Стефан Лукић: Кроз свет на два точка и с осмехом

Све је почело 2005. године када је открио осећај слободе који путовање на бициклу пружа. Када је његово друштво почело да оставља бицикле по подрумима или терасама сматрајући да су прерасли вожње по парковима и испијање сока на клупама у тренуцима одмора, Стефан је управо тада почео да прави озбиљније километраже. Са 14 година је возио до Овчара и Каблара, планина које је цео живот гледао из дворишта своје куће у Чачку. „Био је летњи распуст, сео сам на бајк у папучама и кренуо на купање на оближњу реку Каменицу, када ме је сустигао један бициклиста. Претекне ме човек, па још на мом терену! Ја то наравно не дозвољавам, претекнем ја њега и тако се неколико километара јурисмо. Коначно, он ме упита за стари пут ка Овчар Бањи и рече ми да се упутио ка врху Каблара, ја не размишљајући кренем са њим, и тако сам у јадранкама и са пешкиром око врата извезао Каблар“, прича нам. Тај бисиклиста, Милорад из Мрчајеваца, је можда и најзаслужнији за све километре које је прешао и врхове које је освојио. Померао је границе и за све за шта би људи рекли да је неизводљиво тежио је да докаже супротно. Тако су уследиле вожње до Копаоника, Дивчибара, Златибора, Јадранског мора, Хиландара…

„Живим за авантуру! Све ми више смета урбана средина и негативна енергија коју људи шире”.

Стефан тврди да за све ове године колико се бави циклотуризмом није упознао особу која вози бицикл или планинари која има лошу душу или зле намере. Био је очаран лепотом природе, па је то и највише допринело да се озбиљније бави бициклизмом. „Тај осећај задовољства док возим кроз пределе које никада до тог тренутка нисам упознао био је мој покретач. Кажем упознао јер на бициклу или док планинарим имам прилику да поразговарам са мештанима, чујем њихове приче или легенде о месту у ком се тренутно налазим”, каже он. Разлог за упуштање у целу ову причу је тражење циља и вишег смисла који га одржавају у најтежим тренуцима у току путовања. „Тај зацртани циљ ме држи да остварим замишљено“, каже Стефан. Као пример наводи једно од својих најтежих путовања, путовање до мора. „Ту руту сам извезао са осамнаест година, кроз три земље и преко 1.000 км без да сам украо “аутобус и касеташ из дома инвалида” и та авантура ми је свакако помогла у одрастању и дала снагу да не кукам много око неког испита, свакодневног проблема или непријатне ситуације већ да се суочим са њима“, додаје. Зацртани циљеви у авантури су покретач да се ти циљеви остваре, а саме авантуре мотив да се у реалном животу постигне што више. Како каже, жеља за популарношћу му никада није била циљ. „Довољно ми је да се неком постигнутом успеху обрадује моја породица и најближи, искрени пријатељи, јер ће они бити ту и кад крену порази, а широке народне масе које се радују са вама док је све шарено и лепо, а онда вам окрену леђа кад доживите први неуспех и нису неопходне, зар не? ”

Како то обично буде, новац је онај који ствара највеће проблеме и задаје муке. За сву неопходну опрему, намирнице, резервне делове, евентуално неки хостел током пута треба издвојити много новца. За озбиљнију авантуру потребно је издвојити и више од 500 еура. То у поређењу са луксузним одморима на егзотичним дестинацијама и није нека цифра, али свакако није безазлена.

Други проблем је почетни страх који је присутан. „Временом пребродите страх, чак почињем и да уживам у стресним ситуцијама током пута, јер је налет адреналина невероватан, поготово када се изгубите“, тврди Стефан. Родитељи који су уплашени пред сваки полазак свог сина на пут, могли би бити трећи отежавајући фактор. „Мајка је наравано и дан данас нервозна, али навикава се. Знају и они да најбоље што могу да ураде јесте давање подршке пред полазак, јер ми на путу најмање треба да размишљам о томе да ли су они забринути”, објашњава.

„Сва срећа, брзе ноге су нас извукле”

Свако путовање је једна прича. Дух неког места се најбоље осећа када смо са њим у непосредном контакту. <�имг цласс="рфлоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/5иа49y6а9/бициклиста2013.јпг" /> То бициклизам омогућава. Стефан нам је открио утиске са свог првог значајнијег путовања. „Путовање до Копаоника сматрам својим првим значајним искуством. Имао сам 16-17 година, кренули смо на пут иако су најавили провалу облака за наредних 15 дана. Готово цео пут нас је пратио невероватан пљусак, били смо све време мокри, неколико пута нам се бушила гума, чак пуцао и ланац, баш смо се намучили, али ниједног тренутка нисмо помислили да одустанемо. Када смо се вратили у Чачак следећег дана, сви који ме знају су помисли да је то то и да више никада нећу помислити на бициклу, али управо супротно, ја сам био презадовољан што сам успео то да извезем и одмах испланирао озбиљније туре”. Неке туре могу бити и више него озбиљне. Често се догађају непредвиђене ствари које бициклисте могу довести у опасност. Већ поменуто путовање до мора било је не само најтеже већ и једно од најопаснијих тура које је извео. Иако је било најављено сунчано време, момке удружења Outdoor kluba Spartan Warriors који је Стефан основао задесила је права мећава на Жабљаку. Јак ветар који је правио лед на њиховим лицима и страшан пљусак приморао их је да сиђу са бицикли и гурају их све до Шавника и првог ресторана где су, чини се, стигли у последњи час. Касније тог дана су возили још 50 км и стигли у Никшић, да би последњег дана возили такође по пљуску до Будве и коначно Бара. „Била је ту још једна нимало наивна ситуација, када смо у Румунији грешком скренули у Нато базу, у забрањену зону, па смо бежали од војника и неких крволочних паса. Знали смо да морамо да побегнемо, јер док ми њима објаснимо зашто смо дошли и како смо погрешили, одузело би много времена, а и с обзиром на то из које земље долазимо, не верујем да би нас благонаклоно гледали из Нато-а”, присећа се наш саговорник.

Свако путовање са собом носи непредвидиве ситуације, али најважније је да научимо да се носимо са свим потешкоћама. „Раније сам знао да бициклу са све торбама бацим у канал поред пута и вичем десетак минута. Ето, данас само вичем, што је позитивно за ослобађање негативне енергије. У таквим тренуцима не желите да будете мој сувозач, ипак на крају се томе слатко смејемо и тих тренутака се увек радо сетимо”, каже Стефан и наглашава да се управо у таквим ситуацијама види колико су људи спремни да помогну и нису равнодушни према туђем проблему.

Наравно, постоји и друга страна медаље. Многа места су за ове момке била велико изненађење. На путовању за Хиландар за место Олимпијада нису имали велика очекивања, тек неко мало приморско месташце. Нису ни слутили да ће затећи рајске плаже, са белим песком окружене литицама планине и топло, плаво, прозирно море. „И можда најлепше Гркиње које иначе доста заостају по лепоти за нашим девојкама, али ове су надмашиле чак и наше!”, брзо додаје наш саговорник. Али изненађењу никад краја! Потпуно неочекивана ситуација била је у Бугарској где се у сред недођије налазио хотел са пет звездица уз невероватно ниске цене и у којем су само због њега грејали воду у базену да би се мало испливао. Ипак, издваја једну са румунско-српске границе. „Тог преласка границе се увек са осмехом сећамо јер су наши цариници све време мислили да смо странци. Ми видевши о чему је реч, са њима строго на енглеском комуницирамо, да би им коначно дали, наравно, српске пасоше. Прво унезверен поглед, па онда приподизање са столице мислећи да смо неки илегалци, али опет у пасошу све уредно и онда констатација: „Па момци ви мене ‘ладно за… ”, са осемхом присећа се Стефан.

Поред циклотуризма, Стефан се бави графичким дизајном који је његова професија, фотографијом, пише репортаже за медије, прави документарне филмове о својим путовањима, основао је удружење Outdoor klub Spartan Warriors, где поред спортског аспекта кроз рад клуба, доста пажње обраћа и на културни рад. „Своје знање из графичког дизајна сам искористио како бих на најбољи могући начин презентовао пројекте на којима радим. Целокупан новац који зарадим од конкурса или награда улажем у опрему и ту не мислим само на опрему за бициклу и планинарење, већ и опрему за снимање, фотографисање, дизајн”, каже Стефан. Сарађивао је са бројним институцијама културе из Београда и Чачка. Све премијере филмова, предавања или изложбе прошли су запажено. „Људима је генерално занимљива прича, мада се увек изненаде, јер не очекују некога од 22 године да им прича о животу и својим искуствима, али брзо увиде да и млад човек може нешто паметно да каже”, задовољно говори наш саговорник. Ипак , на питање како би волео да га људи препознају - у домену уметности и дизајна или као бициклисту, није знао одговор. А и зашто би раздвајао ове две ствари ? „Не бих имао ништа против да наставим да користим своја путовања и авантуре као инспирацију и основу за рад у дизајну”, одговорио је. Будући да му иде од руке и једно и друго, најбоље је држати се оба и спојити лепо и корисно.

***
ПОСТАНИ ДОПИСНИК! Уколико и ти желиш да постанеш дописник и пишеш о младима из свог краја, пријави се попуњавањем кратког формулара. Више информација и линк ка формулару ovde. Није неопходно претходно искуство, већ искључиво ентузијзам и жеља да се добар глас о твом крају далеко чује! Отворено за све младе од 15 - 35 година.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti