Другог дана годишњег одмора сам изашао на терасу како бих попио прву јутању кафу (око 11 часова). Уз кратке гутљаје, сам посматрао кошаркашки терен испред зграде, када сам угледао човека који је сређивао тај терен, лагано исцртавајући линије.
Autor: Đорђе Попов
Прва помисао је била да је то у оквиру неке кампање, али изостанак осталих радника као и неизбежних новинара ми је говорио другачије. Радозналост ме је довела до лифта и ставила пред тог човека.
Мирослав Вуковић (83) је пензионисани референт за спорт бивше ЈНА и ветеран Другог Светског рата. Рођени Подгоричанин кроз колонизацију и војну службу дошао до Новог Сада. Упркос војној каријери цео живот је посветио спорту (кошарци, фудбалу, одбојци), па је тако играо за многобројне локалне клубове са којима је освајао и награде (међу којима се истиче Спартакова награда, као и освајање Партизановог пехара). Ипак, он је свакако најпоноснији што је својевремено играо баскет са легендом домаће кошарке, Драганом Кићановићем, кога је, уз неизбежни осмех, и победио. Поред тога је активно тренирао војнике под својом командом и са њима учествовао на армијским такмичењима.
<�имг цласс="рфлоат" срц="хттп://с28.постимг.орг/м28кигрзх/ор_е_Попов_фебруар_1.јпг" />
Међутим, импресивна спортска каријера ипак није главна тема овог чланка. Мотиви овог човека да уређује спортски терен, на који су надлежни заборавили, су ми били нејасни. ,,Спорт ми је у души’’, започиње Мирослав своју причу, ,, и од када је почело лепо време гледам децу како се муче са травом на овом терену, као и недостатком линија. Одлучио сам да га поспремим мало и ето лагано напредује. Волим да гледам омладину која се бави спортом, као и ја. Данас сви гледају само себе, али у моје време није било тако’’. Лагано трљајући руке од фарбе, кроз осмех додаје да не може да набави мрежице, јер има пет унучића. Након овог кратког разговора, он се окреће и наставља да исцртава линије за слободна бацања, остављајући ме у чуду.
Сада, сат времена касније, од Мирослава нема ни трага ни гласа, али зато са терасе гледам како клинци играју ,,америчке’’ са тих слободних бацања и вероватно немају појма зашто је терен одједном бољи. Размишљајући како ја могу да допринесем овом, ничим изазваном, добром делу одлучио сам да напишем овај чланак и покажем како се у овом тешком времену људи несебично брину једни о другима. Такође за крај сам оставио и једно питање. Када сте последњи пут урадили нешто за свој крај?
***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
_thumb2.jpg)
