Силбаш: Игралиште којег нема

Главна одлика живота у малом месту као што је Силбаш, јесте да се тачно може направити шаблон како ће се ствари одвијати током године. Зима ко зима, затвара сва врата осим оних малих на пећима. Кад дође пролеће, сви се растрче на све стране, траже се семена, вештачко ђубриво и креће се у нову пољопривредну сезону. Радови теку тако, малтене до зиме, у зависности од посла којим се људи баве и културе коју гаје. Онда креће јесен, па се опет сви растрче на све стране тражећи огрев за зиму. Врати се зима и све се опет и опет понавља, до краја вечности.

А чекајте? Па заборавио сам лето! Ту је тај неки јул/август када део села ипак направи паузу у свом послу – одмор до јесени. Изузев две сеоске славе, октобарске и новембарске и оних неких „-јада“ које се, нажалост, све мање посећују и све им се мање посвећује пажња, ту је сеоски турнир у малом фудбалу. Па то просто буде прави фестивал! Они најстарији добијају праву прилику да одморе од посла, политике, неких других проблема и нађу се са својим вршњацима у неком необавезном ћаскању. Па ту онда крене носталгија – е, кад смо ми ономад бацали камена с' рамена...

Они најмлађи добијају прилику да упознају своје будуће другаре у школским клупама и стекну нека познанства која ће им касније много значити. Она мало старија деца само желе да навијају за свог комшију који је, „најбољи играч на турниру сигурно“ и да довикују голману да „нема појма“ и сл. Старији основци су ту, зна се, да се праве важни пред девојчицама, а турнир је савршена прилика да се размењују стидљиви осмеси.

Играчи су, наравно, најмање битни. На њих већина и не обраћа пажњу, ал њима је лепо, јер најлепше је такмичити се, а ако још притом и победиш – ето ти славе у комшилуку.

Али турнир...све свечано. Рефлектори обасјавају пола села. Музика се чује чак и у „Новом Силбашу“. Свака друга особа носи кифле из оближње пекаре, а оне миришу...просто те маме. Па ту нису само Силбашани, ту се скупи света из свих околних места. Па кад буде више од 15-20 екипа, шта више да кажем...

„Шта пише овај“, питају се мало бољи познаваоци силбашке свакодневнице, „па таквог турнира нема већ 10 година“. Знам ја све, нисам се забунио. Па ја сам тај који је припадао оној млађој и, касније, мало старијој деци коју сам малопре спомињао. Ја сам куповао те фине, слане кифле и тражио осмехе од девојчица. Цео пут сам прошао. Од тих најмлађих, до ситуације да ми баш ти најмлађи сад вичу – уа, голмане. А једног далеког дана ћу, надам се, да причам са пријатељима – Јел се сећате ви онога када смо средили игралиште?

Али нема више таквог турнира. Игралиште је у таквом стању да се на њему могу снимати рекламе за УНИЦЕФ. Велике рупе на терену, настале проласком тешких камиона преко игралишта током изградње фискултурне сале, прете да неког повреде. Део те исте сале је ушао и у фудбалски терен. До недавно се линије нису ни виделе, а о светлу из рефлектора да и не говорим.
Активисти СОК-а су прошле године префарбали линије на фудбалском, кошаркашком и одбојкашком терену. Купљене су нове сијалице за рефлекторе. Набављене су мреже за голове, купљене лопте за кошарку и одбојку. Све то иде некако „миц по миц“.

Када се стави све на папир, потребна су огромна финансијска средства да се цело игралиште пресвуче. Ми вичемо на сав глас да нам неко помогне, али се чује само ехо. Куцамо на врата, али нам нико не отвара. Коме још треба да се обратимо?

***

ПОСТАНИ ДОПИСНИК! Уколико и ти желиш да постанеш дописник и пишеш о младима из свог краја, пријави се попуњавањем кратког формулара ovde. Није неопходно претходно искуство, већ искључиво ентузијзам и жеља да се добар глас о твом крају далеко чује! Отворено за све младе од 15 - 35 година.

Odricanje od odgovornosti