Свака акција има своју реакцију!

Свака акција има своју реакцију. Овако ја замишљам упутство за живот. И сваки пут када (лажни) морал и остали паралишући изуми човечанства почну до неиздржа стезати узицу око нашег врата, само бацимо летимичан поглед на ову реченицу и буде нам лакше. Нема више тог бремена нити Сизифовог терета који нам не дозвољава да мрднемо.

Упутство нам је и те како потребно. Данас народна изрека ко ради тај и греши резултира крајње обеспокојавајућим ставом – који мој онда има и да радим било што. А није одувек било тако. У посљедње време често маштам о некадашњем Београду у којем се тркало по забаченим улицама, у којем се ослобађала енергија, пуцало од адреналина; када се знала етикеција, бољи је бољи, шта има то везе са било чим, данас ја, сутра ти. Respect. Бациш коме изазов, он ти блинкне, па заједно преко Бранковог моста, и каква музика, мотор је тај који струји венама, сужено видно поље, брзина која понире стомаком, и гледаш тај циљ, који и није твој циљ, јер ти си постигао шта си хтео, па тркаш се, то је то, цео свет у обртају. Циљ је само потпис једног искуства, пука формалност.

Није у питању ламент над златним временима, далеко од тога, већ некада се проналазила сврха у самом путу и путовању, а не у одредишту. И онда се кукало, али се и радило нешто. Било се. Људи су некад волели да делају. Да се померају. Да мрдају. Да осећају. Доживљавају. И да стигну на тај фамозни завршетак, махну, свирну у знак поздрава, и ето смисла међ прстима.

Данас нама кажу, деци новог века, да смо недостојни прошлости наше, и знаш шта, добра земљо наша, у извесном смислу, кад то кажу – не лажу. Истина је проста. Прилично смо мртви јер се плашимо свега. А највише грешака. Плашимо се јер их на овај или онај начин плаћамо многоструко. Ако не наплаћују пандури, комунална, контролори, и тако даље; онда свој данак узима она, чије се право име не зна, али препознатљива као – Идеологија. Уз помоћ школског система усађена у наше поносне индивидуе, гони нас строже него било који закон, па се сами кажњавамо и превише, и пречесто.

Сведени на бедно копрцање, ми својевољно преосталу енергију усмеравамо још само на то да не прекршимо неко од бројних правила. Нико се више и не пита о сврсисходности истих. Често и не знамо каква су тачно правила игре, па из предострожности задржавамо дах и не радимо ништа. А и хумор нам је отишао дођавола. Више се нико ни не смеје, па нема ни шта да га боли. Постали смо послушна марва, и ако мене питате, ту се не може ништа. Да бисмо поново постали људи, поново је потребан и Спаситељ. А да би Он дошао, мора се у њега веровати - ништа без капаре - тако да тако, шах мат.
Но, спознаја да свака акција има своју реакцију, није лош почетак да се макар нешто промени. Против спољашњих ограничења не може се много, али макар се она унутрашња могу поново реформирати. Дотична спознаја разоткрива и поприлично слаби један од водећих идеолошких продукта: Страшни суд у нама. Пакао је у мени, пакао сам сам.

Страшни суд држи вето над тиме шта је добро, а шта не. Присиљава нас најпре да слепо судимо себи (и другима), а затим и да то чинимо по (не)моралним параметрима који се не доводе у питање. Онемогућава реално сагледавање узрока и последице, и њихово вредновање. Онемогућава да видимо да већина ствари која се етикетира као грешка није грешка, а и да схватимо да већина грешака и није тако страшна.

Идеолошки апарати сузбијају сва одступања (нарочито у размишљању) тиме што човека нагоне да тражи уточиште у аутоматизму. Оно брате, лепо, радиш један посао, имаш секс са једном особом, имаш двоје деце, отплаћујеш неколико кредита, и како већ све то иде. Уколико се пробије образац, започиње субверзивно делање Страшног суда тако што неприметно и подсвесно доносимо пресуду да нешто није у реду са нама. Агонија на крају прераста у парализу. И тако, у оба случаја, сами од себе стварамо немислећу, покорну, бедну смесу.

Свака акција има своју реакцију. Другим речима, мани брате ту неразумну кривицу. И страх. Страх, највећу срамоту овог свијета, и највеће понижење човеково. Ослободи се илузије да имаш контролу. Немаш. Свака акција има своју неминовну реакцију. Ако се она не поклапа са реакцијом коју си прижељкивао, боже мој, извучеш неки наук ако можеш, и идемо даље. Није грех. Звучи као мантра, али то се само чује огромна количина егзистенцијалне истине коју овај исказ носи у себи. Размислите о томе. Ослободиће се ум, па и ако се већ не промени образац по коме морамо да живимо, видећемо ствари у њиховој природној величини. Размишљаћемо изван кутије. На крају крајева, лакше ће се дисати. А можда неко и почне да верује у Спаситеља, па он дође да узме ствари у своје руке, и донесе неку нову ватру човечанству. А није да нам није потребна.

***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 - 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностимаа OVDE

Odricanje od odgovornosti