О једном од најбољих филмова у свемиру икада

Autor: Иван Лалић
ФОТО: flickr
Амерички комерцијални SF блокбастер у великом је проблему у протеклој деценији и ако изузмемо визуелно револуционарног Avatara и савршено избалансираног Mračnog viteza и Početka тешко да се може подичити насловом вредним помена у овом веку. Сценаристичка лоботомија опасно је узела маха, те су тако Prometej и Uspon mračnog viteza скоро сахранили оно мало наде да ће се наћи достојни наследници хитова који су харали благајнама деведесетих и осамдесетих. Чак и сумануто нагли напредак компјутерских технологија није успео да нас у потпуности очара и прикрије недостатке креативног сегмента сваког филма, приче.
И најновији филм Alfonsa Kuarona није у томе изузетак. Gravitacija за подлогу има поприлично танку претпоставку о ланчаној реакцији у Земљиној орбити, насталу уништењем једног руског сателита са земље. Како радња одмиче и најпросечнији гледалац би могао да се запита колико се нешто овако уопште налази са ове стране реалног. Могао би, али то и не чини. Зашто?
Одговор је врло једноставан. Нема времена за то. За разлику од класика попутOdiseje u svemiru , Osmog putnika и Apola 13 овде нема неког претераног увода у радњу. Штавише, увод у „Гравитацију” практично као такав ни не постоји, ако изузмемо протоколарних 5-10 минута на почетку филма. У одсуству бољег поређења, Куарон је снимио 96 sati у свемиру. Сурова, сумануто брза и разарајућа акција која вас не пушта ни да спустите шаке на рукохвате, а камоли да се у ваше биоскопско седиште завалите. То се нарочито односи на први сат филма у којем ћете одмахивати главом у неверици. Под условом да уопште успете да скренете поглед са платна.
Добро, акција је ту. Шта још чини „Гравитацију” тако магично привлачном и главном препоруком за биоскоп ових дана? Прича то дефинитивно није, као ни америчка патетика која константно јача како филм напредује, а кулмининира у последњој трећини целулоидне траке. Па ипак, ни то нећете превише примећивати, нити ће вам то бити главни утисак кад ошамућени избауљати из биоскопског мрака. То је заслуга најјачег оружја „фабрије илузија”. Човека иза камере.
„Гравитација” је перфектно снимљен филм.
„Гравитација” нам доноси прецизно профилисан визуелни идентитет.
„Гравитација” сваког свог гледаоца барем накратко истински води у Земљину орбиту.
„Гравитација” је филм посебне атмосфере и осећаја који ствара приликом гледања.
Куарон је ово остварење потписао као редитељ ,сценариста, продуцент и монтажер. Другим речима, имао је потпуну креативну и финансијску контролу над овим пројектом. И одржао ју је у маниру великих мајстора у платненим столицама. „Гравитација” је прави, правцати вртлог широких и кадрова из трећег лица, ултрадинамичних акционих секвенци сниманих из безброј углова и визура на матичну планету, сателите и свемирске станице. А све то је додатно, мада не и пресудно појачано трећом димензијом. Не брините се, наочаре у „Стеру” су сад мање, лакше и хипстерски дизајниране, те ће тако несметано и некажњено моћи да се трзате када крхотине метала лете право на вас. И нећете бити једини, јер је компјутерски део заната подједнако квалитетно одрађен као и режија. Да, за разлику од исписника попут савременика у виду Zaborava и Nakon zemlje огромне паре заправо и нису бачене у ветар. Поред перфектне акције, „Гравитација” ће нам понудити и пар истински револуционарних секвенци када су у питању специјални ефекти. Ако сте се икад питали, а нисте знали како би изгледао пожар у бестежинском стању, Куарон ће вам дати одговор. Иста је ситуација и са распетљавањем падобрана и кретањем воде у вакуму, као и са распадањем сателита приликом уласка у атмосферу.
Да би ова илузија била комплетна, побринуо се и брат близанац филмске слике. Звук.
Музика Stivena Prajsa је комбинација већ проверених тонова које је на велико платно увео Hans Cimer, појачане феноменалном монтажом звука и соничним ефектима који „дочаравају” тишину свемира пропраћену повременим експлозијама и звуцима уништења људских творевина у орбити око наше матичне планете. Када се томе дода и максимално експлоатисање најбољег сегмента невеликог глумачког талента Džordža Klunija, његовог гласа, добијамо одличан пакет за наше ухо, поред оног феноменалног за очи о којем је већ било речи.
Дозирање Клунија је још једна од тајни успеха овог филма, а то је познавање граница глумачке екипе. Ни горепоменути, ни главна рола у виду подједнако глумачки лимитиране Sandre Bulok овде нису у првом плану. За тиме једноставно нема потребе, пошто би снажан глумачки уплив скренуо пажњу са неподоношљивог темпа којим Куарон јури кроз непуних сат и по „Гравитације”. Булок представља симпатично лице овог филма, баш као што Клуни представља његов глас. И то је све. Нема других глумаца, осим спорадичног вокала Eda Harisa са далеке Земље.
У „Гравитацији” главна улога су свемир, орбита и вакум. Остали су само њихове жртве и зрна прашине која се боре да се врате кући. Баш као што ћете се и ви борити са повратком у реалност након гледања ове сјајне представе у најближем квалитетном биоскопу. У биоскопу, не код куће. Не на дивx-у, не на кропованим кино копијама са уграђеним малезијским преводима. „Гравитација” заслужује биоскоп, као што и биоскоп заслужује више оваквих филмова у програму.
Оцена: 4.0/5.0
***
Бетонски пастир чува своју ограду, а велеград га зове на своје високе платформе.