebook profila, upitavši ga da li je zadovoljan svojim trenutnim načinom života.

“Veoma sam zadovoljan i srećan. Ovo me ispunjava, iako se nekad radi i do 14 sati dnevno. Istovremeno se i uči, održavaju se razne obuke i treninzi kako bi se osoblje što bolje usavršilo u svom poslu. Po završetku sezone, vratim se kući i onda osećam nostalgiju za životom koji sam stvorio u inostranstvu, na kruzerima. Kada proživite tih par meseci na brodu sa drugim mentalitetom ljudi i potom se vratite kući, bio to Šid, Beograd ili neki drugi grad u Srbiji, osećate se da ne pripadate tu i jedva čekate da vas ponovo zovu da radite.” To mi je napisao Danijel.

Vic “ - Kako pametni Srbi zovu glupe Srbe? - Telefonom iz inostranstva” nikada ne bi nastao da u periodu od 1990. godine pa do sad, oko pola miliona ljudi nije napustilo zemlju, od kojih je svaki peti pod miškom poneo fakultetsku diplomu, a Ministarstvo za dijasporu je procenilo da je među njima bilo između 4.000 i 5.000 profesora i oko 15.000 asistenata i magistara.

Zato važi ona dobra savremena izreka: Uči, uči sine, da budeš prvi na BIRO-u!

Sve dok država ne bude obezbedila uslove u kojima će mladi moći normalno da žive od svojih prihoda i da zasnivaju porodice, visoko kvalifikovane kadrove će grejati sunce tuđeg neba, ako ne lepše, onda bar sigurnije...

***

POSTANI DOPISNIK! Ukoliko i ti želiš da postaneš dopisnik i pišeš o mladima iz svog kraja, prijavi se popunjavanjem kratkog formulara. Više informacija i link ka formularu ovde. Nije neophodno prethodno iskustvo, već isključivo entuzijzam i želja da se dobar glas o tvom kraju daleko čuje! Otvoreno za sve mlade od 15 - 35 godina.

Odricanje od odgovornosti