Glavna odlika života u malom mestu kao što je Silbaš, jeste da se tačno može napraviti šablon kako će se stvari odvijati tokom godine. Zima ko zima, zatvara sva vrata osim onih malih na pećima. Kad dođe proleće, svi se rastrče na sve strane, traže se semena, veštačko đubrivo i kreće se u novu poljoprivrednu sezonu. Radovi teku tako, maltene do zime, u zavisnosti od posla kojim se ljudi bave i kulture koju gaje. Onda kreće jesen, pa se opet svi rastrče na sve strane tražeći ogrev za zimu. Vrati se zima i sve se opet i opet ponavlja, do kraja večnosti.
A čekajte? Pa zaboravio sam leto! Tu je taj neki jul/avgust kada deo sela ipak napravi pauzu u svom poslu – odmor do jeseni. Izuzev dve seoske slave, oktobarske i novembarske i onih nekih „-jada“ koje se, nažalost, sve manje posećuju i sve im se manje posvećuje pažnja, tu je seoski turnir u malom fudbalu. Pa to prosto bude pravi festival! Oni najstariji dobijaju pravu priliku da odmore od posla, politike, nekih drugih problema i nađu se sa svojim vršnjacima u nekom neobaveznom ćaskanju. Pa tu onda krene nostalgija – e, kad smo mi onomad bacali kamena s' ramena...
Oni najmlađi dobijaju priliku da upoznaju svoje buduće drugare u školskim klupama i steknu neka poznanstva koja će im kasnije mnogo značiti. Ona malo starija deca samo žele da navijaju za svog komšiju koji je, „najbolji igrač na turniru sigurno“ i da dovikuju golmanu da „nema pojma“ i sl. Stariji osnovci su tu, zna se, da se prave važni pred devojčicama, a turnir je savršena prilika da se razmenjuju stidljivi osmesi.
Igrači su, naravno, najmanje bitni. Na njih većina i ne obraća pažnju, al njima je lepo, jer najlepše je takmičiti se, a ako još pritom i pobediš – eto ti slave u komšiluku.
Ali turnir...sve svečano. Reflektori obasjavaju pola sela. Muzika se čuje čak i u „Novom Silbašu“. Svaka druga osoba nosi kifle iz obližnje pekare, a one mirišu...prosto te mame. Pa tu nisu samo Silbašani, tu se skupi sveta iz svih okolnih mesta. Pa kad bude više od 15-20 ekipa, šta više da kažem...
„Šta piše ovaj“, pitaju se malo bolji poznavaoci silbaške svakodnevnice, „pa takvog turnira nema već 10 godina“. Znam ja sve, nisam se zabunio. Pa ja sam taj koji je pripadao onoj mlađoj i, kasnije, malo starijoj deci koju sam malopre spominjao. Ja sam kupovao te fine, slane kifle i tražio osmehe od devojčica. Ceo put sam prošao. Od tih najmlađih, do situacije da mi baš ti najmlađi sad viču – ua, golmane. A jednog dalekog dana ću, nadam se, da pričam sa prijateljima – Jel se sećate vi onoga kada smo sredili igralište?
Ali nema više takvog turnira. Igralište je u takvom stanju da se na njemu mogu snimati reklame za UNICEF. Velike rupe na terenu, nastale prolaskom teških kamiona preko igrališta tokom izgradnje fiskulturne sale, prete da nekog povrede. Deo te iste sale je ušao i u fudbalski teren. Do nedavno se linije nisu ni videle, a o svetlu iz reflektora da i ne govorim.
Aktivisti SOK-a su prošle godine prefarbali linije na fudbalskom, košarkaškom i odbojkaškom terenu. Kupljene su nove sijalice za reflektore. Nabavljene su mreže za golove, kupljene lopte za košarku i odbojku. Sve to ide nekako „mic po mic“.
Kada se stavi sve na papir, potrebna su ogromna finansijska sredstva da se celo igralište presvuče. Mi vičemo na sav glas da nam neko pomogne, ali se čuje samo eho. Kucamo na vrata, ali nam niko ne otvara. Kome još treba da se obratimo?
***
POSTANI DOPISNIK! Ukoliko i ti želiš da postaneš dopisnik i pišeš o mladima iz svog kraja, prijavi se popunjavanjem kratkog formulara ovde. Nije neophodno prethodno iskustvo, već isključivo entuzijzam i želja da se dobar glas o tvom kraju daleko čuje! Otvoreno za sve mlade od 15 - 35 godina.
_thumb2.jpg)
