Autor: Ivan Đurđević
FOTO: Srbin info
Ima neko vreme kad se život i smrt spoje u nerazlučive forme godina koje liče jedna na drugu. Ima tako nekog vremena u kojem smrt znači i žrtvovanje za svoje, za zemlju koja hranu rađa, za tlo na kojem se diše. Postoje neki ratovi u kojima se umire i gine za slobodu da bi se živelo u pričama o junaštvu.
Pre tačno sto godina, sto leta i zima, jedna cela zemlja, jedan ceo narod ustao je da se bori protiv neprijatelja koji je pretio da ga porobi i uništi samo da više kao entitet ne bi egzistirao. U tom trenutku izbora nije bilo. Ratovati se moralo.
U leto, 1914. godine, kad je vojnička duša pomislila da je došao period mira i obrade zemlje koja se opustošila i propala u godinama oslobodilačkih ratova, eto ti, opet se mora na frontovske linije sa puškom u ruci, vatrenog srca, otadžbina da se brani. Nešto je u Bosni puklo; nešto je preko Drine raskrvavljeno. To „nešto“ običan srpski seljak nije mogao znati. Te prilike nisu bile njegov domen koji je razumeo, ali iako nije znao o čemu se radi i kakvu sad politiku diktiraju međunarodni odnosi, on je znao da kad čuje zvona i kad se stanovništvo naoružava, da tu reči može biti samo o mobilizaciji. I tako se jedno celo zdravo muško pokolenje spremalo u konačnu borbu.
Zvono na crkvi „Roždenstvo Sv. Bogorodice“, udobno smeštene u zemlju između dve njive, pozivala je mlada tela i stariju pamet da se odazovu mobilizaciji. Prema priči od onih koji i dalje prenose znanja svojih stričeva i očeva, doznao sam da se ratnička snaga okupljala kod Markelića granice, da bi se potom uputili na zbirno mesto na Umci. Odatle, išlo se u neizvesnost.
Kao i danas, a pogotovu tada, Velika Moštanica nije predstavljala dom mnogobrojnom stanovništvu. Na njenim površinama rađalo se, živelo i umiralo, tek nešto više oko pet stotina ljudi raspoređenih u 250 domova. Kako je na snazi bila opšta mobilizacija, svaka kuća je dala svoj doprinos. Tako je svaka kuća i ognjište ostala bez svog zaštitnika, a ulogu porodičnog starešine preuzimala su deca, mahom dvanaestogodišnjaci, pa i mlađi potomci, ali znalo se da drugog izlaza nema. Uostalom, najveća požrtvovanost pokazuje se na bojnom polju, a najveća dužnost obavljala se u vojnoj uniformi, sa epoletama na ramenima i vojničkom šajkačom na glavi. Majke i supruge bile su ponosne, a ono što ih je spajalo bio je plač u vihoru rata; plač za sinove i muževe. Deca nisu razumela šta uopšte znači odlazak u rat i da on neizostavno uključuje i mogućnost da se otac više nikad ne vrati.
Prvo ratno poprište bilo je na Ceru, na kojem je većina velikomoštaničana ostavila svoja tela za sud istorije i note najlepših i najtužnijih rodoljubivih pesama. Taj div koji se nadvija nad Šapcom a čije strane gledaju u Šumadiju i Bosnu, ostaće upamćen po prvoj savezničkoj pobedi u „Velikom ratu“. Zapisano je i upamćeno da je srpski vojnik na ovoj planini pokazao neprijatelju svoje zube, dokazao mu da i mala sila ima snagu velike imperije, da može činiti velika dela ako u njima ugrađuje celu sebe. Cer je posle ove pogibije bio sav pokriven iskasapljenim telesima i široko otvorenim očima svih onih koji nisu dočekali kraj ove krvave drame.
Vrlo brzo opet je tutnjilo i opet se pucalo. Na Suvoboru, u srcu Šumadije, slila se sva odbrana sa kojom je Srbija raspolagala. Velikomoštaničani koji su uspeli da prežive cersko krvoloproliće uzeli su učešće u tri srpske armije predvođene Mišićem, Stepanovićem i Jurišićem- Šturmom, ali su mahom, svi velikomoštanički seljaci bili pod komandom vojvode Stepe. Kolubara i bitka koja se tad zbila obeležila je celu srpsku vojnu istoriju. Svi vojni uspesi naše armije mereći se prema njoj. Istorija nam govori da se tad odigrala nimalo česta stvar. „Učiteljica života“ nas uči da su Srbi nakon taktičkog povlačenja sve do Ljiga izveli odlučan protivnapad i neprijatelja, u silovitom jurišu, izbacili van svoje teritorije. Kao posledica toga, nastupila je srpska pobeda i kratkotrajan mir u otadžbini, ali pobedu nisu sledili mir i sreća, već patnja i nesreća. Srbijom se širila bolest iskazana kroz koleru i tifus, haos se gnezdio među stanovništvo; dumarali su nemir i beznađe. Pored puta porušene kuće kazivale su priču o čoveku bez doma; drumom su vitlale kolone ojađenih ljudi. Po zakonu ratnih užasa, stradanje se uvećavalo. Tako se na malog saveznika zemalja Antante sručio bes nemačkih, austrougarskih i bugarskih vojnika. Kao posledica toga preduzeto je najveće povlačenje jedne vojske, države i nacije. Preduzeta je Albanska golgota.
Mladost i starost, seljaštvo i građanstvo, dobar deo njih ostao je u albanskim gudurama. Neke je pokosila stroga i jaka zima, drugi su nestali zbog umora, treće je u smrt glad odvela. Mnogo je mojih velikomoštaničana ta izgibija uništila. Oni su mahom bili mladići, deca koja se spremala da za koju godinu osnuju porodicu i zasnuju bogato domaćinstvo. Neki su to i uradili pre rata, oženili se, dobili decu i sa nestrpljenjem očekivali kraj ratnih muka, ali, mnogi od njih, to nikad nisu dočekali.
U godini 1916. i 1917. dom našim vojnicima, utočište nade, predstavljao je Krf. To malo ostrvo naseljeno grčkom populacijom, primilo je Srbe na najbolji mogući način. Dalo im je hranu, smeštaj i miran san. U tim uslovima Srbi su gledali očima pobede. Nikad nadu i veru u trijumf nisu izgubili. Ujedno, taj period predstavljaće i poslednju fazu srpske tragedije. Na Vidu, omalenom kamenjaru, čuli su se krici onih koji su bacani u morske dubine, kako reče M. B. „Plave grobnice.“ Istoričari su broj tih patnika sveli na nešto više od 6000 ljudi. To je zaista 6000 ojađenih duša. Ujedno, 1916. godina pamtiće se i po Kajmakčalanu, slavnom srpskom trijumfu koji je pored pobede morao da donese i katastrofalne gubitke kako u komandnom tako i u bilo kom drugom sektoru.
„Srpska trilogija“ završena je probojem Solunskog fronta. Mrtvac je vaskrsao i sad je gonio one žive, koji su klali i uništavali, ubijali i rušili. Nemilosrdni valjak srpskog oružja gazio je prvo Bugare, potom Nemce, koji su sa strahom u nogama bežali nazad ka svojoj domovini, a potom je samleo i Austrougare, kojima je naneo konačan poraz razbivši im državu, s ciljem oslobođenja svoje „braće“.
Srpska vojska je pobedonosno ušla u Beograd, 12. oktobra 1918. godine i tu se završava ratno putešestvije mojih seljaka. Od preko 213 ratnika koji su pošli u rat, samo njih 29 vratilo se svojim kućama, ženama i deci, svojoj rodnoj zemlji. Ostali, velika većina, pali su na Ceru, Kolubari, Mačkovom kamenu, Šušnjaru, prilikom odbrane Beograda, u albanskim gudurama, u Bizerti, Krfu i Vidu, na Kajmakčalanu, Bitolju i u borbama koje su usledile nakon proboja Solunskog fronta. Pamtiće se ti ljudi. Pamtiće se njihova imena, jer su baš ona ugrađena u temelje srpske slobode. Kao što sam rekao, mnoge porodice su izgubile svoje sinove, muževe, braću, stričeve, ujake i rođake. To su bile porodice Arsenović, Blagojević, Bogićević, Damnjanović, Đurđević, Đurić, Đorđević, Živković, Jakovljević, Lukić, Marinković, Milutinović, Mladenović, Milojević, Maksić, Janićijević, Jeremić, Jovanović, Janković, Kuzmanović, Kostadinović, Marković, Pavlović, Petrović, Radovanović, Simić, Rakić, Tabaković, Šarčević, Maksimović, Mijatović, Milovanović, Milenković, Milosavljević, Milutinović, Mitrović, Novaković, Ostojić, Vlajković, Uzelac, Radosavljević, Radoičić, Stanošević, Subotić i Stevanović.
Oni koji su se vratili, susreli su se sa opštom bedom i nestašicom: razvaljene kapije, srušene kuće, porušeni torovi, pregažena zemlja. Čekao ih je naporan rad obnove. Ipak, posle svega, njih je ponovo obasjala ljubav bližnjih.
Među 29-oricom „solunaca“, njih pet su nosioci Karađorđeve zvezde sa mačevima i Obilićeve medalje za hrabrost. Mnogi od njih su, nažalost, dočekali da vide vreme u kojem će sve njihove ideje, ideali i sva njihova pobeda i slava biti poništeni. U ove ljude spadaju: Marković Miloš, Blagojević Milorad, Branković Ljubomir, Bogićević Radoje, Damnjanović Ranko, Đurđević Grujica, Đurđević Vujica, Jeremić Milivoje, Kuzmanović Radoje, Branković Radoje, Bogićević Rajko, Damnjanović Milorad, Đorđević Milivoje, Đurđević Milivoje, Đurđević Živko, Blagojević Živko, Jeremić Petronije, Kuzmanović Milivoje, Maksimović Đorđe, Marinković Živojin- Adža, Pavlović Živko, Stevanović Svetomir, Stevanović Miloje, Stevanović Milan, Stevanović Vladimir, Stevanović Čedomir, Marinković Miloš, Šarčević Luka i Čolić Radivoje.
Slava vam!
***
Volite da pišete u slobodno vreme? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst pošaljite na [email protected] uz Cc na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE
_thumb1.jpg)
