Autor: Ivana Peško
Taman kada smo se svi zabrinuli kakvo se sveto čudo nestanka dogodilo sa dva najpopularnija rijaliti šoua u Srbiji, približio se trenutak prolećne manifestacije ludosti. Dolazak proleća donosi opšte razgolićenje. Svi su poletni, devojke sakrivaju svoja lica gigantskim naočarima, muškarci iznose na videlo svoj dugomesečni angažman u lokalnim teretanama, hormoni pokreću naše delovanje. Prirodna potreba za akcijom u polju lagano zagušuje naš misaoni angažman, te se čitaonice prazne brzinama svetlosti. I Pastir voli da landara po sunčanim ulicama, tako da se dobrovoljno stapa sa prolećnom euforijom. Ničemu se ja ne bih suprotstavljala nakon ravnodnevnice, da mi baba Marta nije i ove godine pomrsila konce. To što sam ja potrošila pola svog martovskog novca na lepršave haljine ne ukazuje ni malo kosmosu da ovaj prokleti sneg prestane da nam šalje. Pozivajući se na iskustvo naših divnih predaka, pomislila sam da je problem u tome što nijedna žrtva razbesneloj zimi još uvek nije prineta.
Danas sam naišla na podatak da je Bogdan Tirnanić, u jednom intervjuu iz 1996, saopštio kako se nada da će doći trenutak kada će moći da se piše o važnijim stvarima od politike, o onome što čini život, a ne samo o onome što ga zaklanja i ukrašava nepostojaćim smislom. Pisati o uživanju, o potrebi za pozorištem i filmom, o derbiju, pasulju s rebarcima… Shvatila sam da je previše tužno što ja, na početku svoje novinarske karijere, uviđam da vreme koje je Tirke očekivao još uvek nije došlo. Koliko su se okolnosti pogoršale, treba svako pojedinačno da zaključi. U to ne mogu da zalazim i mladost mi je opravdanje. Najmanje od svega želim da trošim svoj kolumnarski prostor na oglašavanje o problemu Velike farme, ali me još više poražava činjenica da tako nešto ne smem izbeći.
Od epohalne važnosti je da pokušamo da odgovorimo na pitanje da li je glumica Gordana Bjelica (ko je se ne seća, neka prebaci kanal sa Pinka na RTS i pogleda novu reprizu Boljeg života srećnih ljudi) taktizirala kada je u usta poljubila Srbima ljubljenog Ekrema kućaposo. Stanija je uverena u njene opasne veze, a ja odgovorno tvrdim da se ne smemo suprotstavljati jednoj toliko vrednoj i savesnoj studentkinji. Pošto ja ne učim nikada više od četiri sata dnevno, te ću verovatno diplomirati posle Stanije, neću se usuditi da zucnem, pa vam ostavljam da sami proračunate snagu mogućih argumenata. Dok o tome razmišljate, možete se preseliti i u situaciju parlamentarnih izbora u svemoćnoj kući bratske televizije (još jednom – bratske televizije) gde su se izvesna Ava i još izvesiji Uroš iz Vlade preselili u prostor konstruktivne Opozicije (deluje poznato?). Ukoliko vam nedostaje malo zgražavanja nad tuđim perverznim mahinacijama (depresija je ipak depresija), Era Ojdanić, vanserijski pedofil, ispuniće vam dnevnu dozu fiziološkog pražnjenja. Krenimo od jutra i nastavimo da se čudimo, da kritikujemo, da preziremo, podržavamo ili ignorišemo do u beskraj. Jer pravo pitanje postaje: koja je reakcija najispravnija?!
Na gotovo svim informativnim servisima, u oblasti zabave, čitaoci ostavljaju komentare kako se ovo zlo mora zaustaviti. Nemam ja ništa protiv toga, ali mi nikako nije jasno zbog čega se još uvek nije povela javna rasprava na koji način se nešto delotvorno može učiniti. Ja, Svemoćni Pastir, još uvek školarac sa nestabilnim stavovima u usponu, pitam srpske intelektualce – kada ćete već jednom odreagovati? Hoćete li još nekako odreagovati, osim što ćete pasivno kritikovati i pozivati na izborni bojkot? Jesu li to vaše jedine nadležnosti? Da li je vaše opravdanje minimalni bužet u ministarstvu kulture ili ogorčenost na umrtvljenu omladinu u kojoj ne pronalazite sledbenike? Možete li mi odgovoriti ili da priupitam Jelenu Karleušu?
Ostaje mi samo da vam predložim jedno alternativno rešenje, pre nego što se još više iznerviram. Za jedan veoma malobrojan i mali narod, nije nam strana romantičarska nadobudnost i pozivanje na bune, revolucije, zovite to kako god želite. Pošto smo svi veliki Srbi i pošto smo ponosni na našu kulturnu i istorijsku baštinu, predlažem svima da se jednim skromnim činom i ne – jednosatnim okupljanjem na gradskim i seoskim ulicama, zajednički odužimo toj kulturi kojom se, u svem našem neznanju, busamo. Da zajednički zahtevamo žrtvovanje Velike farme proždirućoj zimi, pa će u našoj kolektivnoj svesti možda i da grane sunce. Da konačno pošaljemo jedno simbolično hvalaDositeju i Orfelinu, Njegošu, Lazi Kostiću, Domanoviću i Nušiću, Tesli i Pupinu, Savi Šumanoviću, Anici Savić – Rebac i Isidori Sekulić, Milošu Crnjanskom, Nobelovcu, Ivanu Meštroviću, Nikoli Miloševiću, Pavlu Iviću, Vasku Popi i Branku Miljkoviću, Kišu, Pekiću, Paviću, Ljubi Simoviću, Kovačeviću, Bati Stojkoviću, Stojanu Ceroviću, Miši Vasiću, Milanu Mladenoviću, Koji, Kebri, Canetu… Malo li je?
Tabloidno društvo je u srži propadanja svih vrednosti. Dakle – svih vrednosti. Bez razvijene kulturne politike, nema razvijene kritičke misli, sa njom ni svesti, a sa njima ni afirmativnog društvenog angažmana. Sve je ovo već rečeno, pa ću vas samo zamoliti da se podsetite. A onda ću vas skrušeno zamoliti da ovog proleća bacite televizor kroz prozor i da pročitate makar jednu knjigu, pogledate samo jedan film koji vas neće prvenstveno opustiti. Ili raspustiti. Jer dovoljno je raspuštanja bilo, moramo se složiti. Uradite to, molim vas. Makar za Tirketov san. Zamislite posle toga društvo u kom ćete bezbrižnije moći da čitate o pasulju s rebarcima. Ponoviću dragi moji, ali u prolećnom formatu – MALO LI JE?
Svemoćno benzin u ruke, sada kada su podivljali hormoni, i neka Velika farma počne već jednom da gori.
***
Volite da pišete u slobodno vreme? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? CV i jedan tekst pošaljite na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostimaa OVDE
