Слободан Вујановић - слободан да…

Autor: Petar Cvetković Krstev

ФОТО: Влада Стајић

Слободане, тј. Фридоме, шалом (ако може тај твој поздрав да се нађе на почетку). Питања састављам у уторак када би, пре само месец дана, од 22 сата до поноћи, на радију Б 92 ишао твој културно-политички магазин, а у ствари култно-музичка емисија „Моћ вештица“. На свом референтном блогу покушао си да објасниш шта се заправо десило, па отпочетка фебруара емисија више не иде (на том месту), али да ли би препричао нашим читаоцима, или можда дао, ново виђење онога што се догодило и толико нас све погодило?
И powerty ме питао нешто слично скоро, али нисам видео поенту да опширније одговарам од već napisanog . Радио Б92 ми је био као цура с којом сам био скоро 20 година. После толико година заједно и она и ја смо се променили и постали други људи. Ваљда на крају више нисмо имали шта да кажемо једно другом, и ја сам први попустио. Можда је она умрла пре више од десет година само ја то себи нисам желео да признам. Људи зарад љубави свашта чине.

Кажем на том месту, јер си нам већ првог фебруарског уторка, у устаљено време, твитовао линк ка својој Миксклауд страници на којој се, у тренутку ове објаве, налазе већ четири емисије кућне продукције. Како се сналазиш у улогама сниматеља и монтажера, кога ћеркица свако мало прекида (што је бескрајно симпатично остављено на снимку), и јеси ли задовољан слушаношћу, која је сада сасвим пребројива?
Ова poslednja emisija делом одговара на постављено питање. Врло сам поносан на себе и сада немам никога другог да кривим за било шта. Gazda Mario ми је доста помогао (јер газда је цар!). Нисам задовољан слушаношћу, наравно. С друге стране, чињеница да још увек има људи који у мом аматеризму проналазе довољно шарма неће ништа променити још дуго времена. You know who you are (Знаш ко си).

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с16.постимг.орг/4вт1у0сг5/014.јпг" />

ФОТО: Влада Стајић

Поред ове, недељне дозе чињења добра Србији, сваког радног дана на блогу „Мислите мојом главом“ објавиш текст (или два!) о филму (у току је твој циклус представљања актуелних оскаровских/ фестовских остварења), серији, политици и редовну рубрику петком о музици. С обзиром на то да си брижни отац сталног запослења, када стигнеш да све то одгледаш, а онда још и луцидно, постојано квалитетно опишеш?
Ја, мајке ми, немам ниједан минут у току дана неискоришћен. Мрзим да спавам, да идем у тоалет и да кијам, све те ствари које се морају и узалудно троше време. Та манијакална дисциплинованост помогла ми је да у животу увек имам времена за ствари које волим. Ређе и за људе.

За твој блог повремено пишу и неки истакнути музичко-филмски радници (не мислим на powerty-ја и себе). Ко су они?
Не знам на кога мислиш. Осим ако не мислиш на Olju и/ или на wickEd . Тешко да су они “радници”. Они су само најбољи пријатељи на свету. Да, сад схватам да си ти заправо највише мислио на Dimitrija . Њега увек јурим да пише за ММГ зато што волим да га читам, али он је озбиљан, дакле заузет, сценариста и није аматер као ми.

Завршио си ФДУ, да ли делиш стрепњу већу од наде професора Пајкића, да је Чеда Јовановић написао свој дипломски рад?
Одбијам да прихватим да је ово најбоље питање које си могао да смислиш у вези с мојим четворогодишњим школовањем за драматурга.

На свом блогу, осим Елиним оцем, представљаш се кумом многих великих изгубљених идеја. Недавно си, пак, пишући о једном филму, поменуо нека два своја комада. Зашто смо у прилици да погледамо само драме твоје колегинице Србљановић када је извесно да твоји комади не би били ништа мање занимљиви?
Ја увек радо шаљем људима (“из бранше”) своје комаде да их прочитају (пошто их сасвим извесно нигде неће гледати), али врло ретко добијем неку повратну информацију. С пријатељима је лакше, јер њима могу да претим или да се наљутим, али последњих година све очигледније пишем да не бих заборавио како се то ради, па ми је и пар коментара довољно да то (у)радим поново. Тешим се да ће, барем, Ели да доживи да српска културна елита призна да јој је отац одличан (драмски) писац. Добро, геније.

Ово “стрепња већа од наде” мазнуо сам од свог имењака Луковића, кога повремено помињеш. Уз покојног Джона Пила као неспорног радијског узора, на кога се још не копирајући угледаш (и у писању)?
John Peel је био врло паметан, врло лукав и врло наиван човек. Фантастична комбинација за једног идола. На покојном ММГ сајту једном приликом сам излистао људе који су утицали на мене. Моја пријатељица Маја је свакако кључна. За њом следе Tony Wilson, Everett True, Larry David, Ricky Gervais, George Carlin, Louis CK, Michael Jackson, Michel Houellebecq, Michael Haneke, махом дркоши и паметњаковићи, али, духовити.

Знам да нам је заједнички и афинитет ка Мишелу Уелбеку (и Джонатану Френзену). Booka је недавно, коначно објавила његову „Платформу“ (а Горан Трајкоски ми је препоручио тај роман још августа 2010), а недељна Политика објавила је његов есеј „Нормалан писац“. Да ли си читао нешто од тога, и шта читаш?
Прочитао сам све од Houellebecqa, тај есеј не (ако је његов), јер Политику не читам (ако имаш линк и за енглеску верзију, пошаљи). Иначе, од септембра прошле године читам “The Richard Burton Diaries” која има око 700 страна. То би требало да ти каже колико брзо читам. Истина, у међувремену јесам прочитао и ”Morrissey-evu Autobiografiju” (ето нечега што није требало ни њему, ни нама, а толико смо се надали). Кад завршим Буртона читаћу Стендхала, јер реализам је у књижевности, баш као и на телевизији, бесмртан. И најбољи.

Читао сам твој интервју с Брајаном Молкоом, који је недељник Време објавио пре десет и по година, поводом првог наступа Пласиба код нас. Сећам се да си 2007/8. писао за Хупер. Шта ми је промакло?
Хух. Почео сам у Борби, оној која је касније постала Наша и био сам (скоро) свуда где су ме звали. Волим да пишем, не пада ми тешко и супер је кад те/ ако те плате за то. Укопао сам се на блог, јер ме више није занимало да напишем ни ред текста како ми не одговара. То се некако поклопило са смрћу критичарске речи у већини публикација.

Данас се испоставило да ми је с грамофоном ипак све у реду. Шта препоручујеш, којим плочама да се надовежем пошто излижем Ворпејнт и последњи албум Најфа (око кога се слажемо да се не слажемо)?
Мени је данас стигао нови Planningtorock. Пре тога ми је дошао последњи David Lynch, а пре тога нови Фауве. Сад чекам Ненех Cherry и Линду Perhacs. Да, наравно да мрзим из дна душе људе који раде у царинама и поштама Србије. Жеља да ту нешто променим (отпустим!) вероватно је једина која би могла да ме натера да се позабавим политиком.

А шта да гледам, које филмове, серије, видео клипове, предизборне спотове? Иако од тебе добијамо и превише препорука недељно, можеш ли да издвојиш неколико видео радова који су оставили изузетан дојам?
Вечерас сам гледао један одличан филм, заправо два. ”Enough Said”, што је претпоследњи филм Джејмса Гандолфинија и руски ратни театар “Сталинград”. Овај први је филм какав волим, који задире у дубину свакодневних ствари, а овај други је неочекивано мало “руски” с обзиром на тему.

И једно индискретно питање за крај -- да ли је Вучић будућност у коју верујеш, и ко јесте ако није ни Đилас?
Да парафразирам Ханку Палдум из једне од омиљених песама Срђана Шапера - чекам неког да остварим један давни сан. За сада су сви Јоги летачи. Или бивши злочинци.

Место за одговор без питања.
Не питај шта твоја земља може да учини за тебе. Буди будала и пусти нека те изненади.

Х. В. А. Л. А.
Хвала Т.Е.Б.И.

***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti