Tweet
Opiranje rodnim ulogama svog vremena, autentičan uvid u mračnu stranu ljudske psihe i jedinstven pesnički glas učunili su Silviju Plat jednom od najčitanijih i najcenjenijih pesnikinja današnjice, ali neponovljivom prethodnicom feminističkog pokreta.

FOTO: Huffington Post

Prevela: Ivanka Jelić

Bila je to najhladnija zima u poslednjih dvesta godina. Mraz se hvatao na prozorima, cevi su bile zamrznute, a u kući u Ficroj Roudu 23, u londonskom Primrouz Hilu, pesnikinja američkog porekla, Silvija Plat, i njeno dvoje male dece borili su se sa bolešću, pokušavajući da se ugreju.

Tridesetogodišnja Plat nije se samo borila sa gripom: emotivni teret proteklih pet meseci snažno ju je pritiskao. Nakon što ju je muž, pesnik Ted Hjuz (Ted Hughes), ostavio zbog druge žene, pala je u depresiju koja joj je bila i te kako dobro poznata. Ponovo je imala nesanice i bili su joj prepisani antidepresivi, dok je još uvek primala dnevne posete medicinske sestre.

U 4.30 ujutru, 11. februara 1963. godine, Plat je spremila hleb i mleko za svoju usnulu decu, zatvorila vrata kuhinje, pažljivo ih pričvrstivši mokrim peškirima, uključila gas i stavila glavu u rernu. Do trenutka kada su je pronašli, manje od pet sati kasnije, Silvija Plat bila je mrtva usled trovanja ugljen-monoksidom. Međutim, u tom trenutku rodio se neko drugi – jedna od najslavnijih pesnikinja i još uvek obožavana feministička ikona.


FOTO: The Coven

Samoubistvo Silvije Plat nije bio njen prvi pokušaj da okonča svoj život. Prvi put je to probala kada joj je bilo dvadeset godina, nakon što je pala u depresiju. Depresija se pojavila posle naporne prakse na mestu gostujuće urednice u časopisu „Madmozel“ (Mademoiselle) u Njujorku, 1953. godine. Kasnije su ovi događaji opisani u njenom poluautobiografskom delu „Pod staklenim zvonom“ (The Bell Jar).

Silviju Plat je mučila nesanica, kao i nemogućnost da napiše bilo šta. Dijagnostifikovana joj je teška depresija i podrvgli su je prvom nizu elektro-konvulzivnih terapija, koje se danas smatraju problematičnim. Tretman je istraumirao Silviju Plat, koja je ubrzo potom progutala punu šaku pilula za spavanje, zavukla se u otvor ispod svoje kuće u Velsliju, Masačusets, i čekala svoj kraj.

Kasnije je pisala kako je „blaženo potonula u vrtlog crnine za koji je iskreno verovala da je emotivni zaborav”. Dva dana kasnije, dok su je članovi porodice panično tražili, nesvesni da im se nalazi pod nogama, Silviju Plat su pronašli kako polusvesna zapomaže.

Mada je kreativna kriza kroz koju je Silvija Plat prolazila tog leta mogla da izazove njen slom, depresija je verovatno postojala još od detinjstva, od njenog osmog rođendana, kada je, nedelju dana kasnije, njen otac Oto preminuo od posledica nelečenog dijabetesa. Kada je saznala vest, Plat se zavetovala da nikada više neće govoriti sa Bogom, a u pesmi „Tatica” (Daddy) iz 1962. godine napisala je: „Sa dvadeset sam pokušala da umrem / I da se vratim, vratim, vratim tebi / Mislila sam biće dovoljne i kosti”* . Do kraja života Silvije Plat, depresija će uvek biti prisutna, strpljivo je čekajući.

Ludilo i genijalnost

Tokom više od pedeset godina nakon njene smrti, delo i mentalna bolest Silvije Plat postali su neraskidivo isprepletani. Debata o njihovom međusobnom uticaju rasplamsala se u akademskim krugovima, među feministkinjama, ali i inače: da li je ona zbog svoje inteligencije bila podložnija depresiji? Da li je depresija doprinosila periodima plodne kreativnosti? U krajnjoj liniji: da li postoji veza između genijalnosti i ludila?


FOTO: ASLI Magazine

Profesor Džejms Kaufman (James Kaufman) je 2001. godine zaista i pronašao vezu, nazvavši je „Silvija Plat efekat”. Sproveo je istraživanje na hiljadu šesto dvadeset devet pisaca, koje je pokazalo da su pesnici, a naročito pesnikinje, skloniji da ispolje simptome mentalne bolesti. U drugom istraživanju koje je uključilo petsto dvadeset poznatih Amerikanki, ponovo je pronašao da su pesnikinje sklonije mentalnim poremećajima u odnosu na žene koje se bave drugim profesijama, poput novinarki, političarki i glumica.

„Mislim da iste one stvari usled kojih su ljudi preosetljivi na životne probleme mogu tim ljudima da pruže dublji uvid u život, što ima za posledicu da su oni kreativniji,” kaže profesor Kaufman. „Prema tome, moguće je da su isti oni faktori, koji su na kraju krajeva loše uticali na Silviju Plat, takođe i obogatili njenu poeziju”. Tokom većeg dela svog života, Plat je uspevala da uspostavi ravnotežu između depresije i kreativnosti, iako je postojala jasna veza između perioda njene velike produktivnosti i njenih najmračnijih trenutaka.

Melanholična muza

Period od oktobra 1962. do februara 1963. godine, od kad ju je Hjuz ostavio pa do njene smrti, bio je plodan za Siliviju Plat – napisala je više od dvadeset šest pesama. Nekoliko njih uključeno je u njenu posthumnu zbirku pesama „Arijel” (Ariel) i smatraju se njenim najboljim delima. One se bave njenim bolom usled očeve smrti, njenim problematičnim odnosom sa Hjuzom, kao i osećanjem napuštenosti zbog obe ove okolnosti.

Plat i Hjuz upoznali su se tokom studija na Kembridžu. Privlačnost se odmah pojavila, a njihova veza bila je nestalna od samog početka. Kasnije je opisala njihov prvi susret na žurci: „Ja sam lupala nogama o pod, i on je lupao nogama o pod, a onda me je poljubio u usta, snažno i zvučno, i iščupao mi traku za kosu... i moje omiljene srebrne minđuše. Ha, zadržaću ih, zarežao je. A kada mi je poljubio vrat, ujela sam ga za obraz, dugo i jako, i kad smo izašli iz sobe, krv mu je curila niz lice”.

Njihova veza – mada je potrajala skoro deceniju i podarila im dvoje dece, Fridu, koja sada ima pedeset četiri godine, i Nikolasa, koji je preminuo 2009. u četrdeset sedmoj godini – bila je zatrovana ljubomorom, profesionalnim takmičenjem, nesigurnošću, nasilnim svađama i neverstvom.

Plat je u „Arijelu” prikazala Hjuza kao svog mučitelja i čoveka kog voli, u bizarnom pokušaju da u njemu nađe zamenu za oca. U pesmi „Tatica” napisala je: „Napravila sam model po tebi, / Čoveka u crnom s Meinkampf izgledom / I sklonošću da muči i tlači. / I rekla sam: da, pristajem.”

Mnogi su se uhvatili ovog stiha, smatrajući ga „dokazom” da je Hjuzovo ponašanje bilo uzrok njenog samoubistva. Pa ipak, iako su bili razdvojeni pet meseci u trenutku njene smrti, mnogi njihovi prijatelji verovali su da bi se oni pomirili. Njena smrt ga je sigurno rastrojila.

Dok je bio u žalosti, Hjuz je napisao „Ovo je kraj mog života. Ostatak je posthumni”. Kasnije je priredio i objavio zbirku pesama koje je Plat ostavila za sobom, „Arijela”, mada treba napomenuti kako su ga kritikovali da je izostavio određene pesme. Ovaj odnos žrtva/nasilnik neki su preispitivali, smatrajući kako je kasna poezija Silvije Plat dokaz da je ona preuzela kontrolu nad svojim brakom.


FOTO: Books Tell You Why

Profesorka Linda Bundcen (Linda Bundtzen), autorka knjige „Drugi Arijel” (The Other Ariel), skreće pažnju na „pesme o pčelama” koje je Plat napisala u oktobru 1962. godine. „Zašto bi bilo koja žena pisala pesme o pčelama dok je muž ostavlja zbog druge žene?” pita ona. „Ispostavilo se da je rani oktobar vreme kada trutove izbacuju iz košnice da prezime napolju, tako da mislim kako se Plat poigrava idejom da nije napuštena, već da je izbacila beskorisnog truta”.

Feministička ikona

Mada delo Silvije Plat detaljno analizira njen lični bol, njeno uticajno zaveštanje delom se sastoji i u tome što je progovorila u ime svih žena, podrivajući rodne norme društva. Plat je savršeno artikulisala tenziju između ličnog umeća i porodičnog života. Otvorila je dijalog koji je odbacivao ideju da se uloga majke i uloga umetnice međusobno isključuju. „Bilo je mnogo banalnih i apsurdnih momenata u životu žena sredinom dvadesetog veka”, potvrđuje pesnikinja Džini Meri Bjumont (Jeanne Marie Beaumont). „Mnoge žene su bile spremne da pobegnu iz okruženja koje od njih nije očekivalo ništa više sem da se staraju o užini tokom partije bridža sledeće nedelje.

Plat ruši takav model. Opire mu se, mada ne bez plaćanja određene psihološke cene za to”. Američka pesnikinja Emili Bobo (Emily Bobo) opisuje Siliviju Plat kao feministkinju trećeg talasa: „Ona nije pisala samo o sebi,” razmatra Bobo. „Pisala je o tome kako je biti žena i pesnikinja. Pisala je kao muškarac, polažući puno pravo na titulu pesnika, ali činila je to ne izvinjavajući se i u potpunosti kao žena. To i dalje ostavlja izuzetno snažan utisak”.

Nakon njene smrti, svaka generacija žena iznova prihvata Silviju Plat – nalazeći istinu, inspiraciju i jedinstvenu žensku perspektivu u njenom pisanju. Njen uticaj je danas moćniji i snažniji nego što je ona mogla i da zamisli kada je spustila glavu sa namerom da umre onog hladnog februarskog jutra. „Pišem samo zato / Što u meni postoji glas / koji neće da ućuti”, pisala je. Taj glas nikada nije bio glasniji.

*Za stihove pesme "Tatica", uz manje izmene, korišćen je prevod Ljiljane Đurđić ("Rani odlazak", Silvija Plat, Paideia, Beograd, 2010.)

Izvor: Stylist

Ivanka je racionalni pesimista i emotivni optimista; iskreno veruje da Bitlsi mogu da spase svet.

***

Pročitajte i:

Ko su bile prave sufražetkinje?
Pet multikulturnih žena za koje treba da znate
Žene u Američkoj revoluciji

***

Ovaj tekst nastao je našom željom da mladi koji žele da se oprobaju u prevođenju tekstova to iskustvo steknu i unaprede kod nas. Ukoliko želiš da budeš prevodilac u našem mladom timu CV uz jedan prevedeni tekst, sa izvornim, pošalji na [email protected] sa naznakom Prijava/Prevodilac. Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih članova vršimo do svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE

Odricanje od odgovornosti

Tweet
Komentari

VESTI