Шта љубав хоће, то и сме!

ФОТО: Međunarodni radio Srbija

Од 12. до 20. септембра Неготин је живљи него иначе, давно заборављени одбегли људи који негде далеко имају другачије животе, враћају се коренима да би присустовали важном догађају наше културе. Гостопримљиви према хоровима из целе земље и других држава,али и другим гостима, моји суграђани уживају у живости града, која се свакако осећа, с обзиром да су овде дешавања културне природе јако ретка.

Овогодишњи програм, у поређењу са прошлим годинама, доста је слабији. Међутим, како је то ретка прилика да уживамо у високој култури, не жалим се, могло је бити горе. Могло је да нема ничега, табула раса. Посебна заинтересованост, између осталог јер је једино што већина суграђана препознаје барем по наслову, била је за мјузикл Зона Замфирова, редитеља Кокана Младеновића. Маса људи окупљена испред Дома културе, пушила је, пила сокове из пластичних флаша, јурила децу која су се унервозила од чекања, посматрала карте, памтила бројеве седишта и страну са које ће ући. Неку су јели кикирики, пистаће, семенке нисам приметила, вероватно јер захтевају кесу за бацање остатака. И тако су, сви они, попунили сва седишта и на балкону, једући и даље. (Боже мој, изгледало је лепо попуњено.) Купила сам карте доста раније, па сам могла да се смешкам дамама које су седеле на помоћним седиштима...

Признајем, очекивала сам класичну верзију приче о Зони, ону коју сви знамо јер смо гледали филм, или евентуално читали књигу Сремца. Има нас разних. Већ с почетка мјузикла, видела се нека нова идеја. Сценографија; бљесак новитета који је јако пријао и навлачио осмех на лице чак и људима за које сам знала – снобови у души! Није да судим, само хвалим! Одушевљење у свим правцима сале, како је радња одмицала, ширило се брзином људске могућности схватања.

Као препоруку онима који још увек нису погледали мјузикл Кокана Младеновића, следи мало објашњење одушевљења:
Прича о Зони Замфировој није покварена. Срж је остала иста, Сремац је остао испоштован. Опростићете нестручности овог коментара, али моја реакција – Уаааааау!

Наиме, вечити проблем мешања две класе људи – сиромашних и богатих, постаје још већи када се ту умеша љубав. Знамо сви, забрањено воће је углавном најслађе, па је тако љубав између Зоне и Манета расла до замало трагичног краја. Зонина породица, чувени газда Хаџи Замфир и њене тетке, раде на удаји мезимице. Како то обично бива, јури се најбоља прилика, и тај део је промена фантастично укомпонована – младожења је богати гастербајтер тек дошао из Беча, представља искривљене западно-европске манире, заљубљен у себе и новац, води се паролом – свако има своју цену! Не поштује девојку, не поштује љубав, а људе посматра као робу или робове који зависе од његовог новца. Све му је мало, само его превелик. Недостатак стила код Манулаћа одушевљава Зонине тетке, које су покондирене варошанке, и у целој причи виде јако добру инвестицију. Њихов говор је градски српски језик, са примесама искривљених немачких речи.

Кујунџија Мане остаје исти! Његов говор је нишки, он поштује праве вредности и брани своју част, али се и жртвује за љубав. Иако је ова верзија мало окренула главу романтици, она се у искрицама задржала, па тако песма Зоне и Манета оставља без даха све сањаре међу посматрачима. Сиромашни слој који је кроз историју највише трпео, и увек се на крају изборио за своје, и овог пута подиже ‘револуцију’ у сцени која је засигурно инспирисана сликом народне слободе у Француској револуцији – само овог пута са српском заставом високо уздигнутом! Нишки хумор не изостаје, а са изванредно изабраним глумцима и екипом цео пројекат је, како је Младеновић и рекао – потпуно бродвејски стандард на домаћу тему.

Парола која се протеже кроз читав мјузикл – Шта љубав хоће, она то и сме!, јако инспиративно делује на посматраче који су се потпуно предали емоцији и без трептаја посматрали игру глумаца. Иако се након паузе они који су јели и пили нису вратили, нећу да залазим о чему се ради (претпоставимо), аплауз након последње сцене и за време поклона трајао је јако, јако, јааако дуго. (Не) замеримо већини што није устала; још једном смо видели да једна стара тема се може итекако освежити и прешалтовати у садашњицу, чак и закује за седишта.

Festival Mokranjčevi dani траје још неколико дана, уграбимо прилику да се културно уздижемо, проширимо своје видике, видимо нове људе, проценимо шта су праве вредности, јер – ни Зона није све то знала док није изашла међ’ народ.

***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 - 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti