Списатељица Ен Морган поставила је себи задатак – да прочита по једну књигу из сваке земље света у року од годину дана. Овде прича о свом искуству и ономе што је из њега научила.

ФОТО: BBC
Превела: Рахела Влајнић
Иако сам себе сматрала грађанином света, моја полица с књигама причала је другачију причу. Сем неколико индијских новела, и једне необичне аустралијске и јужноафричке књиге, моју збирку чинили су британски и амерички наслови. Да ствари буду још горе, скоро никад се нисам латила неког преведеног дела. Моје читалачко искуство било је ограничено на приче писаца са енглеског говорног подручја.
Почетком 2012, задала сам себи задатак да прочитам по једну књигу из сваке земље (заправо, из 195 земаља које су признавале Уједињене Нације и некадашњег члана Уједињених Нација, Тајвана) у року од годину дана да бих видела шта сам до тада пропуштала.
Нисам имала појма како да почнем, сумњала сам да ћу наћи дела из скоро 200 земаља на полицама оближње књижаре, тако да сам одлучила да се обратим читаоцима широм планете за помоћ. Отворила сам блог Pročitati svet za godinu dana и затражила препоруке наслова које бих могла да нађем на енглеском.
Одзив је био задивљујућ. Људи широм планете давали су предлоге и нудили ми помоћ. Неки су ми послали књиге из својих земаља. Други су сатима истраживали уместо мене. Поред свега тога, неколико писаца, попут Ака Велсапара из Туркменистана и Хуана Дејвида Моргана са Панаме, послали су ми преводе својих необјављених радова, што ми је била ретка прилика да читам дела до којих 62 процента Британаца који причају само енглески не може да дође. Чак и поред помоћи посвећених заљубљеника у књиге, потрага за књигама није била нимало лака. С обзиром на то да преводи чине свега 4,5 процента објављених дела у Уједињеном Краљевству и Ирској, тешко је доћи до превода прича на енглески.
Мале државе
Ово је посебно важило за франкофоне и лузофоне (португалског говорног подручја) афричке земље. Није било много материјала са Комора, Мадагаскара, Гвинеје-Бисау и Мозамбика - морала сам да се ослоним на необјављене рукописе из неких од ових земаља. А што се тиче малене острвске земље Сао Томе и Принсипе, остала бих празних руку да није било групе волонтера у Европи и САД који су превели књигу кратких прича списатељице Олинде Беје како бих имала икакво штиво.
Сусретала сам се с местима на којима се приче ретко записују. Ако желиш да чујеш добру причу на Маршалским Острвима, на пример, пре би замолио локалног ироија (поглавицу) за дозволу да слушаш неког приповедача, него што би узео књигу. Слично томе, у Нигеру, легенде су се традиционално чувале за гриотере (нараторе-музичаре подучаване народним предањима од своје седме године). Мало је записа њихових сјајних представа - и они могу да дочарају много мање него што би слушање саме представе.
Као да све то није било довољно, политичари су ми такође стварали потешкоће. Оснивање Јужног Судана 9. јула 2011. - иако је то радостан догађај за грађане, који су преживели деценије грађанског рата да би били ту где јесу - била је, на неки начин, изазов. Ова шест месеци стара држава без путева, болница, школа и основне инфраструктуре тешко да је издала иједну књигу. Да није било особе која ме је спојила са списатељицом Джулијом Дуани, која ми је према договору написала кратку причу, морала бих да одем у Јубу и покушам да наговорим некога да ми уживо исприча причу.
Све у свему, потрага за причама одузела ми је исто толико времена колико и читање и блоговање. Био је тешко организовати се, и многим сам ноћима исцрпљена бдела до ситних сати да бих успела да прочитам по једну књигу на 1,87 дан.
Менталитет
Труд се исплатио. Док сам крчила свој пут кроз светске књижевне пејзаже, збиле су се чудесне ствари. Нисам само путовала из фотеље, ја сам се настанила у умовима приповедача. У друштву бутанског писца Кунзанга Чодена, нисам само обилазила егзотичне храмове, него сам их видела очима тамошњег будисте. На крилима маште Галсана Чинага, лутала сам светом младог пастира у Алтајским планинама Монголије. Са Ну Ну Ји као својим водичем, доживела сам религијски фестивал у Мијанмару с гледишта једне трансродне особе.
Открила сам да путовање уз књиге као путоказ, у рукама надарених писаца, нуди нешто о чему путник обичним стазама може само да сања: пустило ме је у мисли људи из далеких крајева и показало ми свет њиховим очима. Ове приче, моћније од хиљаде вести, нису ме само упознале са практичном страном живота на другим местима, већ и са осећањима које људи тамо гаје.
Заузврат, мој начин размишљања се променио. Док сам читала приче које су са мном поделили начитани странци широм света, схватила сам да нисам издвојен случај, већ део мреже која се протеже широм планете.
Једна за другом, земље на листи, која је започета као интелектуална вежба почетком године, претвориле се су у живописна места испуњена смехом, љубављу, љутњом, надом и страхом. Земље које су се некад чиниле егзотичним и далеким постале су ми блиске – постале су места са којима сам могла да се поистоветим. Схватила сам да се свет остварује кроз причу.
Листа штива Ен Морган може се пронаћи ovde.
ИЗВОР: BBC
РА (бог Сунца) + ХЕЛ (богиња подземља) + А (суфикс)
***
Овај текст настао је нашом жељом да млади који желе да се опробају у превођењу текстова то искуство стекну и унапреде код нас. Уколико желиш да будеш преводилац у нашем младом тиму ЦВ уз један преведени текст, са изворним, пошаљи на [email protected] са назнаком Пријава/Преводилац. Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових чланова вршимо до сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE