Слава вам!

Autor: Ivan Đurđević

ФОТО: Srbin info

Има неко време кад се живот и смрт споје у неразлучиве форме година које личе једна на другу. Има тако неког времена у којем смрт значи и жртвовање за своје, за земљу која храну рађа, за тло на којем се дише. Постоје неки ратови у којима се умире и гине за слободу да би се живело у причама о јунаштву.

Пре тачно сто година, сто лета и зима, једна цела земља, један цео народ устао је да се бори против непријатеља који је претио да га пороби и уништи само да више као ентитет не би егзистирао. У том тренутку избора није било. Ратовати се морало.

У лето, 1914. године, кад је војничка душа помислила да је дошао период мира и обраде земље која се опустошила и пропала у годинама ослободилачких ратова, ето ти, опет се мора на фронтовске линије са пушком у руци, ватреног срца, отаџбина да се брани. Нешто је у Босни пукло; нешто је преко Дрине раскрвављено. То „нешто“ обичан српски сељак није могао знати. Те прилике нису биле његов домен који је разумео, али иако није знао о чему се ради и какву сад политику диктирају међународни односи, он је знао да кад чује звона и кад се становништво наоружава, да ту речи може бити само о мобилизацији. И тако се једно цело здраво мушко поколење спремало у коначну борбу.

Звоно на цркви „Рожденство Св. Богородице“, удобно смештене у земљу између две њиве, позивала је млада тела и старију памет да се одазову мобилизацији. Према причи од оних који и даље преносе знања својих стричева и очева, дознао сам да се ратничка снага окупљала код Маркелића границе, да би се потом упутили на збирно место на Умци. Одатле, ишло се у неизвесност.

Као и данас, а поготову тада, Велика Моштаница није представљала дом многобројном становништву. На њеним површинама рађало се, живело и умирало, тек нешто више око пет стотина људи распоређених у 250 домова. Како је на снази била општа мобилизација, свака кућа је дала свој допринос. Тако је свака кућа и огњиште остала без свог заштитника, а улогу породичног старешине преузимала су деца, махом дванаестогодишњаци, па и млађи потомци, али знало се да другог излаза нема. Уосталом, највећа пожртвованост показује се на бојном пољу, а највећа дужност обављала се у војној униформи, са еполетама на раменима и војничком шајкачом на глави. Мајке и супруге биле су поносне, а оно што их је спајало био је плач у вихору рата; плач за синове и мужеве. Деца нису разумела шта уопште значи одлазак у рат и да он неизоставно укључује и могућност да се отац више никад не врати.

Прво ратно поприште било је на Церу, на којем је већина великомоштаничана оставила своја тела за суд историје и ноте најлепших и најтужнијих родољубивих песама. Тај див који се надвија над Шапцом а чије стране гледају у Шумадију и Босну, остаће упамћен по првој савезничкој победи у „Великом рату“. Записано је и упамћено да је српски војник на овој планини показао непријатељу своје зубе, доказао му да и мала сила има снагу велике империје, да може чинити велика дела ако у њима уграђује целу себе. Цер је после ове погибије био сав покривен искасапљеним телесима и широко отвореним очима свих оних који нису дочекали крај ове крваве драме.

Врло брзо опет је тутњило и опет се пуцало. На Сувобору, у срцу Шумадије, слила се сва одбрана са којом је Србија располагала. Великомоштаничани који су успели да преживе церско крволопролиће узели су учешће у три српске армије предвођене Мишићем, Степановићем и Јуришићем- Штурмом, али су махом, сви великомоштанички сељаци били под командом војводе Степе. Колубара и битка која се тад збила обележила је целу српску војну историју. Сви војни успеси наше армије мерећи се према њој. Историја нам говори да се тад одиграла нимало честа ствар. „Учитељица живота“ нас учи да су Срби након тактичког повлачења све до Љига извели одлучан противнапад и непријатеља, у силовитом јуришу, избацили ван своје територије. Као последица тога, наступила је српска победа и краткотрајан мир у отаџбини, али победу нису следили мир и срећа, већ патња и несрећа. Србијом се ширила болест исказана кроз колеру и тифус, хаос се гнездио међу становништво; думарали су немир и безнађе. Поред пута порушене куће казивале су причу о човеку без дома; друмом су витлале колоне ојађених људи. По закону ратних ужаса, страдање се увећавало. Тако се на малог савезника земаља Антанте сручио бес немачких, аустроугарских и бугарских војника. Као последица тога предузето је највеће повлачење једне војске, државе и нације. Предузета је Албанска голгота.

Младост и старост, сељаштво и грађанство, добар део њих остао је у албанским гудурама. Неке је покосила строга и јака зима, други су нестали због умора, треће је у смрт глад одвела. Много је мојих великомоштаничана та изгибија уништила. Они су махом били младићи, деца која се спремала да за коју годину оснују породицу и заснују богато домаћинство. Неки су то и урадили пре рата, оженили се, добили децу и са нестрпљењем очекивали крај ратних мука, али, многи од њих, то никад нису дочекали.

У години 1916. и 1917. дом нашим војницима, уточиште наде, представљао је Крф. То мало острво насељено грчком популацијом, примило је Србе на најбољи могући начин. Дало им је храну, смештај и миран сан. У тим условима Срби су гледали очима победе. Никад наду и веру у тријумф нису изгубили. Уједно, тај период представљаће и последњу фазу српске трагедије. На Виду, омаленом камењару, чули су се крици оних који су бацани у морске дубине, како рече М. Б. „Плаве гробнице.“ Историчари су број тих патника свели на нешто више од 6000 људи. То је заиста 6000 ојађених душа. Уједно, 1916. година памтиће се и по Кајмакчалану, славном српском тријумфу који је поред победе морао да донесе и катастрофалне губитке како у командном тако и у било ком другом сектору.

„Српска трилогија“ завршена је пробојем Солунског фронта. Мртвац је васкрсао и сад је гонио оне живе, који су клали и уништавали, убијали и рушили. Немилосрдни ваљак српског оружја газио је прво Бугаре, потом Немце, који су са страхом у ногама бежали назад ка својој домовини, а потом је самлео и Аустроугаре, којима је нанео коначан пораз разбивши им државу, с циљем ослобођења своје „браће“.

Српска војска је победоносно ушла у Београд, 12. октобра 1918. године и ту се завршава ратно путешествије мојих сељака. Од преко 213 ратника који су пошли у рат, само њих 29 вратило се својим кућама, женама и деци, својој родној земљи. Остали, велика већина, пали су на Церу, Колубари, Мачковом камену, Шушњару, приликом одбране Београда, у албанским гудурама, у Бизерти, Крфу и Виду, на Кајмакчалану, Битољу и у борбама које су уследиле након пробоја Солунског фронта. Памтиће се ти људи. Памтиће се њихова имена, јер су баш она уграђена у темеље српске слободе. Као што сам рекао, многе породице су изгубиле своје синове, мужеве, браћу, стричеве, ујаке и рођаке. То су биле породице Арсеновић, Благојевић, Богићевић, Дамњановић, Đурђевић, Đурић, Đорђевић, Живковић, Јаковљевић, Лукић, Маринковић, Милутиновић, Младеновић, Милојевић, Максић, Јанићијевић, Јеремић, Јовановић, Јанковић, Кузмановић, Костадиновић, Марковић, Павловић, Петровић, Радовановић, Симић, Ракић, Табаковић, Шарчевић, Максимовић, Мијатовић, Миловановић, Миленковић, Милосављевић, Милутиновић, Митровић, Новаковић, Остојић, Влајковић, Узелац, Радосављевић, Радоичић, Станошевић, Суботић и Стевановић.

Они који су се вратили, сусрели су се са општом бедом и несташицом: разваљене капије, срушене куће, порушени торови, прегажена земља. Чекао их је напоран рад обнове. Ипак, после свега, њих је поново обасјала љубав ближњих.

Међу 29-орицом „солунаца“, њих пет су носиоци Карађорђеве звезде са мачевима и Обилићеве медаље за храброст. Многи од њих су, нажалост, дочекали да виде време у којем ће све њихове идеје, идеали и сва њихова победа и слава бити поништени. У ове људе спадају: Марковић Милош, Благојевић Милорад, Бранковић Љубомир, Богићевић Радоје, Дамњановић Ранко, Đурђевић Грујица, Đурђевић Вујица, Јеремић Миливоје, Кузмановић Радоје, Бранковић Радоје, Богићевић Рајко, Дамњановић Милорад, Đорђевић Миливоје, Đурђевић Миливоје, Đурђевић Живко, Благојевић Живко, Јеремић Петроније, Кузмановић Миливоје, Максимовић Đорђе, Маринковић Живојин- Аџа, Павловић Живко, Стевановић Светомир, Стевановић Милоје, Стевановић Милан, Стевановић Владимир, Стевановић Чедомир, Маринковић Милош, Шарчевић Лука и Чолић Радивоје.
Слава вам!

***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti