иКолумна: Смрт Великој фарми!

Autor: Ivana Peško

Таман када смо се сви забринули какво се свето чудо нестанка догодило са два најпопуларнија ријалити шоуа у Србији, приближио се тренутак пролећне манифестације лудости. Долазак пролећа доноси опште разголићење. Сви су полетни, девојке сакривају своја лица гигантским наочарима, мушкарци износе на видело свој дугомесечни ангажман у локалним теретанама, хормони покрећу наше деловање. Природна потреба за акцијом у пољу лагано загушује наш мисаони ангажман, те се читаонице празне брзинама светлости. И Пастир воли да ландара по сунчаним улицама, тако да се добровољно стапа са пролећном еуфоријом. Ничему се ја не бих супротстављала након равнодневнице, да ми баба Марта није и ове године помрсила конце. То што сам ја потрошила пола свог мартовског новца на лепршаве хаљине не указује ни мало космосу да овај проклети снег престане да нам шаље. Позивајући се на искуство наших дивних предака, помислила сам да је проблем у томе што ниједна жртва разбеснелој зими још увек није принета.

Данас сам наишла на податак да је Богдан Тирнанић, у једном интервјуу из 1996, саопштио како се нада да ће доћи тренутак када ће моћи да се пише о важнијим стварима од политике, о ономе што чини живот, а не само о ономе што га заклања и украшава непостојаћим смислом. Писати о уживању, о потреби за позориштем и филмом, о дербију, пасуљу с ребарцима… Схватила сам да је превише тужно што ја, на почетку своје новинарске каријере, увиђам да време које је Тирке очекивао још увек није дошло. Колико су се околности погоршале, треба свако појединачно да закључи. У то не могу да залазим и младост ми је оправдање. Најмање од свега желим да трошим свој колумнарски простор на оглашавање о проблему Велике фарме, али ме још више поражава чињеница да тако нешто не смем избећи.

Од епохалне важности је да покушамо да одговоримо на питање да ли је глумица Гордана Бјелица (ко је се не сећа, нека пребаци канал са Пинка на РТС и погледа нову репризу Бољег живота срећних људи) тактизирала када је у уста пољубила Србима љубљеног Екрема кућапосо. Станија је уверена у њене опасне везе, а ја одговорно тврдим да се не смемо супротстављати једној толико вредној и савесној студенткињи. Пошто ја не учим никада више од четири сата дневно, те ћу вероватно дипломирати после Станије, нећу се усудити да зуцнем, па вам остављам да сами прорачунате снагу могућих аргумената. Док о томе размишљате, можете се преселити и у ситуацију парламентарних избора у свемоћној кући братске телевизије (још једном – братске телевизије) где су се извесна Ава и још извесији Урош из Владе преселили у простор конструктивне Опозиције (делује познато?). Уколико вам недостаје мало згражавања над туђим перверзним махинацијама (депресија је ипак депресија), Ера Ојданић, вансеријски педофил, испуниће вам дневну дозу физиолошког пражњења. Кренимо од јутра и наставимо да се чудимо, да критикујемо, да презиремо, подржавамо или игноришемо до у бескрај. Јер право питање постаје: која је реакција најисправнија?!

На готово свим информативним сервисима, у области забаве, читаоци остављају коментаре како се ово зло мора зауставити. Немам ја ништа против тога, али ми никако није јасно због чега се још увек није повела јавна расправа на који начин се нешто делотворно може учинити. Ја, Свемоћни Пастир, још увек школарац са нестабилним ставовима у успону, питам српске интелектуалце – када ћете већ једном одреаговати? Хоћете ли још некако одреаговати, осим што ћете пасивно критиковати и позивати на изборни бојкот? Јесу ли то ваше једине надлежности? Да ли је ваше оправдање минимални бужет у министарству културе или огорченост на умртвљену омладину у којој не проналазите следбенике? Можете ли ми одговорити или да приупитам Јелену Карлеушу?

Остаје ми само да вам предложим једно алтернативно решење, пре него што се још више изнервирам. За један веома малобројан и мали народ, није нам страна романтичарска надобудност и позивање на буне, револуције, зовите то како год желите. Пошто смо сви велики Срби и пошто смо поносни на нашу културну и историјску баштину, предлажем свима да се једним скромним чином и не – једносатним окупљањем на градским и сеоским улицама, заједнички одужимо тој култури којом се, у свем нашем незнању, бусамо. Да заједнички захтевамо жртвовање Велике фарме прождирућој зими, па ће у нашој колективној свести можда и да гране сунце. Да коначно пошаљемо једно симболично хвалаДоситеју и Орфелину, Његошу, Лази Костићу, Домановићу и Нушићу, Тесли и Пупину, Сави Шумановићу, Аници Савић – Ребац и Исидори Секулић, Милошу Црњанском, Нобеловцу, Ивану Мештровићу, Николи Милошевићу, Павлу Ивићу, Васку Попи и Бранку Миљковићу, Кишу, Пекићу, Павићу, Љуби Симовићу, Ковачевићу, Бати Стојковићу, Стојану Церовићу, Миши Васићу, Милану Младеновићу, Који, Кебри, Цанету… Мало ли је?

Таблоидно друштво је у сржи пропадања свих вредности. Дакле – свих вредности. Без развијене културне политике, нема развијене критичке мисли, са њом ни свести, а са њима ни афирмативног друштвеног ангажмана. Све је ово већ речено, па ћу вас само замолити да се подсетите. А онда ћу вас скрушено замолити да овог пролећа баците телевизор кроз прозор и да прочитате макар једну књигу, погледате само један филм који вас неће првенствено опустити. Или распустити. Јер довољно је распуштања било, морамо се сложити. Урадите то, молим вас. Макар за Тиркетов сан. Замислите после тога друштво у ком ћете безбрижније моћи да читате о пасуљу с ребарцима. Поновићу драги моји, али у пролећном формату – МАЛО ЛИ ЈЕ?

Свемоћно бензин у руке, сада када су подивљали хормони, и нека Велика фарма почне већ једном да гори.

***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? ЦВ и један текст пошаљите на оффице@иСербиа.рс, са назнаком "Пријава / новинар". Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностимаа OVDE

Odricanje od odgovornosti