Сваки корисник друштвених мрежа је медиј

Autor: Адмир Велић

Алиса је 1999. године дипломирала Односе са јавношћу и публицитет, на факултету Масовних комуникација, Универзитет државе Пенсилваније у САД-у, што је сврстава у ред првих формално образованих комуниколога у регији. Алиса је и магистар политичке и корпоративне комуникације, универзитет "Цамило Јосе Цела", Мадрид, Шпанија. Тренутно обавља функцију предсједнице PROF komunikacija .

У овом интерјвјуу Алиса ће говорити о томе како су друштвене мреже промијениле смјер и канал комуникације у свијету, да ли има ризика у комуникацији на друштвеним мрежама, те о томе како је било учествовати у побједничкој кампањи Барака Обаме 2012. године.

<�имг цласс="лфлоат" срц="хттп://с27.постимг.орг/6бвл2вцгј/обама_социал_медиа.јпг" />

Дуго времена бавите се овом професијом. Колико се она промијенила у посљедњих неколико година, које су то новости, нови трендови?
Сами постулати ПР професије се у свијету нису знатно промијенили, али су се канали комуникације промијенили усљед појаве друштвених мрежа (ДМ). Заправо прво требамо дефинисати шта је то што Ви сматрате ПР-ом, а шта је то што ја сматрам ПР-ом, да бисмо установили да говоримо о истом појму. Наиме, за мене је ПР много тога: вјештине формирања поруке, индивидуална психологија, психологија маса, вјешто кориштење језика, познавање лингвистике, журналистике, знање о неуролингвистичком програмирању, познавање теорија и модела комуникације, разумијевање истраживања тржишта, разумијевање циљних група, интерпретација статистичких показатеља, комуникација путем медија према појединачним циљним групама, анализа тржишта, разумијевање одређених економских појмова и сл. Писање прес саопштења и слање истих медијима те оганизација догађаја је само један веома мали дио ПР струке и онај ко само то сматра ПР-ом, не зна тај посао. У БиХ се на жалост управо „то“ сматра ПР-ом. Зато смо и имали удружење ПР у којем је најмање било људи који су формално-правно били квалификовани да се баве ПР-ом. У свијету је ово не само немогуће, него и кажњиво. Данас имамо људе који отварају агенције, а формално-правно су туристички водичи, инжињери електротехнике, компјутерски програмери, дипломанти босанске, српске, хрватске књижевности или ССС. Не може то баш тако у свијету, само мозе код нас јер ни послодавци не траже формалне дипломе и слабо ко и да пита "а шта си ти завршио?".

Колико су Вам олакшале контакт са људима и колико олакшавају пословање онима за које Ви радите, Вашим клијентима?
Олакшале су ми рад утолико што је данас свако од нас „медиј“. Многи уопште нису свјесни сопствене моћи коју су добили доласком друштвених медија! Претпостављам да сте упознати са теоријом масовне комуникације тзв. „хиподермичке игле“ која је некада с почетком развоја студија масовних комуникација и ПР-а, у 20-30им, тврдила да смо ми као тржиште (конзументи) само пасивни посматрачи којима медији (мас медији) „иглом убризгавају“ одређене идеје у које ми беспоговорно вјерујемо и према којима се понашамо и доносимо одлуке. Тај модел хиподермичке игле је углавном напуштен, међутим, не у свим друштвима јер у некима каква су наша (регионална) можемо видјети да се он често користи. Зашто? Зашто је тај примитивни модел комуникације с масама и даље у функцији скоро 100 година након што је у остатку развијеног свијета престао? Зато што се код нас радило о комбинацији више друштвених феномена који су у нашој малој земљи, изашлој из рата, интелектуално тотално осиромашеној због одласка мозгова (мозака ) у друге земље, и добили смо то да је свеукупно друштво деградирало на начин да нас је све наведено учинило пасивним посматрачима оји само чекају инструкције својих страначких и политичких вођа. Ове масе овдје пасивно чекају да им убризгају ињекцију индоктринације која ће њиховим животима дати неки смисао. Добро су то политичке елите сконтале. И ето, то је једносмијерна комуникација. Они вам кажу шта да радите, и ви тако чините. Они вам кажу ко вам је непријатељ, и ви у то вјерујете. Ви не размишљате. Па погледајте Масловљеву пирамиду потреба и ствари ће Вам се саме казати. Дакле, у том једносмијерном моделу, људи су пасивни, не размишљају, и програмирани су према томе што им се каже и да раде шта им се каже. Двосмијерна комуникација у овом моделу комуникације не постоји. Постоје и други модели комуникације које ћу споменути у наставку.

<�имг цласс="лфлоат" срц="хттп://с17.постимг.орг/4сцру270ф/алиса_врабац3.јпг" />

Има ли ризика у комуникацији путем друштвених мрежа?
Како да не. И сами видите да су по својој природи Фацебоок и Твиттер веома различити. ФБ је више за двосмијерну комуникацију, за изражавање и елаборирање мишљења, за утицај, док је Твиттер за брзе коментаре. Чак су и власници ФБ и Твиттер профила по природи различити. Фацебооковци су ближе просјеку док су твитераши креативнији, екстравагантнији. Фацебоок постоји да се оствари двосмијерна комуникација, док Твиттер постоји да се на јасан и кратак начин сажме нека мисао, порука. Иако на Твиттеру имамо могућност двосмијерне комуникације, она није тако учестала. Ту нећете отварати дискусије, просто из разлога што вас Твиттер ограничава на тих 140 карактера. Значи, ФБ је за двосмијерну комуникацију и промишљање, док је Твиттер за промоцију вијести и информисање, линковање на одређене вијести, на што креативнији начин.
Имате и још неке ДМ нпр. Туенти, којој су циља популација особе у 20-им годинама, па потом имате Инстаграм (за објављивање слика), затим Пинтрест гдје можете наћи невјероватне ствари које ће вас опустити, па имате Диг Тхис, г+, реддит, Тумблр, али у БиХ су најутицајнији и даље ФБ и Тв. Свашта нешто...

Радили сте и у предизборној кампањи, актуелног предсједника САД-а Баракка Обаме. Велике заслуге за побједу, како је признао и сам Обама, имала је интернет кампања. Колико су друштвене мреже имале значајну улогу у његовој побједи? На који начин?
Друштвени медији су створили нови облик политичког дијалога у напредним земљама. Оне су докрајчиле модел хиподермичке игле (коју сам раније кратко објаснила) и отвориле могућност двосмијерне комуникације „особе према особи“. Оне су омогућиле „партиципаторну демократију“ тј. демократију учествовања. Демократију у којој свако може да учествује. Други модел комуникације, ближи овоме што имамо данас каже да мишљења нису „само наметнута“ као што је случај код модела хиподермичке игле, него се стварају путем личних интеракција (комуникација) са својим идолима/вођама. Дакле, потребно је да вође разговарају са својим гласачима. То не морају бити вође, могу бити и „опинион лидери“, локалне вође којима вјерујете, чији суд и мишљење вриједнујете. То могу бити пријатељи, фамилија, колеге с посла, чланови неких интересних група и сл. Сваки ће вам продавац (маркетинг особа) рећи да је препорука од неког вашег-злато. У 2012. години у току УС предсједничких избора, 30% гласача је изашло на изборе зато што их је неко путем друштвених (ДМ) мрежа убиједио да гласају.

У Обаминој кампањи, ДМ су кориштене као главно мотивационо средство! Путем њих су се гласачи и потенцијални гласачи стално обавјештавали о новим радњама, идејама, дилемама. Сви су имали прилику да дају мишљење, а то се мишљење узимало у обзир умјесто да су се новци трошили на тржишна истраживања

Исто као што је Кеннедy искористио изум телевизије за своју промоцију и због ње добио изборе, тако је Обама схватио значај ДМ и због њих добио изборе. Ту је порука добила једну другу димензију. Наиме, није ишла одозго према доле (Омаба ка гласачима) него је ишла и одоздо према горе (гласачи према Обами). Свакодневно и константно имати на располагању мишљење гласача даје вам прилику да модификујете своју поруку и ускладите је према жељама гласача с циљем да их продобијете да гласају за вас.

Осим тога, оно што је најважније било је то што је на овај начин Обама искористио приступ гласачима и „пријатељима“ његове администрације за прикупљање средстава за кампању. Обама је путем ДМ, путем малих донација од 2-3-5-10 УСД по донацији, скупио око милијарду УСД. Али погледајте шири контектс овог феномена: када некоме дате новац, ви тиме нешто купујете, то онда постаје ваше! И док је ваша донација мала, ваша припадност покрету вас обавезује да гласате за ту идеју, причу, идеологије, за ту политичку странку. Значи, ем што дате новац, ем што вас тај ситни износ учлани у покрет.

Грассроот цампаигн је нешто у чему је просто бриљирао. Чак је и његов побједнички Твеет: „Фоур море yеарс“ (још 4 године-мандата) био најретвитанији твит икада. Значи пуних 16 мјесеци је био најретвитанија изјава на тој ДМ икада.

Након Обаме, ДМ више нису нешто о чему треба размислити. Оне су нешто што се мора радити у политичкој кампањи, а вјештине ДМ се морају савладати, јер су ДМ другачије од традиционалних медија. Обама је поставио нови рекорд који ће будући политички кандидати морати надмашити. Гоод луцк!

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с29.постимг.орг/хи6исиз5з/алиса_побједницки_загрљај.јпг" />

Како грађани прихватају појављивање политичара на друштвеним мрежама?
Веома позитивно и сматрају то једним од најлакших начина комуникације. Веома директан, отворен и брз начин приступа онима којима обично не могу приступити.

Ова врста комуникације, у контексту „политичке комуникације“, омогућава да се кандидат упозна са проблемима грађана, што може врло ефикасно ставити у свој политички програм. Оваква комуникација ће сигурно у очима грађана прибижити кандидата и његову политичку платоформу. Даље, друштвене мреже такођер могу бити од велике помоћи у јеку кризних ситуација и онда када је кризно комуницирање пресудно за политичку странку и кампању (кандидата). Имамо нешто што се зове „АТР или „Могућност реагирања“ и то је оно најважније што нам друштвене мреже пружају, а све то, скоро па бесплатно! Наиме, ако смо путем друштвених мрежа унапријед успоставили однос са многим појединцима из наше „изборне базе“ онда ће тај однос њима управљати (афирмативно) и онда ако/када дође до кризне ситуације. Сигурно да ће грађанин који је „пријатељ“ са неким политичарем на ФБ, блаже реаговати на кризну ситуацију о којој су прочитали у нпр.новинама, него онај коме је тај политичар неко и даље неопипљив и далек.

Колико Ваше колеге, ПР стручњаци, виде друштвене мреже као свог “пријатеља“, који има олакшава посао или је пак ситуација другачија?
ДМ дозвољавају да информације и мишљења путују кроз више нивоа ДМ мрежа, баш као када баците каменчић у воду и он ствара оне мале валове који даље гурају воду да ствара нове мале валове, а ви посматрате како се они шире. Тако се путем ДМ шире идеје које свакој особи на ФБ дозвољавају да учествује и да утиче на стварање коначног јавног мнијења.

Дакле, ДМ вам дају могућност да и сами будете медиј, међутим, пружају и сталну могућност „настајања кризе“ гдје морате знати вјештине кризног комуницирања. На друштвеним мрежема је лако изазвати кризу због горе наведених разлога.

Мени лично ДМ олакшава посао, зато што сваку своју изјаву, када је клијент у питању, 100 пута мјерим па тек онда режем, тј. 100 пута прочитам, прерадим, измјерим, осмислим, обришем па опет напишем, па опет процијеним-и тек онда пуштам у јавни простор. Никада то не радим са личног профила, то је аматерски, а и то видим у нашем бх. ПР простору. Ако особа која се бави ПР-ом нема времена да ово ради, или не зна како се то ради, онда ће направити грешку и ДМ ће јој постати највећи непријатељ. Њена/његова порука ће бити спинована милион пута, кроз милион тастатура, милион менталних склопова, милион темперамената и расположења свих оних који ће је тај дан прочитати, подјелити, коментирати и сл. Када та порука изађе у јавни простор, она онда више није „ваша“ него свачија и попримит ће облике какве ни најкреативнији ум не може предвидјети.

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с17.постимг.орг/це4с7нноф/малцом_x_невспапер.јпг" />

Више о Алиси Врабац можете сазнати ovde , а можете је пратити и на facebook strani . То је једна лепршава страница за љубитеље комуникација (вербалне и невербалне), медија, маркетинга и ПР-а.

***

Овај текст је настао као пројектни задатак у оквиру курса Web novinarstvo .