Неизвесност: Одрастање у 21. веку

Autor: Кристина Агић

ФОТО: Huffingtonpost

“Моје име је Зои. Имам 14 година. Живим у Милану. Депресивна сам, ружна и дебела. Ако ме знате лично заобиђите мој блог и никада никоме немојте рећи шта сте на њему видели. Овде можете видети постове који вас могу гурнути преко литице. Не промовишем самоповређивање и самоубиство, али тако се осећам. Прошло је 5 дана од мог последњег сечења. Питајте ме шта год пожелите, ту сам за вас, јер нико није ту за мене.”

Када сам први пут прочитала овакав опис на блогу нисам могла да верујем да неко тако млад може да буде толико убеђен у своју недовољност и усамљеност. Знам да деца умеју да буду окрутна, али до тада нисам наилазила на толико екстремне случајеве. Након тог дана почела сам да истражујем блогове и наишла сам на много других, сличних или потпуно истих садржаја младих људи од 14 до 16 година.

„Сечем се, јер ми то помаже да заборавим бол“ одговорила је Миа (14 година, Русија) на питање анонимног корисника:“Зашто се повређујеш?".

<�имг цласс="рфлоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/лхxсезк9д/теен_талк_депресссион_емо_цуттинг.јпг" />

ФОТО: Amergristoday

Деца не би требало да се осећају мање вредним него што јесу, а камоли да се повређују због тога. Време пре интернета је сада већ давно заборављено, али тадашње детињство и неприлике са децом су се увек завршавале извињавањем и поновним играњем следећег дана.

Наравно, увек су постојале девојчице које су мислиле да су лепше, боље, оне које су биле популарне и припадале том друштву, али ти нађеш свој део неба са људима сличним себи. У мору данашњих друштвених мрежа, ријалити програма, деца су трасформисала своје потребе и своје понашање. Игралишта и остале ситнице су замењене скупим стварима и додатном дозом дечијег „зла“.

Глува соба - само они и њихове мисли
Уколико си узнемирен, уколико те неко дира, коме да кажеш? Родитељима који превише раде и уморни су да постављају питања која захтевају дуг одговор или другој деци која нису сигурна да ли разумеју кроз шта пролазиш или не желе да разумеју? Или можда педагога школе, који такође свакога дана гледа у сат када ће завршити са послом?

Девојчице из дана у дан смишљају нове патенте за мршављење, јер их килограм вишка чини социјално неприхватљивим. Све је то негде тамо у мраку и нико не прича о томе. Посекотине које они праве иду толико дубоко, а тако скривено да их нико не види. Зашто?

Комуникација се потпуно издеформисала, родитељи ретко кад стигну да проговоре више од две реченице са својом децом, распореди су пренатрпани, реткост постаје и оброк за истим столом. Циљ је зарадити довољно, пружити све сем тих пар минута који су довољни да добро осмотрите дете и видите промену. Деца су данас сама са својим мислима, виртуелним правилима, виртуелном стварношћу и друговима. У четири зида собе, они помишљају на ствари на које вероватно никада не би да имају неког ко их у потпуности разуме.

Веома је тешко одлучити се за један чинилац њиховог понашања, да ли је то непажња родитеља, усамњеност, старлете, пубертет. Генерација пре интернета се такође борила са пубертетом, неједнакостима у друштву, али мислим да је сада то све добило другу димензију, јер то се поставља на интернет, пушта се у етар да цео свет види.

Данас када твој пријатељ одлучи да више не жели то да буде, може да објави шта год пожели уколико му је у намери да сви знају шта се догодило и зашто ти више ниси подесан за пријатељство. Теже је клинцима да преживе и доносе правилне одлуке данас, јер свака скупина мисли да је у праву, а њих је десет пута више него што их је било раније. Зато...

Треба да осетите фрустрацију када се помене ова тема, јер сваки пут када отворим главну страну свог блога наиђем на бар једну слику на којој пише: „Риблогуј за све оне који су извршили самоубиство, за оне који нису довољни, за оне који можда желе да нас напусте вечерас“. Иако не разумемо њихову стварност и њихов проблем, можемо да покушамо тако што ћемо им се јавити, разговарати и рећи да нису сами, јер свуда у свету деца се боре са истим или сличним проблемима и они треба да стоје заједно.

“Идоли” којима едукација није главна занимација
Уколико родитељи и наставници не разговарају са децом о томе ко су идоли и зашто се тако зову, чиме су то допринели да им се неко диви и узима за узор долази да стварања погрешних идола. Сви данас воле Станију, Ким Кардашијан, девојке из Плејбој Виле или тинејџ маме са МТВ телевизије.

Наравно, и медијска сцена која креира слику данашњице има великог удела у томе што разне старлете и учеснице фарми и лудих кућа креирају искривљену перцепцију стварности. Док са друге стране, деца која показују другачија интересовања, знају ко је Марија Кири или Индира Ганди, која мање дају на крпу или нов телефон, припадају другом слоју школског дворишта. Усамљеност и осећај одбачености их терају у мрачан ћошак данашње реалности, која сваког дана губи смисао.

Старлета или деструкција. А где је трећа опција?
Како сад не обратити пажњу на такве ствари? То је, како бисмо ми рекли, наше двориште, није негде у свету, па да не представља наш проблем. Где је ту гламур, популарност и остало када данашња деца нису свесна да речи боле и колико њихови поступци утичу на друге људе, да некоме могу уништити живот својим грађењем статуса неке краљице дворишта?

Где су родитељи док им се деца имагинарно сликају за Плејбој? Време одмиче, а насиље у школи, око школе и после школе се шири и постаје све агресивније, не само у нашем двориштву, већ у глобалу. Пар лепих речи и манира ту и тамо неће да шкоде за омладину пуну сигурности, као и неки мало бољи програм и пар правих примера и идола.

Мало више ентузијазма у школама, више Шекспира и Гогоља, а не стихова Секе, Јеце и Цеце. Та деца сутра треба да одрасту у људе пуне самопоуздања, поштовања и љубави. Дајте им материјала да постану најбоља верзија себе, а не да тумарају светом усамљени, повређени и тужни, јер нису довољно добри за данашње време.

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/5з0цхвбyп/АА032300_јпг_в_600_х_600_кееп_ратио_1_вебп_1.јпг" />

ФОТО: Everydaylife Globalpost