Србија - земља пустоши и изобиља

Autor: Александра Рајић

Фото: Mic

Заправо, колико год да је тешко, то је једино што нам остаје и што нас одржава. Вера. Славили ми две Нове године по два календара за рачунање времена, ишли у цркву и молили се пред њеним иконама или у себи дозивали Бога, поштовали црвено слово или не, због лудог темпа живота, свеједно је. Сви морамо веровати у нешто, јер је тужно да и то изгубимо.

Иако је неправде све више, свуда око нас, морамо бити праведни и поштени. Мада је људима који су склони преварама лакше да се снађу у овом времену, праве вредности којима смо одмалена учени, морају бити јаче од недаћа. Јер чија је то слабост ако нас муке надјачају, сломе? Та борбеност нас је и довела до овде.

Моја земља, Србија. Некада тако моћна и богата, са плодним пространствима која су могла нахранити читаву Европу. Напаћена, али велика, кроз историју и векове. Моја хероина, којој се не диве само завидни и сујетни. Сетимо се путописа кроз Југославију, Ребеке Вест, „Црно јагње и сиви соко“, која је, гледајући како њен вољени Лондон гори, записала: "Боже, дај ми снаге да се држим српски“.

Толико шаренила у говору, традицији, храни, пићу, природним богатствима и лепотама на једном месту нигде нећете наћи. Територију на којој су рођени најславнији Римљани, а потом јој оставили читаве градове и палате, купали се на њеним изворима, крили у њеним шумама... Земљу највеличанственијих манастира, сачуваних древних утврђења, богату бистрим и брзим рекама у којима живот буја, планинама које су домови ретким господарима неба и биљкама које услове за своје плодове налазе само у том делићу света... Богата је моја земља. Њено богатство не може се измерити новцем и другим мерама вредности. То је богатсво које цену нема. И ко зна шта је све још у њој, под слојевима земље, времена и немаштине, затрпано да светлост дана види када за те „старудије“ претекне.

Јер се људи у њој сваког дана боре да преживе. У најбуквалнијем смислу те речи који можете да замислите.

Народ у селима Србије устаје пре свитања да обави кућне послове, нахрани стоку, оде на њиву и ради док сунце не зађе. Да прода здраву храну, плодове моје земље, пролије литре крви и зноја да заради за живот. А странци долазе да гледају то, да пробају наша традиционална јела и уживају у њима. Кажу, лепших нема. Њима је наша сеоска рутина атракција, желе да пробају и осете чари српскога села, у ком се спавало на меком, мирисном сену, јело само оно што се умеси и произведе крвавим радом, без супермаркета и наруџбина путем Интернета. Наша гостољубивост нема граница. Српски сељак је домаћин прве класе, душу даје да некоме код њега буде лепо и пријатно, да оде румен, здрав, пун утисака, са опанцима у рукама, ракијом и погачом у торби. А шта добија за то?

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с30.постимг.орг/616qqцктт/61_фоод_дисх_храна_кухиња_цуисине_гибаница_цхее.јпг" />

ФОТО: Serbia

Они други људи Србије, школовани, академски грађани, правници, лекари, туристички делатници, економисти, архитекте и машинци... И они свакога дана устају, додуше нешто касније, иду на посао, раде за минималне плате, од којих могу да живе десет дана у месецу, ако редовно плаћају рачуне и ако једу умерено. И морају бити срећни што уопште имају где да раде. Да не причамо да је све више образованих младих људи којима не мањка знања, али треба искуства и који могу само да чекају своју шансу. А када им се она укаже, да је зграбе и не пуштају, макар радили за џабе. Учили су дан и ноћ у мрачним студентским собама, за светле дане успеха и самоостварења. Јесу ли их добили?

Тужно је све то гледати. Људи живе "на рецку", на „Упиши ме до првог.“ И тако у недоглед. Узајме се да врате неки стари дуг, купују половне ствари, продају своје из куће, све се своди на размену и компензацију. У међувремену се животари.

Колективни одмори, наградна путовања... то више не постоји. Породични одлазак на море привилегија је имућних. А ти имућни новац зарађују у иностранству или имају помоћ рођака из неке друге, богате земље, где се много ради, али и добро зарађује. Путовање је прва ствар које се родитељи одричу, да би ставили изолацију или купили огрев за зиму. Да би реновирали купатило или поправили грејање у ауту. Славили рођендан детету или му уплатили полагање за аутомобил. Мада, и то није непоходно.

Моја земља. Некада тако велика, моћна, богата. У сваком смислу. Како је довде догурала?

Да ли су била друга времена, или смо друкчији били ми? Да ли се нисмо прилагодили или су нас у пропаст одвели људи који наводно воде ову земљу ка врху, ка благостању, не ка дну? Они знају много лепо да причају, поготово у време избора, када крпе, не рупе, већ кратере на путевима, деле хемјиске оловке и блокчиће, троше дефицитни државни буџет за изборне кампање и служе обећања. Сценарио знамо унапред. Да остваре пола од тога, нашој срећи не би било краја. И како онда више веровати?

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с22.постимг.орг/о5б6в981т/9620895889_605дц3а734_з.јпг" />

ФОТО: Google

Ех, земљо моја. Најлепша на свету. Ни море ти не треба, поред топлих извора и ледених река, куване ракије и љуте шљивовице, лесковачких ћевапа и ужичке комплет лепиње. Поред Смедеревске и Београдске тврђаве, Студенице и Милешеве, Увца и Дрине, Đердапа и Мораве. Трајанове табле, где је Дунав као море, а потом као поточић. Поред Виминациума, где лежи прастари мамут и ко зна колико још сличних бића.

Треба ти само народ. Способан да искористи твоје благо, ископа сведоке које столећима кријеш, са њима те изведе на прави пут, мада трновит и кривудав, треба ти народ који верује, не у Бога, већ у себе. Који себи, не другима, доказује твоју величину. И држи се чврсто заједно.

Народ у ком не постоје страначка опредељења, која истовремено одређују и посао страначки опредељенима. Народ у ком се цени диплома, знање и звање, труд и положај надређених, без потегнутих веза до удобне фотеље.

Народ који ће моћи нормално да живи од своје зараде, да оде на планину, на дочек Нове године, да отвори своју занатску радњицу, покрене свој бизнис, да улаже у твоје благо, да га сачува за будућност.

Народ који ће повести коло од Новог Сада преко Београда, па до Сомбора и Шапца крај Саве, до Чачка и Ужица, кроз Мачкат и Сирогојно, па доле на југ. Биће то најшареније коло на свету, спој севера и југа, шалвара и јелека. Игра без краја...

Ништа ти више не треба.

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с4.постимг.орг/4цјпо9одп/1779741_632621056809949_1739575323_н.јпг" />

ФОТО: Facebook

***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti